Јемен тихо измиче, као његова изгладњела деца

Ово су оштре чињенице, и једине једноставне, о ситуацији у Јемену: Земља је претрпела најгоре избијање колере на свету у модерној историји и људи немају приступ храни.

Колера се шири контаминираном водом, што је све што је сада доступно у многим деловима земље. Више од 2,000 је умрло. Светска здравствена организација процењује да ће до краја године бити милион случајева.

Недостатак хране је сада ендемски. Цене хране су скочиле, привреда је пропала, а државни службеници нису добијали плате скоро годину дана, што је приморало више од 20 милиона Јеменаца, или око 70 одсто становништва, да се ослоне на помоћ.

Овог месеца, војна коалиција предвођена Саудијском Арабијом зауставила је већину те помоћи да уђе у земљу блокирањем аеродрома, лука и граница. Наводно је блокада била да се заустави испорука оружја. Али илегални кријумчарски путеви обезбеђују проток оружја, а задржавају се храна, лекови и гориво.

Објављени су челници три агенције УН — Светског програма за храну, УНИЦЕФ-а и Светске здравствене организације заједничко саопштење у четвртак рекавши да је седам милиона Јеменаца, углавном деце, на ивици глади.

Деца која умиру од глади не плачу; толико су слаби да тихо измичу, а њихова смрт у почетку често није примећена у болницама преплављеним пацијентима.

Што је такође прикладан опис за спору нестанак Јемена.

„Не ради се о нама — ми немамо моћ да зауставимо овај рат“, каже Садек Ал-Амин, хуманитарни радник са седиштем у главном граду Јемена, о становништву земље уморном од рата и исцрпљеним хуманитарним радницима на фронту.

„Чак и ако међународна заједница… обезбеди милионе долара“, каже Ал-Амин, „Јемен се неће опоравити ако рат не престане“.

А има и оних који не желе да то престане.

Описати Јемен једноставно као посредни рат између Саудијске Арабије и Ирана је превише лако и није сасвим тачно.

„Тражимо ову једноставну, свеобухватну причу и ова идеја о заступничком рату је нешто што људи могу да схвате – група Кс подржава ове момке, а група И подржава ове момке“, каже Петер Салисбури, аутор предстојећег документа Цхатхам Хоусе о јеменској ратна економија.

„Реалност је да имате мноштво различитих група, од којих свака има различите циљеве које раде и боре се једна против друге на терену.“

Ова тренутна криза почела је крајем 2014. године, када су Хути побуњеници преузели контролу над главним градом од владе Абд-Рабуа Мансура Хадија. Хади је био на власти након протеста „арапског пролећа“ 2011. и 2012. године, који су збацили председника Алија Абдулаха Салеха после три деценије аутократске владавине.

Хути, шиитска исламска група која припада зејди секти, почела је пре 13 година у северној провинцији Саада као теолошки покрет. (Група је добила име по оснивачу покрета, Хусеину ал-Хутију.) Салех је Хуте видео као изазов својој владавини, и они су се суочили са немилосрдним војним и економским ударима.

Брзина којом су преузели престоницу пре три године изненадила је многе аналитичаре. До почетка 2015. Хади је побегао у Саудијску Арабију, а Хути су имали контролу над главним министарствима и наставили да гомилају власт.

У ироничном савезу из погодности, удружили су снаге са Салехом и онима из његове свргнуте владе који су још увек имали власт, против Хадијевих снага које подржава Саудијска Арабија.

„Они су прешли буквално 25 момака у планинама пре 13 година до хиљада, ако не и десетина хиљада људи који раде на терену и контролишу све ове ресурсе“, каже Солсбери. „Речено им је да сте на зачељу и време је да одустанете, што ми се чини ако погледате њихову историју, њихову путању, то једноставно није израчунато.

У сукобу је погинуло око 10,000 људи.

Напад Саудијске Арабије против Хута био је немилосрдан — највећим делом подстакнут страхом од иранског савеза са Хутима и перспективом већег иранског утицаја у региону.

Али доношење мира у Јемен иде даље од превазилажења ове саудијско-иранске поделе, каже Солсбери. Ради се о разумевању не само владавине Хута, већ и целокупне ратне економије и допремања до оних који су имали користи од сукоба.

„Многе различите групе контролишу много различитих делова земље и та контрола им омогућава да опорезују трговину“, каже он. „Завршили смо у овој ситуацији у којој то постаје самозапаљиво, где момци који су се наоружали, можда из идеолошких разлога, можда због локалне политике, сада имају новац и моћ коју нису имали пре рата… Нису са којима се разговара, па какав им је подстицај да се одрекну свог оружја, новооткривених ресурса и моћи?“

Аутор и професор из Торонта Камал Ал-Солејли, који је написао мемоаре о одрастању у Сани и Адену, каже да је умор од емпатије још један фактор који доприноси невољама Јемена.

„Мислим да је Сирија исцрпела ресурсе, личне и владине. Нисам изненађен с обзиром на размјере тамошњег рата“, каже он. „Али такође мислим да ако Јемен претходи Сирији, ништа се не би променило. Јемен једноставно није земља о којој западне нације и народи размишљају — једва да је на њиховом радару.

Солсбери се слаже да оно што се дешава у Јемену не подлеже истом испитивању војних акција на другим местима.

„Лекција коју су Саудијци научили је да могу много да се извуку када је Јемен у питању“, каже он телефоном из Лондона. „Они заиста могу да ураде ствари које би, ако би друга земља то радила у другом контексту, дошло до међународног негодовања, било би акције на нивоу Савета безбедности, али у овом случају то се једноставно не дешава због вредности коју западне и друге државе придају. њихов однос са Саудијском Арабијом“.

Хуманитарне агенције упозоравају да ће Јемен постати најгора хуманитарна криза у последњих неколико деценија. У петак су три јеменска града остала без чисте воде због саудијске блокаде горива потребног за пумпање и канализацију, саопштио је Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК).

Епидемија колере надмашила је катастрофу на Хаитију 2010-2017 и постала највећа откако су модерни записи почели 1949. године, објавио је Гардијан.

Ал Амин, који себе сматра дијелом сретне мањине која још увијек плаћа за свој рад у Сани, разумије наизглед нерешиву политичку ситуацију, али све што свједочи на првој линији кризе су цивилне жртве.

„Тако је болно видети безнадежне породице“, каже он у телефонском интервјуу из Сане ове недеље. „Упознао сам неке који су сви заражени колером или другим болестима. Можете ли замислити оца чије је осморо деце заражено, а он је тако сиромашан?"

Ал Амин каже да је медицинско особље које ради у јавним болницама месецима радило без плате, из осећаја дужности, али је почело да се плаши за своје породице и добробит.

„Људи су веома песимистични“, каже Ал Амин о расположењу у Јемену. „Мислим да ће нас међународна заједница и свет полако запостављати.