Аутор Лоренс С. Витнер, 18. септембар 2017
Да ли је национализам заробио срца и умове људи света?
Свакако се чини да се последњих година појавила као моћна сила. Трубећи своју наводну националну супериорност и мржњу према странцима, политичке странке на крајњој десници остварили највећи политички напредак од 1930-их. Након запањујућег успеха крајње деснице, у јуну 2016, у придобијању већине британских гласача да подрже Брегзит – британско повлачење из Европске уније (ЕУ) – чак су и мејнстрим конзервативне странке почеле да усвајају шовинистички приступ. Користећи своју конференцију Конзервативне странке да прикупи подршку за излазак из ЕУ, Британци изјавила је премијерка Тереза Меј презриво: „Ако верујете да сте грађанин света, онда сте грађанин нигде“.
Нагиб ка агресивном национализму био је посебно очигледан у Сједињеним Државама, где је Доналд Трамп — усред скандирања „САД, САД“ његових ватрених присталица — обећао да ће „учинити Америку поново великом“ подизањем зида како би блокирао Мексиканце, забрањујући улазак муслимана у Сједињене Државе и ширење америчке војне моћи. Након изненадне победе на изборима, Трамп је рекао на скупу децембра 2016: „Не постоји глобална химна. Нема глобалне валуте. Без сертификата о глобалном држављанству. Заклињемо се на верност једној застави и та застава је америчка застава. Након дивљег навијања публике, додао је: „Од сада ће бити: Америка на првом месту. Добро? Америка на првом месту. Ставићемо себе на прво место.”
Али националисти су претрпели неке велике неуспехе 2017. На изборима тог марта у Холандији, ксенофобична Партија за слободу, иако су јој политички стручњаци дали шансу за победу, била је чврсто поражен. Слично се догодило и у Француској, где је тог маја политички новајлија Емануел Макрон прегазила Марин Ле Пен, кандидат крајње деснице Националног фронта, на изборима за председника са 2 према 1 гласом. Месец дана касније, у парламентарни избори, Макронова нова странка и њени савезници освојили су 350 места у Народној скупштини од 577 посланика, док је Национални фронт освојио само 9. У Британији, Тереза мај, уверена да ће њена нова, тврда линија о Брегзиту и поделама у опозиционој Лабуристичкој партији донети огромне добитке за њену Конзервативну партију, позвала је на ванредне изборе у јуну. Али, на шок посматрача, Торијевци су изгубили места, као и своју парламентарну већину. У међувремену, у Сједињеним Државама, Трампова политика је изазвала огроман талас јавног отпора, његов оцјене одобрења у истраживањима јавног мњења потонуо је до нивоа без преседана за новог председника, а он је и био принуђен да очисти Стива Бенона―врхунски националистички идеолог у својој предизборној кампањи и у својој администрацији―из Беле куће.
Иако су различити фактори допринели националистичким поразима, широко распрострањени интернационалистички погледи су свакако одиграли улогу. Током Макронове председничке кампање, он је више пута нападао ускогрудни национализам Националног фронта, пројектујући уместо тога интернационалистичка визија уједињене Европе отворених граница. У Британији, Мејова ватрена подршка Брегзиту узвратно у јавности, посебно интернационално оријентисана омладина.
Заиста, током векова космополитске вредности су постале јака струја у јавном мњењу. Обично се прате до Диоген, филозоф класичне Грчке, који је на питање одакле долази одговорио: „Ја сам грађанин света. Идеја је добила све већи значај са ширењем просветитељског размишљања. Том Паине, који се сматра једним од америчких очева оснивача, узео је тему лојалности целом човечанству у свом Права човека (1791), проглашавајући: „Моја земља је свет“. Слична осећања су у каснијим годинама исказивали и Виллиам Ллоид Гаррисон („Моја земља је свет; моји сународници су читаво човечанство“), Алберт Ајнштајн, и мноштво других глобалистичких мислилаца. Након што је Други светски рат довео систем националне државе на ивицу колапса, а масовни друштвени покрет развијена око идеје „Један свет“, са кампањама за светско грађанство и светским федералистичким организацијама које су постигле значајну популарност широм света. Иако је покрет опао са почетком Хладног рата, његова суштинска претпоставка о примату светске заједнице је опстала у облику Уједињених нација и светских кампања за мир, људска права и заштиту животне средине.
Као резултат тога, чак и када је националистичко лудило избило последњих година, истраживања јавног мњења су известила о веома снажном нивоу подршке његовој антитези: светском грађанству. Анкета од више од 20,000 људи у 18 земаља, које је спровео ГлобеСцан за ББЦ Ворлд Сервице од децембра 2015. до априла 2016. године, открило је да 51 одсто испитаника себе више види као грађане света него као грађане својих земаља. Ово је био први пут од почетка праћења 2001. године да се већина осећа овако.
Чак и у Сједињеним Државама, где се нешто мање од половине испитаника изјаснило као грађани света, Трампова хипер-националистичка кампања привукла је само КСНУМКС одсто гласова за председника, чиме је добио скоро три милиона гласова мање него што је обезбедио његов демократски противкандидат. У наставку, анкете пре и после избора је откривено да се већина Американаца противила Трамповом најпознатијем и најжешће подржаном програму „Америка на првом месту“ – изградњи граничног зида између Сједињених Држава и Мексика. Када су у питању питања имиграције, а Анкета Универзитета Куиннипиац снимљено почетком фебруара 2017. године открило је да се 51 одсто америчких гласача противи Трамповој извршној наредби о обустављању путовања у Сједињене Државе из седам претежно муслиманских земаља, 60 одсто се противи обустављању свих програма за избеглице, а 70 одсто се противи да се сиријским избеглицама на неодређено време забрани емигрирање у Сједињене Државе. .
Све у свему, дакле, већина људи широм света — укључујући већину људи у Сједињеним Државама — нису ревни националисти. У ствари, они показују изузетан ниво подршке за прелазак изван националне државе у светско грађанство.
Др. Лавренце Виттнер, синдициран ПеацеВоице, је професор историје емеритус на СУНИ / Албани и аутор књиге Суочавање са бомбом (Станфорд Университи Пресс).
