Давид Свансон, Амерички Хералд Трибуне
Научници су документовали доследно образац. Оно што чини да је већа вероватноћа да ће земља бити нападнута, нападнута, „интервенисана“ или другим речима, бомбардован, није њен недостатак демократије или злочини и злоупотребе њене владе, или злочини и злоупотребе неке невладине групе, већ њено поседовање нафте. Ипак, са сваким новим ратом, речено нам је да замислимо да је овај другачији.
Роберт Ф. Кеннеди, Јр., треба аплаудирати за објављивање чланак под насловом „Сирија: Још један рат на гасоводима“. Сама идеја да „учинити нешто“ у вези са ИСИС-ом (што, да се разумемо, у овом тренутку империјализације америчке републике значи бомбардовање) може бити вођен нафтом, многима би се могло учинити нечувеним. Не сугеришем да је то рационално. Америчке корпорације би могле да купе блискоисточну нафту по приближно истој цени без свих ратова. Сједињене Државе би на тај начин спасиле трилионе долара и милионе живота. Такође би могао да избегне извесно уништавање земљине климе тако што ће, уместо тога, оставити то уље у земљи. Такође не сугеришем то, пошто је прави покретач америчког милитаризма луда страст према нафти, злочини и злоупотребе ИСИС-а или Асада или Русије или Ирана или Саудијске Арабије или Израела или Турске или било кога другог нису стварни, или су мање забринутости или више забринутости него што заправо заслужују, или да добро оправдано ненасилно супротстављање Асаду у Сирији никада није постојало, или било које слично безумље. Нити поричем да постоје запослени у америчкој влади који су заправо вођени хуманитарним бригама, само да то нису запослени који су се уздигли до таквих висина да је ико икада чуо за њих.
Сенатору Бернију Сандерсу треба аплаудирати што је више пута спомињао катастрофално рушење демократије ЦИА 1953. у Ирану, 1954. у Гватемали, итд. Али зашто је то почетак? Шта је са Сиријом 1949? Зар се то не рачуна зато што је председник САД био демократа? Попут Ирана и Вијетнама и многих других нација које су Сједињене Државе напале, Сирија је радила на успостављању демократије у складу са америчком реториком. Али њена демократија није подржавала нафтовод између Саудијске Арабије и Либана који су предложиле САД. Дакле, ЦИА је збацила председника Сирије и поставила диктатора.
Једно објашњење за тишину око овог инцидента је колико је брзо пропао. Сиријски народ је избацио своју америчку марионету за 14 недеља. Влада САД је тада провела 65 година не учећи апсолутно ништа из искуства. Те године је провела наоружавајући и подржавајући блискоисточне диктаторе и верске борце, док је неприхватљиво одбијала све совјетске предлоге да остави регион да слободно управља самим собом. 1956. ЦИА је покушала још један државни удар у Сирији, наоружавајући и финансирајући исламске милитанте, али без успеха. ЦИА је годинама покушавала - можда мање комично него са својим напорима да убије Фидела Кастра, али свакако са већим последицама.
Ова историја је релевантна не само као водич шта не треба чинити, већ и зато што људи у Сирији и региону познају ову историју, тако да осветљава како они гледају на актуелне догађаје.
Весли Кларк каже да је Сирија била на листи Пентагона влада које треба свргнути 2001. Тони Блер каже да је била на листи Дика Чејнија отприлике у то време. Али Сирија је већ деценијама била на тој листи. ВикиЛеакс нас је обавестио да је 2006. године америчка влада радила на стварању грађанског рата у Сирији. И једва да нам треба Викиликс када људи попут сенатора Џона Мекејна отворено и више пута говоре на телевизији да Сирија мора бити свргнута да би се ослабио Иран који мора бити свргнут. Али Викиликс потврђује да је америчка стратегија била да подстакне Асада на брутални обрачун који би распламсао противљење његовој владавини, и да САД наоружавају исламисте у Сирији од 2009. године када је Асад одбио нафтовод из Катара који би снабдевао Европу средњим Источни, а не руски отрови који уништавају климу.
У корену новог приоритета САД за рушење Сирије је онда, опет, жеља да се води нафтовод кроз Сирију. Срж америчког плана је опет било наоружавање и обука исламских милитаната. Две године пре него што је било ко од нас чуо за ИСИС, америчка одбрамбена обавештајна агенција (ДИА) је приметила да су „салафисти, Муслиманска браћа и АКИ (сада ИСИС) главне снаге које воде побуну у Сирији. . . . Ако ситуација настави да се расплиће, постоји могућност успостављања декларисане или недекларисане салафистичке кнежевине у источној Сирији (Хасаках и Деир ез-Зор), а то је управо оно што силе које подржавају опозицију желе да би изоловале сиријски режим. Због тога су Сједињене Државе провеле године осујећујући напоре УН за мир у Сирији, и одбациле су без руку предлог Русије за мир у Сирији из 2012. Америчка влада је сањала о насилном рушењу сиријске владе и посматрала је успон ИСИС-а као цену коју вреди платити.
Било је грешака у плану. Прво су Британци, САД и светска популација рекли не бомбардовању Сирије 2013. на истој страни као и Ал Каида. Тада је Ал Каида (ИСИС) објавила видео снимке одсецања глава који су, како је намеравано, мотивисали америчке Американце да подрже рат - против њих, а не против њих. ИСИС је видео свој потенцијал за раст у томе што се чини да је водећи непријатељ Сједињених Држава, а не америчко оруђе за још једно рушење. Произвела је видео-снимке у којима се моли Сједињене Државе да га нападну. Али на тај начин није изоловала сиријску владу; него је ујединио свет са сиријском владом. Америчка влада је почела да пориче да се икада сусрела са ИСИС-ом, или да криви Саудијску Арабију и Турску за подршку ИСИС-у (а да је мало учинила да прекине ту подршку).
Али порекло ИСИС-а заправо није спорно. „ИСИ[С] је директан изданак Ал-Каиде у Ираку који је израстао из наше инвазије“, признао је председник Обама. Америчка војска је уништила Ирак и распустила се без разоружавања своје војске. Затим је поделио Ирак по секташким линијама и годинама брутализирао људе у заробљеничким логорима где су могли да организују и планирају освету. САД су наоружале Ирак, а Ал Каида/ИСИС запленили су то оружје. САД су збациле владу Либије, а њено оружје се раширило по целом региону. И амерички наоружани и обучени борце за Сирију, играјући на жељу Саудијске Арабије за свргавањем и сада њену новооткривену жељу да води још ратова, као и на жељу Турске да нападне Курде. Државни секретар Џон Кери признао је Конгресу 3. септембра 2013. да је Саудијска Арабија понудила да плати рачун за америчку инвазију на Сирију — што у великој мери звучи као спољнополитичка визија кандидата Бернија Сандерса када је он приморан да је представи. У ствари, Турска, Саудијска Арабија и Катар финансирале су америчко наоружавање сиријских бораца укључујући ИСИС (Сандерс сања да Саудијска Арабија финансира рат против ИСИС). Пентагон је уложио пола милијарде долара у наоружавање и обуку бораца, нешто што је ЦИА дуго радила по цени од милијарди. „Четири или пет” лојалних бораца били су резултат Пентагона. Остали су очигледно престали да буду „умерене“ убице и постале су „екстремистичке“ убице. Колико их се више пута наоружало и „обучило“, као што су Авганистанци имали обичај да раде, не знамо.
Зашто је америчка јавност била вољна да толерише ново америчко ратовање у Ираку и Сирији 2014–2015, након што се томе противила 2013? Овог пута оглашени непријатељ није била сиријска влада, већ терористи страшнији од Ал Каиде, и наводно неповезани са Ал Каидом, звани ИСИС. А на снимцима се показало да ИСИС реже гркљане Американцима. И нешто се искључило у мозговима људи и они су престали да размишљају — са неколико изузетака. Неколико новинара је истакло да је ирачка влада која је бомбардовала ирачке суните у ствари натерала ове последње да подрже ИСИС. Чак Њузвик објавио јасно упозорење да ИСИС неће дуго трајати осим ако га Сједињене Државе не спасу бомбардовањем. Метју Хо је упозорио да су одсецања глава мамац који се не узима.
Јавност и медији су је прогутали у целини, а америчка влада се замало угушила. Желела је да уђе у рат на истој страни као ИСИС. Сада је имала прилику да уђе против ИСИС-а. На ово је гледала као на средство за улазак на обе стране тако што би се залагало за наоружавање бораца који би се супротставили и ИСИС-у и Асаду, чак и да такви борци не постоје.
Да би нови рат био респектабилнији, појавила се наводна потреба да се спасу цивили заробљени на врху планине који чекају смрт од ИСИС-а. Прича није била потпуно лажна, али су њени детаљи били мутни. Многи људи су напустили планину или су одбили да напусте планину на којој су радије остали, пре него што би америчка спасилачка мисија могла да буде створена. И чинило се да су САД бацале бомбе више са циљем заштите нафте него заштите људи (четири ваздушна удара у близини планине, много више у близини Ербила богатог нафтом). Али, помогло тим људима или не, створен је амерички рат, а планери рата се никада нису осврнули.
Свет, представљен у Уједињеним нацијама, није у потпуности пао на то и није одобрио овај рат ништа више од предложеног напада годину дана раније, великим делом зато што су УН одобриле наводно хуманитарно спасавање у Либији 2011. и видели да је то овлашћење предвидљиво и брзо злоупотребљено да би се оправдао шири рат и свргавање владе.
Поред сумњивих тврдњи о томе да људе треба спасавати на планини, Сједињене Државе су такође повукле тај стари стандби спасавања америчких живота, односно живота Американаца у граду Ербилу који је нафташки, а сви су могли бити ставио у један авион и одлетео одатле да је постојала стварна потреба да их спасе.
Потпуно лажна, с друге стране, била је још једна прича о злу. За случај да људи нису били довољно уплашени, Бела кућа и Пентагон су заправо измислили непостојећу терористичку организацију, коју су назвали Група Хорасан, а коју је ЦБС Невс назвао „непосреднијом претњом домовини САД“. Док је ИСИС био гори од Ал Каиде, а Ал Каида гори од Талибана, ово ново чудовиште је приказано као горе од ИСИС-а и планира тренутно дизање у ваздух америчких авиона. „новинари“ нису понудили никакав доказ за то, нити су га очигледно захтевали. Један амерички ратни творац безбедно је ушао у нови рат, свако помињање Хоросан групе је завршено.
Ако нисте били довољно уплашени и ако вам није било стало до људи на планини да бисте бацали бомбе на људе у долини, постојала је и ваша патриотска дужност да превазиђете „умор од интервенције“, чији је амбасадор САД у Сједињеним Државама Нације Саманта Пауер је почела да пише и говори, заправо упозоравајући да ако обратимо превише пажње на то шта су им урадила бомбардовања места попут Либије, нећемо испунити нашу обавезу да подржимо бомбардовање нових места попут Сирије. Убрзо су амерички корпоративни медији били домаћини дебата које су се кретале од залагања за покретање једне врсте рата па све до залагања за покретање мало другачије врсте рата. Студија компаније Фаирнесс анд Аццураци ин Репортинг открила је да је укључивање антиратних гостију у главне америчке медије још више недостајало у надоградњи рата 2014. него што је то било уочи инвазије на Ирак 2003. године.
Интересовање САД за рат у Сирији и Ираку од 2014. године попримило је овај нови изглед неизбежног супротстављања злу. Али интерес САД за свргавање владе Сирије остао је главни и центар, упркос катастрофама које су настале у Либији, Ираку, Авганистану и другим „ослобођеним“ нацијама. Као иу сваком од тих других ратова, и овај има америчко оружје на обе стране и интересе САД на обе стране. Као иу „рату против тероризма“ у целини, овај рат ствара још више тероризма и подстиче више антиамеричке мржње, не штити Сједињене Државе, којима ИСИС не представља озбиљну претњу. Више људи је повређено на скуповима Доналда Трампа и далеко више убијено од цигарета или аутомобила него од ИСИС-а у Сједињеним Државама. Оно што узнемирене људе у Сједињеним Државама и свету привлачи ИСИС-у је добрим делом контрапродуктивно Амерички напади на ИСИС.
Да су амерички мотиви хуманитарни, то би престало да подстиче насиље и не би било наоружавање ратова и обрачуна опаких влада широм света, укључујући и Блиски исток, можда тренутно најистакнутију Саудијску Арабију, водећи купац америчког оружја које бомбардује цивили у Јемену користећи то оружје, убија далеко више појединаца код куће него ИСИС, и који је заправо спонзорисао значајан тероризам у Сједињеним Државама.
Тим Клементе је рекао Роберту Ф. Кенедију млађем да види велику разлику између рата у Ираку 2003. и новијег рата у Сирији: „милиони војно способних мушкараца који беже са бојног поља у Европу уместо да остану да се боре за њихове заједнице. „Имате ову страшну борбену снагу и сви беже. Не разумем како можете да натерате милионе војно способних мушкараца да беже са бојног поља. У Ираку је храброст била срцепарајућа – имао сам пријатеље који су одбијали да напусте земљу иако су знали да ће умрети. Само би вам рекли да је то моја земља, морам да останем да се борим", рекао је Клементе. Очигледно објашњење је да умерени нације беже од рата који није њихов рат. Они једноставно желе да избегну да буду згњечени између наковња Ассадове тираније коју подржава Русија и опаког џихадистичког сунитског чекића који је [америчка влада] имала удела у глобалној борби око конкурентских гасовода. Не можете кривити сиријски народ што није широко прихватио план за своју нацију исковану било у Вашингтону или Москви. Супер силе нису оставиле никакве опције за идеалистичку будућност за коју би умерени Сиријци могли размислити да се боре. И нико не жели да умре за цевовод."
Кенеди предлаже као први амерички корак за решавање кризе: престанак потрошње нафте са Блиског истока. Ја бих то поједноставио на: престаните да конзумирате уље. Стављање Европе на блискоисточну нафту уместо на руску нафту није само употреба енергије у САД. Реч је о ривалству са Русијом. Сједињене Државе треба да буду обновљиве и одрживе у свом коришћењу енергије и свом размишљању. Блиском истоку дугује репарације и помоћ у огромним размерама. Дугује светску помоћ у озелењавању енергије у огромним размерама. Такви пројекти би, наравно, коштали мање финансијски и на сваки други начин од континуираног контрапродуктивног милитаризма.
Ово се неће десити ако људи не науче историју, укључујући историју пред Други светски рат, митови о којима подржавају лојалност свих САД институцији рата. То значи велики корак даље од расправа о председничкој дебати прошле недеље о школама са буђи и пацовима и масовним пуцњавама. То значи систем комуникације у којем једноставно нема места за нешто попут ЦНН-а. Преправићемо наше медије и наше школе, или ћемо сами себе уништити и не знамо како смо то урадили.
Дејвид Свонсон је аутор књиге Рат је лаж: друго издање, које ће Јуст Ворлд Боокс објавити 5. априла 2016.
