Hal Deadly Urang Teu Ningali

Ku Anonim, World BEYOND WarApril 28, 2023

Vérsi Rusia handap

Kuring naroskeun anjeun maca sapotong ieu sacara lengkep sareng kalayan ati anu kabuka. Upami anjeun maca éta ngan sabagian, atanapi kalayan ati anu ditutup, maka maknana bakal ngaleungitkeun anjeun. Nyeri nulis sapotong ieu, sarta bakal nyeri maca. Tapi kuring yakin yén kasaksian anu dijelaskeun sareng pelajaran anu ditepikeun ka urang kedah ditepikeun. Nyeri maca, kuring neneda, bakal masihan anjeun kajelasan sareng, pamustunganana, sanaos engké, lega. "Kabeneran bakal ngabébaskeun anjeun." Yohanes 8:32

PEDANG

Nalika jalma anu anjeun pikahoyong hirup sareng gelut dina dua sisi payun, perang ngarobih karakter. Teu karasa bener, atawa defensif, atawa suci. Ngan karasa kejem. Anjeun baca di antara garis, Anjeun ngadangukeun di antara slogan, Anjeun kasampak di antara bandéra diangkat. Anjeun ngarasa kaleungitan dimana-mana. Anjeun teu gaduh kameunangan, teu aya rasa kaadilan. Sakapeung ngarasa ambek, tapi ngan sakeudeung. Lolobana anjeun ngarasa nyeri. Anjeun ngarasa nyeri anu jero, teu tiasa dihindari anu nyeret anjeun ka handap bumi. Jalma anu anjeun dipikacinta dina dua sisi sering ngarawat anjeun curiga atanapi bahkan nuduh anjeun "sareng aranjeunna". Anjeun ngarasa kajebak aya di tanah euweuh lalaki urang, desperately dodging nembak ti dua arah, acan masih dirobek ku tambang nu teu bisa dihindari, tambang nu lain anjeun dipikacinta 'flash of mumusuhan ka anjeun, tapi hatred maranéhanana pikeun silih. . Sarta di naraka ngaduruk ieu, anjeun ngartos perang. Perang sanés tirani atanapi kapahlawanan, sanés dina haténa anu getihan, sanés pikeun anjeun. Perang téh trauma. Perang téh nyeri, ti mimiti nepi ka ahir. Ieu loba lapisan béda nyeri. Jeung lain nanaon.

Miara jalma dina dua sisi ngarobih pandangan anjeun kana acara. Nalika jalma-jalma anu anjeun dipikacinta silih nyanghareupan barikade pikeun ngajagi kota sareng desana tina pamboman anu teu jelas, panjelasan hébat pikeun perang janten kirang bermakna. Propaganda sareng anu terang-terangan aya dina dua sisi kaleungitan kakuatanana. Tinimbang ningali pengepungan atanapi serangan salaku bagian tina sababaraha narasi anu hébat, anjeun ningali éta naon dasarna. Anjeun ningali maot jeung karuksakan. Anjeun ningali spiral mad kekerasan. Henteu aya hiasan. Anjeun neuteup ka ruruntuhan, di kuburan massal buru-buru ngali, di baraya bereft jeung barudak ngajempolan, jeung anjeun teu neangan pikeun nyieun titik hiji atawa cara séjén. Henteu aya gunana, ngan ukur nyeri. Anjeun henteu milarian ngagungkeun atanapi ngirangan musibah ieu. Anjeun ngan kasampak, jeung anjeun kaduhung. Anjeun henteu naroskeun saha anu ngalakukeun kajahatan ieu, anjeun henteu naroskeun dimana éta kajantenan, anjeun henteu naroskeun saha anu dirojong ku korban. Anjeun neangan ngabuktikeun nanaon. Anjeun ngan ukur milarian pikeun ngabongkar bebeneran. Pikeun nyerahkeun diri kana bebeneran.

Ngeusian kuburan massal di Mariupol, Maret 2022. Sumber gambar.

Kabeneran lain kumpulan fakta. Atawa éta runtuyan slogan atawa rumus basajan. Éta mangrupikeun cakrawala anu lega tina émosi, pangalaman, nyeri. Kabeneran teu bisa "milik" mana wae hiji jalma atawa pihak. Éta aya dina unggal urang, tapi ngan sabagian. Kaleresan langkung ageung tibatan urang, langkung luhur tibatan urang, sareng urang ngan ukur tiasa terang ku silih terang. Urang moal nangkep eta disebutkeun. Lamun urang pikir urang bakal, urang ngan deluding diri urang sorangan. Urang teu bisa ngakses eta nyalira. Tapi, lamun urang silih ngadéngékeun, kuring yakin urang bisa. Sareng kuring yakin yén dina bebeneran, babarengan, urang tiasa mendakan katengtreman anu hese dihartikeun. Henteu ngan kuring, tapi urang sadayana anu ngalaman sangsara.

Demi ngangkat urang sadayana ka arah bebeneran, kuring hoyong mertimbangkeun kasus tragis Mariupol. Pelabuhan anu nembe mekar sareng éndah ieu di Laut Azov ayeuna aya dina ruruntuhan. Rébuan warga sipilna geus tiwas, ratusan rébu deui geus ditinggalkeun, kaasup babaturan kuring. Salila minggu mimiti perang pikeun kota di 2022, nalika babaturan kuring kajebak di dinya incommunicado, kuring cicing dina kalangkang kateupastian naha maranéhna tetep hirup. Ku rejeki, aranjeunna salamet.

Kuring teu maksudna pikeun impart sakabeh bebeneran Mariupol dina sapotong ieu. Kuring pernah bisa dina artikel tunggal atawa buku, atawa bisa saha wae. Abdi ngan ukur hoyong nyaritakeun sudut pandang babaturan kuring sareng mikirkeun implikasina. Kuring yakin yén sudut pandang sober maranéhna, nu kuring teu kapanggih dilaporkeun nguap, pantes dibawa ka lampu; Kuring curiga pisan yén éta jauh langkung nyebar tibatan liputan média kontemporer ngeunaan Mariupol. Sakaligus, ku bohong kana delusi Manichean anu ayeuna aya, akun réréncangan kuring nunjukkeun sifat leres perang ieu: nyeri, disosiasi, sareng kekerasan spiral.

Pikeun nulis musibah ieu, tragedi Mariupol, hiji kudu nganggap tanggung jawab kubur; utamana kuring, salaku urang luar. Abdi ngalakukeun. Kuring ngarasa gravitasi bebeneran, sareng éta ngagerakkeun kuring.

Perkiraan kaayaan militér di wewengkon sakumaha Agustus 7. perang grinds on. Sumber gambar.

MARIUPOL

Tragedi dimimitian di cinyusu 2014. Numutkeun babaturan kuring, mayoritas warga Mariupol, kawas paling padumuk Wétan jeung Ukraina Kidul, anu mamang ku Revolusi Maidan di ibukota Kyiv, populérna ditempo salaku Amérika Serikat- dirojong kudéta, jeung pamaréntah anyar nu geus datang ka kakawasaan. Alesanna aya sababaraha, kalebet kacindekan kekerasan revolusi sareng permusuhan kana identitas Rusia diantara sababaraha demonstran sareng politikus anu ngawariskeun nagara. Demonstrasi anti-Maidan muncul di Mariupol pikeun ngaréspon, asalna tina prakarsa sipil anu teu bersenjata. Kasalapan Méi, ulang taun kameunangan Uni Soviét ngalawan Jérman Nazi, disaksian paling ribut. Poé, hanjelu, culminated dina getih jeung seuneu.

Jalanna kajadian dibantah, pasti. Sacara kasar pisan nyarios, narasi khas di antawis warga lokal nyatakeun yén aktivis separatis anti Maidan nempatan kantor pulisi pusat kalayan gawé bareng struktur kaamanan lokal. Pamaréntah di Kyiv ngirim pasukan pikeun mulangkeun kontrol. Anggota Batalyon Azov nascent, anu insignia mawa duanana simbol Ukraina jeung Nazi, volunteered bantuan maranéhanana. Bentrokan anu nyababkeun ngabunuh sababaraha pulisi Mariupol, sipil, sareng pejuang Ukraina sareng langkung seueur anu tatu. Wangunan anu dijajah kabeuleum saatosna seuneu beurat ti pasukan Ukraina. Leungit, pasukan ieu réngsé nepi ninggalkeun kota jeung dua poé sanggeusna, dina 11 Méi, aktivis separatis lumpat sababaraha situs polling di Mariupol pikeun referendum dina masa depan propinsi Donetsk. Numutkeun babaturan kuring, kitu ogé hasil resmi, lolobana warga Mariupol milu dina referendum, sarta paling anu milu milih dina satuju dina patarosan tunggal, "Naha anjeun ngarojong deklarasi otonomi nagara Républik Rahayat Donetsk?" Anu ngadukung jalur ieu umumna ngarep-ngarep yén Républik Rahayat Donetsk (DPR) bakal accede ka Féderasi Rusia ngaliwatan referendum séjén pikeun nuturkeun dina sababaraha bulan.

Pejuang ti Batalyon Azov. Bulao jeung konéng mangrupakeun warna nasional Ukraina, sedengkeun simbol sentral mangrupa cerminan eunteung tina Wolfsangel ditanggung ku Nazi. Roda panonpoé di tukang nyaéta versi bodas tina Panonpoé Hideung, lambang asalna tina Nazi Schutzstaffel. Sumber gambar.

Kantor pulisi sentral Mariupol kaduruk dina 9 Méi 2014. Sumber gambar.

Warga Mariupol ngantri pikeun milih dina réferéndum tanggal 11 Méi 2014. Sumber gambar.

Referendum saperti kitu teu kungsi kajadian, komo di wewengkon-wewengkon nu dicekel ku DPR. Dina Mariupol ieu dicegah atoh ku balikna pasukan Ukraina dina Juni. Pertempuran jalan anu langkung sengit dibongkar, sanaos Mariupol ngahindarkeun perang artileri anu ngancurkeun daérah kota caket dieu. Milisi jeung aktivis DPR di dayeuh ahirna ditekan. Pulitikus jeung aparat kaamanan nu kungsi ngadampingkeun DPR dipecat atawa ditahan. Kituna murag DPR di Mariupol. Pamarentah Ukraina nahan Mariupol ku kakuatan, kalayan dukungan Barat anu kritis, henteu kitu, ngarebut deui haté warga. Seuseueurna terus ngaharepkeun ngiringan Rusia sahenteuna dua atanapi tilu taun deui, saur babaturan kuring. Pamustunganana, kasugemaan sareng lintasan pangwangunan kota sareng kasieunan kana prospek perang langkung dominan dina Mariupolites, sareng kahayang pikeun kadaulatan Rusia turun. Patempuran di daérah Samentara éta henteu lirén, tangtosna. Ukraina dianggap wewengkon dipikagaduh ku DPR kalayan rojongan kritis ti Rusia, kaasup kota multi-juta-jalma Donetsk, sakumaha nempatan, sedengkeun DPR ngayakeun view sarua wewengkon propinsi Donetsk aslina dipikagaduh ku Ukraina, kaasup Mariupol. Gencatan senjata henteu tahan. Getih terus ngocor.

Dina wengi tanggal dua puluh opat Pébruari 2022, opat ratus rébu urang Mariupol hoyong hirup. Kota geus teu katempo kekerasan saprak 2015. ékonomi na flourished. Warga umumna bantahan kana ayana prajurit di kota, khususna para pejuang ti Batalyon Azov, ayeuna bagian tina Garda Nasional Ukraina. Aranjeunna ogé ambek pamaréntahan Ukraina panganyarna pikeun ngalaksanakeun sababaraha larangan nasional dina basa Rusia. agenda pulitik ieu provoked amarah hébat di kota. Leungit, Mariupolites ditayangkan grievances maranéhanana ku ngarojong pihak pro-Rusia dina pamilu, sarta lega seuseueurna miharep atawa éta sahenteuna eusi pikeun tetep bagian tina Ukraina. Aranjeunna teu miharep pikeun upending kaayaan maranéhanana, upending tina karapihan. Aranjeunna henteu deui hoyong gabung sareng Rusia. Tapi kapamimpinan Rusia teu ganggu nanya ka Mariupolites. Isuk-isuk tanggal 24 Pebruari sateuacanna dina Mariupol dimimitian ti sababaraha arah.

Angkatan Bersenjata Féderasi Rusia sareng bawahan Milisi Rakyat Donetsk ngurilingan kota dina dua minggu. Patempuran ngeureunkeun gerakan asup sareng kaluar kota sareng ngarusak jalur listrik. Warga anu tetep dipisahkeun ti dunya luar. Mariupol dasarna janten kotak hideung. Dina panempoan babaturan kuring, di handap ieu kumaha puluhan rébu getihan atanapi binasa, kumaha harepan balaréa langkung ancur, naha ayeuna Mariupol langkung kota tibatan mayit.

Sakeudeung, aya shooting di mana-mana, ti dua sisi, sarta shooting teu weleh. Prajurit Rusia jeung DPR nembak dina posisi "diduga" Ukraina. Aranjeunna disemprot seueur lokasi dimana prajurit Ukraina tiasa aya. Anu baheula henteu tujuanana sacara saksama atanapi "verifikasi" unggal udagan-henteu pisan. Di sisi séjén, prajurit Ukraina condong nyerang posisi Rusia jeung DPR ti titik vantage pangalusna: balconies on carita luhur wangunan padumukan, nu aranjeunna diasupkeun uninvited, mildly nempatkeun. Cara permusuhan anu dilakukeun di lingkungan pakotaan anu padet nyababkeun maot sareng karusakan anu luar biasa, tapi horor éta masihan jeda pikeun dua sisi. Masing-masing ngudag sabab "luhureun".

Karusuhan di Mariupol. Sumber gambar.

Lajeng aya sual agonizing of evacuations ti Mariupol. Babaturan kuring henteu terang naha pasukan Rusia sareng DPR nahan ngalanggar koridor kamanusaan anu disawalakeun, nyaéta, langkung konkrit, yén anu terakhir henteu nembak sipil anu ngungsi ka kota. Ieu kusabab henteu réréncangan kuring atanapi hubunganana dugi ka titik éta. Kecap koridor teu ngahontal lolobana warga kota, babaturan kuring ngelingan. Koridor ogé tiasa janten fiksi. Babaturan kuring henteu pernah ningali beus évakuasi anu diproklamasikeun ku walikota Mariupol, anu salami sababaraha minggu ngajantenkeun dunya percaya yén anjeunna tetep di kota, nalika leres-leres anjeunna angkat saatos 24 Pebruari. Jalma-jalma nyobian angkat dina kolom anu aranjeunna diatur sorangan tapi dibalikkeun ku prajurit Ukraina di tempat pamariksaan. Puluhan rébu warga, kaasup babaturan kuring jeung bunderan maranéhanana, sahingga trapped di kota beleaguered tanpa ngalirkeun cai, gas, listrik, dahareun nepi ka prajurit Rusia atawa DPR direbut neighborhoods maranéhanana sarta ngantep sipil balik.

DIpikanyaah nepi ka maot

Kuring manggihan yén aya titik krusial ngahargaan. Sifat perang pikeun Mariupol henteu hartosna yén boh tentara sacara inherently "depraved," atawa nagara atawa bangsa nangtung tukangeun tentara éta. Henteu, sadaya tentara bertindak atas nama patriotisme. Masing ngutamakeun nagara jeung bangsa. Dina rasa ieu, urang di unggal sisi ogé bisa neruskeun exalt nu feats of "pembela" urang jeung milu sedih leungitna "urang sorangan," rahayat Mariupol. Patriotisme urang kajantenan nyugemakeun urang sadayana iwal ieu "milik" urang, anu, katingalina, tétéla sanés milik saha waé.

Patriotisme urang gagal rahayat Mariupol sabab hartina tujuan militér nyokot precedences hirup sipil. Angkatan bersenjata Rusia jeung DPR kedah urgently nyandak Mariupol pikeun ngabasmi lalawanan musuh aya tur pinuh ngadalikeun basisir Azov ti Krimea ka Donbas. Éta langkung penting pikeun ngabéréskeun padamelan éta gancang sareng lengkep tibatan ngajagi warga sipil kalayan ngarugikeun langkung seueur korban jiwa diantara pasukan dina tempur anu langkung caket sareng diskriminatif. Sajaba ti éta, ieu perang, sarta dina perang jalma maot. Angkatan pakarang Ukraina, Samentara éta, kapaksa manjangkeun lalawanan maranéhanana di Mariupol pikeun salami mungkin mun deflect pasukan musuh ti sumbu séjén sarta inflict salaku karugian badag dina musuh sakumaha aranjeunna bisa. Sanajan musuh némbongkeun saeutik rahmat, ngajaga Mariupolites pikeun tameng manusa leuwih hade tinimbang teu boga tameng sama sekali. pasukan Ukraina meureun diblokir Budalan ti kotana alesan ideologis, teuing, saprak musuh dikurilingan kota jeung ieu pisan mungkin yen sipil bakal ngungsi di wewengkon musuh-diayakeun, nu bakal geus katempo salaku panghianatan. Ieu perang, dina sagala hal. Dina perang jalma maot.

Tapi, sakumaha anu ditegeskeun ku babaturan kuring, urang Mariupol bakal resep henteu maot. Aranjeunna bakal resep ngahindarkeun cobaan éta. Babaturan kuring nyarioskeun ka kuring yén aranjeunna langkung milih réréncangan hirup tibatan "dibébaskeun". Aranjeunna langkung resep yén murangkalih henteu yatim ti Mariupol nampi panghargaan "Kota Pahlawan Ukraina" salaku pangakuan kana "kapahlawanan" rahayatna. Barudak, ampir pasti, ayeuna langkung resep gaduh kolot tibatan pahlawan, nagara mana waé. Acan aranjeunna henteu sabab éta henteu bakal janten kapentingan bangsa anu perang.

Maca sapotong ieu, meureun warga Ukraina, atawa nagara anu militerily atawa pulitik ngarojong Ukraina, sarta warga Rusia, kaasup warga DPR saprak diasupkeun, ngarasa dismayed dina pamanggih yén pihak urang sorangan mawa nanaon leuwih ti tanggung jawab minimal keur horor di Mariupol, whichever "sisi kami" meureun. Naon Kuring geus disebutkeun ngan awal, tangtu; babaturan kuring geus bébéja kuring ngeunaan wrongs salajengna ngalawan rahayat Mariupol dilakukeun ku dua sisi, tapi kuring teu ngajelaskeun ieu kajadian malah leuwih pikasieuneun sabab éta henteu museur kana sakabéh carita-iwal, alami, pikeun korban anu hirupna ancur. Abdi ngarepkeun urang anu ngagaduhan rejeki di luar tetep tiasa kaduhung.

The dismay urang halah ngarasa asalna tina konsekuensi logis tina tanggung jawab "non-minimal", atawa, nempatkeun leuwih langsung, culpability. Di hiji sisi, lamun warga Rusia diantara urang harbored leuwih kacurigaan ngeunaan asumsi urang, mangka urang bakal sadar yen Mariupolites teu ngimpi "pembebasan" na pernah bakal ngadopsi pintonan ieu aksi militér salami maranéhna hirup. Urang ogé bakal sadar, sakali "pembebasan" dimimitian, éta, salaku hal lumangsung, pasukan urang "liberated" aranjeunna henteu ngan ti otoritas Ukraina, tapi ogé ti imah maranéhanana, hubungan maranéhanana, sarta pamustunganana, dina loba kasus, ayana maranéhanana dina. bumi ieu. Di sisi anu sanésna, upami warga Ukraina sareng Kulon diantara urang parantos langkung seueur patarosan ngeunaan asumsi urang sorangan, maka urang bakal sadar yén sanés Rusia, sahenteuna henteu Rusia nyalira, nyegah Mariupolites nyalametkeun diri tina tarung. Tungtungna, dina skenario boh, langkung seueur Mariupolites bakal hirup ayeuna.

Sanajan kitu, aranjeunna henteu, sabab lolobana urang pernah questioned prejudices urang, komo sakedapan. Tapi naha henteu? Naha urang gagal perhatikeun nalika pihak urang ngalaksanakeun tindakan kakejaman obyektif? Naha urang gancang pisan — sigana gancang teuing — perhatikeun nalika musuh nyebarkeun kasangsaraan, tapi nalika sabangsa urang sami-sami urang teu ningali nanaon?

BEBENERAN NYERI

Urang pernah ningali cerminan urang sorangan dina getih sabab visi urang obscured ku nyeri. Eta geus ti mimiti pisan. Urang sadaya ngarasa, dina momen awal kaributan, serangan kana jati diri urang, ka jalma anu dipikacinta, di bumi urang. Urang mimiti nyeri. Tapi urang menyakiti eta sabab urang menyakiti pikeun identities béda, leuwih dipikacinta béda, sarta imah béda, atawa ceuk urang pikir. Kami nganggap ancaman ti anu sanés sabab, hanjakalna, sifat manusa nyaéta sieun "nu séjén." Sifat manusa ogé kudu ngajauhan "nu séjén". Urang fatefully ceased komunikasi urang, teu yén éta kantos utamana kuat dimimitian ku. Urang jadi percaya yén urang téh nyorangan sabab "nu séjén" leungit beungeut manusa na. Éta kaleungitan eling sorangan, moralitasna, legitimasi kabutuhanna, sareng, tungtungna, hak hirup. Kusabab nalika kekerasan kabuka "anu sanésna" sacara teu kaédah nganggap "musuh". Nyeri tina pemicu awal teras nyeri tina kekerasan ngonci urang sareng "musuh" di dunya anu misah.

A division fisik lumangsung, pasti. Nepi ka tungtun taun usum panas 2014, hiji frontline getih-soaked mucunghul di propinsi Donetsk anu misahkeun Donetsk ti Mariupol, sarta Kyiv. Kota-kota ieu réngsé dina tangan "sisi" anu tibalik, sareng nyebrang jalur kontak éta sesah sareng kamungkinan bahaya. Jalma-jalma umumna lirén berinteraksi sareng bahkan kantos ningali jalma-jalma anu cicing di jalur.

Tapi division fatal éta psikologis, pikeun jalma dina dua sisi datang ka ngarti kota peuntas hareup di propinsi Donetsk, naha Donetsk atanapi Mariupol, jadi "nempatan" jeung yakin yén na "pembebasan" éta ngabalukarkeun patut dying pikeun, ngabalukarkeun. patut maéhan pikeun. Jelas sauyunan, pandangan dunya anu anyar anu dicepeng ieu babarengan ngirangan kota-kota sareng pendudukna janten objék anu efektif pikeun "pembebasan". Donetsk, Mariupol, jeung kota sejenna di wewengkon leungit hak karapihan. Warga maranéhanana leungit hak hirup. Sareng, sakumaha anu urang tingali sacara tragis, sanés ngan ukur aranjeunna. Pikeun ngabagi psikologis ngalir antara Kyiv na Sevastopol di Krimea, teuing. Ieu ngalir antara Kharkiv na Belgorod. Leres, éta malah ngalir antara Moskow dina hiji sisi, sareng Brussel sareng Washington di sisi sanésna. Donetsk, Mariupol, Kharkiv, sareng kota-kota sanés anu parantos najis ku perang nunjukkeun karusakan total anu langkung ageung anu pasti bakal ngantosan sesa urang, naha urang ngarep-ngarep atanapi henteu, kecuali urang ningali saluareun pandangan dunya antagonis kana panon masing-masing.

Wewengkon Donetsk jadi dibagi, sarta bagian béda "nempatan" ku hiji sisi atawa lianna. Naskahna kieu, "Aya nu sasambat, 'Ieu tanah urang!' Batur ceurik, 'Henteu, éta milik urang!' Bumi ngaharewos, "Anjeun sadayana milik abdi…'" Sumber gambar.

Acan, urang henteu. Paneuteup urang teu kungsi papanggih. Kami tetep dikonci dina dunya palsu anu teu salah sareng kaadilan. Jeung tembok panjara ieu kandel.

Nalika pihak urang dituduh jahat, réaksi kahiji urang nyaéta pikeun ngilangkeun laporan éta palsu. Ieu leres sanajan logika militér tiis nunjuk ka tanggung jawab pihak urang, sanajan akun saksi mata ngalakukeun hal nu sarua, sanajan loba akun sapertos kajadian sarupa aya dina kursus lila perang, nu bolsters kamungkinan sahenteuna tema overarching. Tangtu, urang abetted ku total segregation tina spasi informasi salaku hasil tina média massa universal bias jeung média sosial fragmented kana chambers gema. Tembok halimunan anu lega ieu anu ngabagi rohangan inpormasi ngahalangan kasaksian anu ngabantah prasangka urang sareng ngajebak urang ku "kasaksian" anu skewed atanapi jelas palsu ngeunaan pelanggaran anu leres-leres dilakukeun ku pihak urang.

Tapi anu langkung ruinous nyaeta sanajan bukti "teu nguntungkeun" kitu kumaha bae ngahontal kami, sarta sanajan urang kumaha bae numpurkeun asumsi ideologi urang tina kahadéan sampurna sisi urang, urang teu balik ka tobat. Henteu, tibatan urang ngitung mayit. Urang ngitung sabaraha "maranehna" maot dibandingkeun sabaraha "urang". Upami nomer "urang" langkung luhur, maka "maranéhna" maot henteu masalah. Upami nomer "urang" langkung handap, maka urang mendakan ukuran anu sanés pikeun "kaluar payun," panginten panjangna taun cobaan urang. Pamustunganana, "maranéhna" maot henteu masalah. Kami nyarios, "Tapi tingali naon anu aranjeunna lakukeun ka kami!" Kukituna, musibah "maranéhanana" leres-leres henteu pikasieuneun, "sacara obyektif". Kanyataanna, éta bener nanaon pisan. Meureun, lamun nanaon, éta pantes.

Najan kitu, urang yakin yén urang sorangan teu pantes sangsara. Kami leres, tangtosna! Acan ngan sabagian, sabab kabeneran aya nu teu saurang ogé pantes sangsara. Ngaku yén éta mimitina karasa nyeri sapertos kanyataan urang ayeuna, tapi kabeneran nyaéta kasangsaraan sisi sanés henteu langkung pantes tibatan urang sorangan. Kabeneran aya barudak di sisi sanés "pantes" ngalaman perang sareng maot. Kabeneran aya anu kitu dina dua sisi barudak geus maot sarta kami geus sangsara infinitely.

Kabeneran, pamustunganana, éta nungkulan nyeri urang sorangan, urang mopohokeun nyeri urang ngabalukarkeun ka sisi séjén, sarta kadangkala langsung ka "urang sorangan". Urang ngajauhan panon jeung nutup haté bari terus silih paehan, kaasup barudak urang. Urang teu malire, hampura, atawa revel dina kasangsaraan urang wreak.

Janten urang teras-terasan maot. Leres, sanaos urang henteu terang bebeneran, bebeneran henteu nyéépkeun urang. Henteu penting yén urang henteu ningali kabeneran pikeun naon éta, yén urang "nyaho" "kabeneran" anu sanés, yén urang sadayana keukeuh kana kabeneran urang. Naha atanapi henteu urang ningali getih dina leungeun urang, éta aya, sarta kami bakal neruskeun sangsara konsékuansi sabab bebeneran boga raray dahsyat, teuing. Beungeut ieu mangrupikeun spiral kekerasan anu bakal neraskeun jalan karusakan, berputar langkung ambek sareng liar, dugi ka urang tungtungna hudang atanapi teu aya anu tinggaleun. Spiral kekerasan ieu mangrupikeun buah tina nyeri anu kami sangsara, bibit nyeri anu bakal kami sangsara salajengna. Upami nyeri mangrupikeun jiwa perang, maka spiral ieu mangrupikeun awakna anu parah, langkung ruksak sareng langkung kejam unggal dinten.

Kekerasan anu teu dikadalikeun nguatkeun kapercayaan dina unggal sisi yén hirup babarengan ngan saukur teu mungkin. Masing-masing sisi janten langkung yakin yén anu sanés mangrupikeun ancaman anu teu tiasa dilaksanakeun pikeun kaamananna. Sieun ngagedur. Teu aya harepan tina munasabah sisi séjén, ku kituna unggal pihak mutuskeun yén hiji-hijina solusi nyaéta pikeun ngancurkeun ancaman, pikeun ngancurkeun musuh sacara total. Ieu logika otak perang perang, enslaved kana awak tapi ngajadikeun eta sagala beuki nekat.

Jeung spiral kekerasan geus jadi nekat memang. Geus neundeun runtah ka Mariupol dina salah sahiji péngkolan angriest na acan. Di sagigireun skala karugian, anu luar biasa ngeunaan kasus ieu nyaéta dua pihak ngalaksanakeun tanggung jawab anu teu jelas. Ieu kirang atra dina shelling of Donetsk atanapi Kharkiv, misalna, dimana tentara Ukraina atawa Rusia, masing-masing, kahuruan di kota di whim, tapi sipil diidinan ngévakuasi kana pungkur (sanes yén kaayaan ieu téh sagala kirang jahat). . Kuring ningali aya kahadéan dina nangtoskeun mana sisi "leuwih culpable" pikeun nasib Mariupol; fundamentally, unggal miboga pilihan pikeun luang nyawa Mariupolites, sarta unggal milih disebutkeun. Kanyataan ieu kedah diapresiasi, sabab éta ngungkabkeun mitos perang "polos" sareng maot "teu bisa dihindari" anu ngabentuk hawa toksik tapi mabok tina alam palsu urang.

Kabeneran geus katuhu saméméh panon urang. Kasaksian ti rébuan salamet aya di tempat terbuka. Éta sadayana aya. Tapi urang parantos milarian, percanten, sareng duka ngan ukur bagian tina bebeneran sabab sésana bakal, dina hiji cara atanapi anu sanés, "ngabenerkeun musuh." Mémang, kuring wani, urang sadayana parantos ngarawat salaku "musuh" bahkan seuseueurna Mariupolites kusabab henteu daék getihan sareng maot pikeun delusions urang dina naraka anu dilakukeun ku urang sorangan. Éta sababna henteu, teu aya urang anu gaduh hak pikeun nyauran jalma Mariupol "sorangan urang." Hapunten, saleresna, tapi urang henteu.

BEBENERAN BAKAL NGABERI

Pikeun mupuskeun rasa karep sareng karep urang pikeun kahirupan manusa, pikeun nangkep spiral kekerasan, pikeun nganteurkeun diri kana bebeneran, kuring nyuhunkeun urang pikeun sakali deui ngarawat anu sanés salaku "musuh," tapi salaku jalma-jalma urang. Nyeri dina jantung perang ditarjamahkeun kana kasieun sareng teu percanten ka pusat sarafna sabab urang nolak komunikasi, gawé bareng, simpati, nunjukkeun welas asih. Lamun urang mesek jauh lapisan ideologi, urang bakal nempo yén panolakan ieu memang kaputusan. Salami urang milih saling nolak, urang milih perang. Tapi perang henteu sareng moal pernah dilawan.

Sumuhun, kami di jero, abdi terang. Kami dina nightmarishly jero, acan euweuh urusan sabaraha jero urang bakal balik, hakekat perang moal robah. Sabalikna, éta ngan bakal janten langkung penting yén urang robih, yén urang nampi silih salaku jalma anu teu kurang bereft sareng rentan tibatan diri urang sorangan. Bakal leuwih urgent yén urang meunangkeun deui kapercayaan urang dina silih, dua sisi, babarengan. Ngan iman anu hadé anu bakal nyalametkeun urang sadayana tina naraka ieu. Perang geus ngajarkeun yén boh urang hirup babarengan atawa urang maot babarengan, sanggeus kabeh.

Hayu urang mimitian ku komunikasi saling. Hayu unggal salah sahiji urang ngobrol jeung batur ti sisi séjén. Panginten sigana teu aya anu kedah diomongkeun saatosna maot. Éta salah. Hayu urang ngobrol ngeunaan sakabéh kahirupan. Hayu urang ngobrol ngeunaan diri urang sorangan, hayu urang ngobrol ngeunaan barudak masih hirup di kota urang, urang ngobrol ngeunaan compatriots urang dina seragam anu tetep di bumi ieu, pikeun ayeuna, tapi anu unggal poe leumpang deukeut lebak maot. Sabaraha deui jalma anu kedah maot dugi ka urang mimiti ngitung kahirupan urang kalayan perawatan anu sami sareng anu maot?

Kuring ngaku yén kuring henteu ngarep-ngarep pisan simpati ayeuna pikeun ideu anu kuring ucapkeun. Kuring teu nyangka loba pamahaman. Kuring humbly naroskeun ka urang sadayana pikeun ngabersihkeun manah urang tina kasedih sareng diajar ti batur yén perang, dina inti na, teu aya hiji jalma atanapi pihak anu jahat, tapi ngan ukur nyeri, nyeri anu nyababkeun langkung nyeri, sareng seueur deui, sareng langkung seueur bencana. ngembangkeun kajadian nu ensnarls dulur. Ieu, kuring kudu netelakeun, teu malire jalma anu meunang kauntungan tina nyeri batur; rogues sapertos condong nyekel reins kakuatan dina unggal sisi sarta undeniably maénkeun peran boga pangaruh dina tragedi, Tapi aranjeunna pamustunganana opportunist hangers-on, jadi mun nyarita, tinimbang protagonis. Anu terakhir nyaéta urang anu hirup jujur, atanapi anu hoyong mikir kitu.

Pikeun urang teu nyerah diri kana bebeneran perang, pinuh, bebeneran unfathomably nyeri, tapi kuring nanya nu urang ngalakukeun. Kuring nyuhunkeun yén urang nyerahkeun diri kana bebeneran tinimbang balik deui kana kakejaman, kareueus, sareng ilusi. Abdi percanten ka urang. Kuring deeply yakin yén urang bisa transcend naluri kejam urang. Kuring yakin yén urang bisa ngahargaan yen bebeneran transcends nagara. Nyatana, salami urang ngajauhan bebeneran, urang ngancurkeun nagara urang. Kuring neneda yén urang bakal ningali. Kuring ngadoakeun yén urang bakal ningali bebeneran sareng ngabebaskeun diri tina perang anu dahsyat!

Я прошу прочитать это эссе до конца и с открытым сердцем. Если прочитать только часть или с закрытым сердцем, то смысл эссе вас минует. Принесло боль писать это произведение, и принесет боль читать. Однако я считаю, что представленное свидетельство и уроки, которые оно нам внушает, должны быть оглашены. Боль от чтения, надеюсь, созиждет ясность и в итоге, возможно даже намного позже, принесет облегчение.

 

"Истина сделает вас свободными." Dina 8:32

 

Те смертельные вещи, которых не видим

 

BUBUKA

 

Когда дорогие тебе люди живут и сражаются по обе стороны фронта, война приобретает особенный характер. Она не кажется правильной, оборонительной или священной. Она просто жестока. Ты читаешь между строк, слушаешь между лозунгами, смотришь между водруженными флагами. Ты повсюду ощущаешь утрату. Для тебя нет побед, нет чувства справедливости. Иногда ты чувствуешь гнев, но ненадолго. В основном ты испытываешь боль. Ты испытываешь такую ​​глубокую, неизбывную боль, которая тянет тебя на дно земли. Твои близкие с обеих сторон часто относятся к тебе с подозрением или даже обвиняют тебя в том, что ты «за друрус». Ты чувствуешь, что ты в ловушке, что ты на ничейной земле, отчаянно уворачиваешься от обстрелов из кажд,свер ываешься на мине, которой ты не можешь избежать, мине, которая является не вспышками враждебности тзоих блих их ненавистью друг к другу. И в этом пылающем аду понимаешь войну. Война — это не тирания и не героизм, не в ее кровоточащей сущности, не для тебя. Война — это травма. Война — это боль от начала до конца. Это много разных слоев боли. И ничто иное.

 

Беспокойство о людях с обеих сторон меняет твой взгляд на события. Когда твои близкие стоят по разные стороны баррикад, чтобы защитить свои города и села от неизбирательных обсильных войны становятся менее значимыми. Пропаганда и откровенная ложь с обеих сторон теряют свое влияние. Вместо того, чтобы рассматривать осаду или нападение как часть какой-то великой истории, ты видишь события такими, . Ты видишь смерть и разрушение. Ты видишь безумную спираль насилия. Приукрашений нет. Смотришь на развалины, на торопливо вырытые братские могилы, на выживших, огорченных утратой, на шокированныпидых теш тот или иной смысл. Нет смысла, есть одна боль. Ты не стремишься прославить или приуменьшить ничего из этого несчастья. Просто смотришь и жалеешь. Teu aya спрашиваешь, кто совершил это зло, не спрашиваешь, где это случилось, teu спрашиваешь, кого поддержржь Ты ничего не пытаешься доказать. Ты стремишься только обнаружить истину. Отдать себя истине.

 

Заполнение братской могилы в Мариуполе в марте 2022 года. Источник фото.

 

Истина — это не набор фактов. Это не набор лозунгов или простых формул. Это необъятный горизонт эмоций, переживаний, боли. Истина не может «принадлежать» какому-то одному человеку или стороне. Она, да, живет в каждом из нас, но только отчасти. Истина больше нас, она выше нас, и мы можем познать ее, только познав друг друга. Kuring teu boga nanaon. Если мы думаем, что поймем и так, мы только обманываем себя. Мы не можем достичь истины сами. Однако если мы послушаем друг друга, я верю, что сможем ее достичь. Более того, я верю, что в истине мы сможем вместе найти тот долгожданный мир. Не один я, но и все, кто пострадал.

 

Ради приближения всех нас к истине, как я ее понял, я желаю рассмотреть случай Мариуполя. Тысячи его мирных жителей погибли, еще сотни тысяч уехали, в том числе и мои друзья. Эта недавно процветающая и красивая гавань Азовского моря сейчас лежит в руинах. В первые недели битвы за город 2022 года, когда мои друзья оказались застрявшими там без связи с внермилним м сти, были ли они живы. Чисто благодаря везению, они выжили.

 

Я не собираюсь передать в этом эссе всю истину о Мариуполе. Я никогда не смог бы этого сделать в одной статье или книге. Ни я, ни кто-либо другой. Я здесь хотел бы лишь представить точку зрения своих друзей и поразмышлять над ее значением. Я полагаю, что их трезвый взгляд заслуживает того, чтобы его осветили. Более того, я сильно подозреваю, что такого рода взгляд гораздо более распространен, что такого рода взгляд гораздо более распространен, чем казалось бы сонотами по мре уполе СМИ. В то же время, рассказ моих друзей опровергает господствующие в сей день манихейские иллюзии, тазом тродужие у этой войны — боль, разобщенность и возрастающее насилие.

 

Чтобы написать об этой катастрофе, о трагедии Мариуполя, непременно следует взять на себя весомую отвеотствен. Особенно мне, как постороннему. Я беру на себя такую ​​ответственность. Я ощущаю весомость истины, и она движет мной.

 

​​

Примерная военная обстановка по состоянию 5 августа 2022 года. Война тягостно продолжается. Источник карты.

 

МАРИУПОЛЬ

 

Трагедия началась весной 2014 года. Согласно рассказам моих друзей, большинство мариупольцев, как и большая часть жителей востока и юга ,свраикиж Украин Евромайданом, популярно воспринятым как государственный переворот, а также пришедшей в итоге Евромайдайдана . Причин тревоги было несколько, в том числе кровопролитное завершение Евромайдана и вражденбное отношение смуску некоторых митингующих и политиков, которым достались институты власти. Следовательно, в Мариуполе возникли антимайдановские демонстрации, изначально по инициативе безоружных мирных мирных Девятое мая было самым бурным. День, к сожалению, закончился кровопролитием и пламенем.

 

Ход событий оспаривается, конечно. Очень грубо говоря, согласно нарративу, распространенному среди большей части местных жителей, антимайдатистановскза няли здание городского управления милиции при содействии этой же милиции. Правительство в Киеве отправило войска, чтобы вернуть контроль над зданием. На помощь вызвались бойцы недавно образовавшегося батальона «Азов», dina знаках различия которого присутствука, красикссукат имволика. В результате столкновения погибло несколько мариупольских милиционеров, мирных жителей и украинских польских польных, . Занятое здание сгорело после сильного обстрела со стороны украинских структур. Тем не менее, украинские силы покинули город после всего. Через два дня, 11 мая, сепаратистские активисты организовали в Мариуполе ряд избирательных участков для продямдуда Донецкой области. Согласно рассказам моих друзей, и официальным итогам, большинство мариупольцев приняло участие в рефендибум х проголосовало утвердительно по единственному вопросу — «Поддерживаете ли Вы акт государственной самостои Рекостояте Русский спублики?” Сторонники такого решения большей частью ожидали, что Донецкая Народная Республика войдет в состав РоссийФискдреду ерендума, который состоится в течение нескольких месяцев.

 

Бойцы батальона «Азов». Символ в середине — это зеркальное отражение нацистского вольфсангеля, а солнечное колесо на фоне — белноский белон оторый являлся символом нацистского СС. Источник фото.

 

Горящее здание городского управления милиции di Мариуполе 9 Mei 2014 года. Источник фото.

 

Мариупольцы голосуют dina референдуме 11 Mei 2014 года. Источник фото.

 

Такой референдум впоследствии так и не был проведён, даже в тех частях региона, которые остались под ДНР. В Мариуполе второму референдуму все же помешало возвращение украинских сил в июне. Завязались более ожесточенные уличные бои, однако Мариуполь избежал артиллерийских перестрелок, разоривших разол. Ополченцы и активисты ДНР в Мариуполе в конечном итоге были подавлены. Политики и силовики, перешедшие на сторону ДНР, были уволены или задержаны. Таким образом пала ДНР в Мариуполе. Однако силовое удержание Мариуполя с решающей поддержкой Запада украинским правительством не вернбуло срад. Большинство продолжало надеяться на присоединение к России еще как минимум два-три года, утверждают моид. В вонц коном, évén воисt. Бои в регионе тем временем, конечно, не прекращались. Украина считала территорию, оставшуюся под ДНР с решающей поддержкой России, включая город-миллионер ДН время как ДНР придерживалась той же позиции по территории Донетчины, оставшейся под Украиной, включая Мариурины Перемирия не соблюдались. Кровь продолжала течь.

 

Kaping 24, 2022, dina bulan kapengker. В городе не было боев с 2015 года. Местная экономика процветала. Мариупольцы в общем возражали присутствию в городе солдат, особенно бойцов батальона «Азов», нескололько терод став Национальной гвардии Украины. Горожане также возмущались последними правительствами Украины из-за ряда национальных ограничений использованик руспользования . Эта политика вызывала большой гнев в Мариуполе. Мариупольцы выражали свое недовольство тем, что поддерживали пророссийские партии на выборах. Подавляющее большинство желало или хотя-бы не возражало оставаться в составе Украины. Оно не желало переворота своего благополучного состояния, переворота мира. Оно больше не мечтало присоединиться к России. Однако российское руководство не утрудило себя опросом мариупольцев. Рано утром 24 февраля началось наступление на Мариуполь с нескольких направлений.

 

В течение двух недель Вооруженные силы Российской Федерации вместе с подчиняющейся им Народной гилиция милид ьцо. Боевые действия сделали въезд и выезд из города невозможными и повредили систему электроснабжения. Оставшиеся жители оказались отрезаны от внешнего мира. Мариуполь, по сути, стал черным ящиком. В понимании моих друзей, вот как увечились или погибли десятки тысяч, как были разбиты надежды еще множестим, погибли десятки тысяч, как были разбиты надежды еще множестима столько город, сколько труп.

 

Вкратце — стреляли везде, с каждой стороны, и стрельба не стихала. Военные России и ДНР обстреливали «предполагаемые» украинские позиции. Они накрывали многие точки, где могли находиться украинские военные. Первые не прицеливались тщательно и не «проверяли» каждую цель, ничего подобного. С другой стороны, украинские военные, как правило, наносили удары по противнику с позиций, с которых быго вило нов жилых домов, куда они заходили, мягко говоря, без приглашения. Такой образ ведения боевых действия в густонаселенной городской среде привел к немыслимым гибелям и размруша и размруш ескуражил ни одну из сторон. Каждая сторона преследовала «высшую» цель.

 

Боевые действия в Мариуполе. Источник фото.

 

Стоит еще мучительный вопрос эвакуаций из Мариуполя. Мои друзья не знают, нарушали ли силы России и ДНР согласованные гуманитарные коридоры, то есть точнованные гуманитарные коридоры, то есть точнолет лик ь по мирным жителям, бегущим из города. Это потому, что ни друзья мои, их знакомые не добрались до этого этапа. Вести о коридорах не доходили до большинства жителей города, вспоминают мои друзья. Коридоры для них могли также быть фикцией. Мои друзья никогда не увидели эвакуационных автобусов, о которых объяплял мэр Мариуполя, сам котобусов, о которых объяплял мэр Мариуполя, сам котодрылилямит что он оставался в городе, хотя на самом деле он уехал вскоре после 24 февраля. Мариупольцы пытались выезжать колоннами, которые сами организовывали, но их разворачивали украинские военхалокпона. Таким образом, десятки тысяч жителей, в том числе мои друзья и их окружение, оказались в ловушке бет, глет ества, еды пока военные России или ДНР не взяли их кварталы и выпустили гражданских.

 

 

ЛЮБИМЫ ДО СМЕРТИ

 

Мне кажется, что есть важный момент, который нужно понять. Характер битвы за Мариуполь не означает, что та или иная армия по своей сути «порочна», равно как и страна или на своей сути «порочна», равно как и страна или на сима, й Éta, все армии действовали во имя патриотизма. Каждая ставила «интересы» государства и нации на первое место. В этом смысле, мы, люди с каждой стороны, вполне можем продолжать восхвалять подвиги наших «защитников» и опюслать мариупольцев. Наш патриотизм всех нас удовлетворяет, получается, кроме этих самых «своих», которые, видимо, оказалисиь ничать.

 

Наш патриотизм подставил мариупольцев, потому что благодаря ему военные цели возобладали над жизнью граждански. Войска России и ДНР должны были срочно взяпоть Мариуполь, чтобы ликвидиревать там сопротивление противление противление противление противление противление противление противление противника и устальнононон жьем Азовского моря от Крыма до Донбасса. Было важнее справиться с задачей быстро и полностью, чем беречь мирных жителей за счет больших потерьбслехслех выборочных, зато на меньшем расстоянии. Во всяком случае, шла война, а на войне люди гибнут. Тем временем войска Украины должны были как можно дольше затянуть сопротивление в Мариуполе, чтобы оротивленич влений и нанести противнику как можно более значительные потери. Несмотря на то, что противник мало проявлял пощады, удерживать мариупольцев в качестве живых щитов было предимпочать ть щитов. Украинские военные не давали людям покидать город вероятно и по идеологическим причинам. Противник окружал город и было вполне возможно, что мирные жители останутся на подконтрольной противнику терлидритор иначе не возвращаясь на родину в тяжелый для нее час, что считалось бы определенными украинскими воендимите . В любом случае, шла война. На войне люди гибнут.

 

Contona, anjeun bakal boga kasempetan pikeun ngalakukeunana, tapi anjeun teu boga nanaon. Они хотели бы вообще избежать всего этого испытания. Мои друзья мне говорят, что они предпочли бы, чтобы их друзья остались живы, нежели «освобождены». Они предпочли бы, чтобы дети не остались сиротами, присвоению Мариуполю звания «Города-герой Украины» в гегесмить «група» Осиротевшие дети почти наверняка предпочли бы иметь родителей, а не героев какой-либо страны. Однако у них родителей нет, потому что такое не было в интересах ни одной из воюющих наций.

 

Читая это эссе, возможно, граждане Украины, или стран, поддерживающих Украину в военном или политическои радит , в том числе жители уже присоединенной ДНР, испытывают тревогу при мысли о том, что наша собственнабя столмю ьную, ответственность за ужас, происшедший в Мариуполе — кем бы та «наша сторона» ни была. Все то, что я упомянул, это, конечно, только начало. Мои друзья мне рассказали о других преступлениях против мариупольцев той и другой стороны, но я не стал опилцев чаи, так как для хода событий в целом они не имели центрального значения — кроме как, естественно, для жерт лус . Я правда надеюсь, что мы, которым посчастливилось оказаться вовне, все еще способны жалеть.

 

Тревога, которую мы должны испытывать, исходит из логического следствия «неминимальной» ответстет,гического следствия «неминимальной» ответстет,гического следствия «неминимальной» ответстет,гинностин словами — вины. С одной стороны, если бы те из нас, кто является гражданами России, относились более скептическито к нашило примд ы бы поняли, что мариупольцы не мечтали об «освобождении» и никогда в жизни так бы не восприняли битву за город, они живы. Мы бы также поняли, как только началось «освобождение», что по ходу дела наши войска «освобождали» atawa не толькон от их домов, от их близких и, в конечном счете, во многих случаях, от их пребывания на этой земле. С другой стороны, если бы те из нас, кто является гражданами Украины или стран Запада, больше подвернгали сомбали сом ложения, то мы бы поняли, что не Россия, по крайней мере не Россия одна, мешала мариупольцам спасаться от бое В конце концов, при любом из этих сценариев сегодня больше мариупольцев оставалось бы в живых.

 

Однако их уже нет, потому что мы ни разу не подвергли сомнению свои предубеждения. А почему нет? Почему мы не замечали, как с нашей стороны совершались акты объективной жестокости? Почему мы так легко может быть , мы ничего не видели?

 

 

ИСТИНА ЭТО БОЛЬ

 

Мы никогда не видим собственного отражения в крови, потому что наше зрение затуманено болью. Так с самого начала. В тот первоначальный момент смятения мы все почувствовали посягательство на нашу идентичность, на нашиш близких , нам Нам стало больно. Но évasi Нам éverо évitive évitif ере, Нам та аль. Мы почувствовали, что угроза исходила друг от друга, потому что, к сожалению, природа человека такова, чтобыг бдя». Природа человека также и предполагает отворачиваться от «другого». Мы роковым образом прекратили наши контакты друг с другом, не то чтобы они были особенно тесными изначально. Мы пришли к убеждению, что мы одни, ведь «другой» лишился своего человеческого облика. «Другой» в нашем видении лишился собственного сознания, собственной нравственности, правомерности собственного сознания, собственной нравственности, правомерности собственного сознания, собственной нравственности, правомерности собственного сознания, собственной нравственности, правомерности собственного собственного на жизнь. Ибо по мере того, как разворачивалось насилие, «другой» безвозвратно приобрел облик «врага». Боль от первоначального тригера, а затем боль от насилия заперла нас и «врага» в отдельных мирах.

 

Произошло физическое разделение, безусловно. К концу лета 2014-го года в Донецкой области появилась пропитанная кровью линия фронта, отделяющая ДотнМя Эти города оказались di руках противоположных «сторон». Пересекать линию соприкосновения было трудно и, возможно, опасно. Люди в основном перестали иметь дело с теми, кто жил за чертой, и даже когда-либо их видеть.

 

Однако смертельное разделение было психологическим, ибо люди с обеих сторон пришли к пониманию, чо город, что город будь то Донецк или Мариуполь — «оккупирован», и убедились, что «освобождение» этого города — дело, за которо стотуть , дело, за которое стоит убить. Явно несовместимы, эти новые мировоззрения, которых яро придерживались, вместе низвели города и их жителой кполюкпою dina «освобождения». Донецк, Мариуполь и другие города региона лишились права на мир. Их жители лишились права на жизнь. Более того, не только они, как мы увидели, к большому сожалению. Ведь психологическая пропасть проходит и между Киевом и Севастополем. Она проходит между Харьковом и Белгородом. Ku kituna, она даже проходит между Москвой с одной стороны и Брюсселем и Вашингтоном с другой. Донецк, Мариуполь, Харьков и другие города, уже оскверненные войной, предвещают гораздото более розурной жно ожидает всех остальных нас, ожидаем мы этого или нет, если не посмотрим за своими антагонистическивоги злуми мидуроми .

 

Донетчина поделилась и разделенные территории стали «оккупированными» той или иной стороной. Источник изображения.

 

Все же, мы туда не смотрим. Наши взгляды никогда не встречаются. Мы остаемся отдельно взаперти в ложных мирах невинности и справедливости. А стены этих тюрем толсты.

 

Когда нашу сторону обвиняют во зле, наша первая реакция — отвергнуть данное сообщение как ложное. Это так, даже если холодная военная логика указывает на ответственность нашей стороны, даже если свидетельститво свидетельства видео даже если за все долгие годы войны накопилось множество таких свидетельств о подобных случаях, что повыротрат й мере общий знаменатель этих рассказов соответствует истине. Нашей слепоте, конечно, способствует тотальная раздвоенность информационреного пространства di результате повсемствоствость информации и социальных сетей, раздробленных на эхо-камеры. Эта огромная невидимая стена, разделяющая информационное пространство, скрывает показания очевидцев, противормационное пространство, скрывает показания очевидцев, противоредчаучав им образом, что нам попадаются одни искаженные или откровенно ложные противоположные «показания» о правонарусленихам нашей стороной.

 

Но еще пагубнее то, что даже если такие «неблагоприятные» свидетельства каким-то образом до нас доходят, и мидер тбрасываем свое идеологическое предположение о безупречной добродетельности своей стороны, мы не приступаем стороны Henteu, вместо этого мы считаем трупы. Мы подсчитываем, сколько «их» умерло по сравнению с тем, сколько «наших». Если «наши» числа большие, то «их» погибшие не имеют значения. Если «наши» числа оказываются меньшими, то мы подбираем какую-то другую меру, по которой «выйти вперед», телользмород испытаний во времени. Так или иначе, «их» мертвые не имеют значения. Мы говорим: «Но посмотрите, что они натворили с нами!» Как следует, «их» несчастье действительно не так уж ужасно «объективно». На самом деле, оно вообще ничего. Может быть, если уж на то пошло, это несчастье заслуженно.

 

Мы убеждены, однако, что сами не заслуживаем страданий. Мы правы, естественно! Но только отчасти, потому что истина в том, что никто не заслуживает страданий. Признание этого поначалу может быть таким болезненным, как наша актуальная реальность, однако истина в том, слезненным служены, чем наши собственные. Истина в том, что дети ни с одной из сторон не «заслуживают» войны и смерти. Истина в том, что тем не менее с обеих сторон дети погибли, и мы претерпели непостижимое горе.

 

Истина, в конечном счете, в том, что, охваченные собственной болью, мы упускаем из виду боль, коптордурю, коптордин иногда и непосредственно «своей». Мы отводим глаза и закрываем сердца, в то время как продолжаем убивать друг друга, включая своих детей. Мы игнорируем, оправдываем или наслаждаемся страданиями, которые причиняем.

 

Итак, мы продолжаем гибнуть. Да, хоть мы можем и не знать истину, истина нас не щадит. Неважно, что мы не видим истину такой, какая она есть, что вместо этого мы «знаем» другую «истину», что мывна все ости. Видим мы кровь на своих руках или нет, она там есть, и мы будем продолжать страдать от последствий, потому чито улиц . Это лицо — Это лицо — безумная спираль насилия, которая будет продолжать прокладывать путь разрушения, вращаясь все с больблише с больблише бо мы наконец не пробудимся, либо никого не останется. Эта спираль насилия является и плодом боли, которую мы испытали, и семенем боли, которую мы испытаем в бущ. Если боль — душа войны, то эта спираль — ее грубое тело, с каждым днем ​​все более поврежденное и лютое.

 

Неконтролируемое насилие укрепляет убеждения обеих сторон в том, что сосуществование просто невозможно. Каждая сторона становится более уверенной в том, что другая представляет неумолимую угрозу ее безопасности. Преобладает страх. Нет никаких предположений о разумности другой стороны, поэтому каждая сторона решает, что единственное решение решение свродить у, то есть чтобы полностью уничтожить врага. Такова логика помешанного мозга войны, порабощенного телом, но делающего хозяина все более отчаянным.

 

И стала спираль насилия действительно отчаянной. Она опустошила Мариуполь одним из своих самых гневных поворотов. Помимо масштаба ущерба, этот случай примечателен тем, что обе стороны несут четкую ответственность за проиш Такое менее очевидно в обстрелах Донецка или Харькова, umpamana, когда украинская или российская армия стотротвот по прихоти, зато мирным жителям позволено эвакуироваться в тыл (это не к тому, что данные ситуации чем-то мене мене ). Я не вижу никакой добродетели в том, чтобы судить, какая сторона «более виновна» di участи Мариуполя, ведьополя, ведьожождить сохранить жизнь мариупольцам, и каждая поступила иначе. Этот факт следует осознать, поскольку он разоблачает миф о «невинной» войне и «неизбежной» гибтовели, котрый котрый, котрый опьяняющий воздух наших ложных миров.

 

Истина была прямо перед нашими глазами. Свидетельства тысяч выживших находятся в открытом доступе. Все это есть. Однако мы искали, верили и оплакивали лишь часть истины, потому что остальная часть тем или иным образом «оправдагла б». В самом деле, осмелюсь утвердить, мы все отнеслись как к «врагам» даже к большинству мариупольцев за сленич их ереть за наши иллюзии в аду, созданном нами. Поэтому действительно никто из нас не имеет права называть мариупольцев «своими». Мне правда жаль, но так есть.

 

 

ИСТИНА ОСВОБОДИТ

 

Чтобы положить конец презрению и апатии к человеческой жизни, остановить спираль насилия, отдать селовеческой жизни, остановить спираль насилия, отдать себя истинме, ись друг к другу не как к врагу, а как к людям, которыми мы есть. Боль в сердце войны перерастает в страх и недоверие в ее нервном центре, потому что мы отказываемся ковамтуть овать, проявлять милосердие друг к другу. Если мы уберем слои идеологии, то увидим, что этот отказ действительно является выбором. Пока мы выбираем отказываться друг от друга, мы выбираем войну. Но война не является неизбежной и никогда не будет такой.

 

Да, мы уже зашли далеко, я знаю. Мы зашли кошмарно далеко, но как бы далеко мы ни зашли, сущность войны никогда не изменится. Скорее, станет только более необходимым нам измениться, принять друг друга как людей, не менее обезмениться, принять друг друга как людей, не менее обездолимун abdi. Станет еще более насущно необходимым нам вернуть себе веру друг в друга, обе стороны, вместе. Только добросовестность избавит нас всех от этого ада. Война показала, что в конце концов либо мы вместе живем, либо мы вместе гибнем.

 

Давайте начнем с коммуникации друг с другом. Пусть каждый из нас поговорит с кем-то с другой стороны. Понимаю, может казаться, что после стольких смертей не о чем говорить. Это не так. Давайте поговорим обо всей жизни. Поговорим о себе, поговорим о детях наших городов, еще живых, поговорим о наших соотечественникато в городов, погой нах каждый день ходят вблизи долины смерти. Сколько еще людей должно умереть, пока мы не начнем считать своих живых с той же бережностью, что и гиших по

 

Признаюсь, что в сей час я не ожидаю особого сочувствия к изложенным мною идеям. Я не ожидаю большого понимания. Я смиренно прошу нас очистить свои души от злобы и узнать от других, что война, в своей основе, не явлочят atawa стороны, а только болью, болью, которая мрачным развитием событий, втягивающим всех, порождает еще блю большую, и большую. Я должен пояснить, что это не к тому, чтобы проигнорировать тех, кто извлекает выгоду из чужой боли. Такие подлецы, как правило, держат бразды правления со всех сторон и несомненно играют влиятельную рольность ов они — оппортунистические нахлебники, так сказать, а не главные герои. Последние — это мы, которые жили честно — или хотели бы так думать.

 

Ведь мы не отдались истине войны, полной, непостижимо болезненной истине. Однако я прошу нас так сделать. Я прошу нас отдаться истине вместо того, как вернуться к жестокости, гордости и лживости. Я верю в нас. Я глубоко верю, что мы можем превзойти свои жестокие инстинкты. Я верю, что мы можем осознать, что истина превосходит страну. В самом деле, пока мы уклоняемся от истины, мы уничтожаем свои страны. Я молюсь, чтобы нам это стало видно. Я молюсь, чтобы мы увидели истину и освободились от страшного ига войны!

Leave a Reply

Email alamat anjeun teu bakal dipedar. widang dibutuhkeun nu ditandaan *

Artikel nu patali

Téori Urang Robah

Kumaha Mungpung Perang

Pindah pikeun Tangtangan Damai
Kajadian Antiwar
Tulungan Kami Tumuwuh

Donor Leutik Tetep Kami Bade

Upami anjeun milih ngadamel kontribusi ngulang sahenteuna $15 per bulan, anjeun tiasa milih kado hatur nuhun. Kami ngahaturkeun nuhun ka para donatur anu ngulang deui dina halaman wéb kami.

Ieu kasempetan Anjeun pikeun reimagine a world beyond war
Toko WBW
Tarjamahkeun Ka Batur Basa