Декларација од стране немачки иницијатива Лаи Довн Иоур Армс, на годишњицу руске инвазије на Украјину, 16. фебруара 2023
Инвазијом руских трупа на Украјину 24. фебруара 2022., седмогодишњи рат ниског интензитета у Донбасу који је, према ОЕБС-у, изазвао 14,000 мртвих, укључујући 4,000 цивила, од којих је две трећине на отцепљеним територијама – ескалирао до нови квалитет војног насиља. Руска инвазија је била озбиљно кршење међународног права и довела је до још више смрти, разарања, беде и ратних злочина. Уместо да се искористи прилика за споразумно решење (преговори су се у почетку, заправо, водили до априла 2022.), рат је ескалирао у „заступнички рат између Русије и НАТО-а“, као што чак и владини званичници у САД сада отворено признају .
Истовремено, резолуција Генералне скупштине УН од 2. марта, у којој је 141 држава осудила инвазију, већ је позвала на хитно решење сукоба „кроз политички дијалог, преговоре, посредовање и друга мирна средства“ и захтевала „придржавање споразуме из Минска“ и експлицитно кроз Нормандијски формат „да се конструктивно ради на њиховој пуној примени“.
Упркос свему овоме, позив светске заједнице је игнорисан од стране свих заинтересованих страна, иако иначе воле да се позивају на резолуције УН у мери у којој се слажу са сопственим ставовима.
Крај илузија
У војном смислу, Кијев је у дефанзиви и његова општа ратна способност се смањује. Још у новембру 2022, шеф Заједничког штаба америчких снага саветовао је да се преговори отпочну јер је победу Кијева сматрао нереалном. Недавно је у Рамштајну поновио ову позицију.
Али иако се политичари и медији држе илузије победе, ситуација за Кијев се погоршала. Ово је позадина најновије ескалације, односно испоруке борбених тенкова. Међутим, ово ће само продужити сукоб. Рат се не може добити. Уместо тога, ово је само још један корак по клизавој падини. Убрзо након тога, влада у Кијеву је захтевала следеће снабдевање борбеним авионима, а затим и директно укључивање НАТО трупа – што је касније довело до могуће нуклеарне ескалације?
У нуклеарном сценарију Украјина би прва страдала. Према подацима УН, број цивилних жртава прошле године био је преко 7,000, а губици међу војницима били су у распону од шест цифара. Они који дозвољавају наставак пуцњаве, а не преговарање, морају се запитати да ли су спремни да жртвују још 100,000, 200,000 или чак више људи за варљиве ратне циљеве.
Истинска солидарност са Украјином значи рад на заустављању убијања што је пре могуће.
То је геополитика – глупо!
Кључни фактор зашто Запад игра на војну карту је то што Вашингтон осећа прилику да темељно ослаби Москву ратом на исцрпљивање. Како глобална доминација САД јењава услед трансформације међународног система, САД настоје да поново потврде своје право на глобално лидерство – такође у свом геополитичком ривалству са Кином.
Ово је у суштини у складу са оним што су САД учиниле већ рано после Хладног рата да покушају да спрече појаву ривала истог нивоа као Совјетски Савез. При томе, најважнији инструмент је било ширење НАТО-а на исток са Украјином као „непотопивим носачем авиона” на прагу Москве као њено крунско достигнуће. Истовремено, економска интеграција Украјине са Западом је убрзана путем Уговора о придруживању са ЕУ о којем се преговарало од 2007. надаље – и који је предвиђао одвајање Украјине од Русије.
Антируски национализам у Источној Европи је распаљен као идеолошка основа. У Украјини је то ескалирало у насилним сукобима на Мајдану 2014. године, а као одговор на то и у Донбасу, што је тада прописно довело до отцепљења Крима и Доњецке и Луганске области. У међувремену, рат је постао амалгам два сукоба: – С једне стране, сукоб између Украјине и Русије резултат је хаотичног распада Совјетског Савеза који је и сам тешко оптерећен контрадикторном историјом формирања украјинске нацију, а са друге стране – дугогодишњу конфронтацију две највеће нуклеарне силе.
Ово доводи у игру опасне и сложене проблеме баланса нуклеарних снага (терора). Из перспективе Москве, војна интеграција Украјине у Запад крије опасност од обезглављивања Москве. Поготово пошто су споразуми о контроли наоружања, од Уговора о АБМ под Бушом 2002. до ИНФ и Уговора о отвореном небу под Трампом, који су договорени током периода хладног рата, сви раскинути. Без обзира на његову валидност, стога треба обратити пажњу на перцепцију Москве. Такви страхови се не могу ублажити само речима, већ захтевају строго поуздане мере. Међутим, у децембру 2021. Вашингтон је одбацио одговарајуће кораке које је предложила Москва.
Осим тога, злоупотреба уговора кодификованих међународним правом је такође једна од пракси Запада, што показује, између осталог, признање Меркелове и Франсоа Оланда да су закључили Минск ИИ само да би купили време како би омогућили наоружавање Кијева. У том контексту, одговорност за рат – а то је утолико истинитије јер имамо посла са проки ратом – не може се свести само на Русију.
Како год било, одговорност Кремља ни на који начин не нестаје. У Русији се такође шире националистичка осећања и даље јача ауторитарна држава. Али они који на дугу историју ескалације гледају само кроз сочиво једноставних црно-белих баук слика могу да игноришу део одговорности Вашингтона – а после њега и ЕУ.
У болној грозници
Политичка класа и масовни медији све ове међусобне везе гурају под тепих. Уместо тога, упали су у праву ратоборну грозницу.
Немачка је де факто ратна странка и немачка влада је постала ратна влада. Немачка министарка спољних послова је у својој дрској ароганцији веровала да може да „упропасти” Русију. У међувремену, њена странка (Партија зелених) се из мировне странке претворила у најжешћег ратног хушкача у Бундестагу. Када је дошло до неких тактичких успеха на ратишту у Украјини, чији је стратешки значај био преувеличан преко сваке мере, створила се илузија да је војна победа над Русијом изводљива. Они који се залажу за компромисни мир су огорчени као „покорни пацифисти“ или „секундарни ратни злочинци“.
Појавила се политичка клима типична за домаћи фронт током рата, која је вршила огроман притисак да се прилагоде, чему се многи не усуђују да се супротставе. Слику непријатеља споља придружила се све већа нетрпељивост унутар већег комплекса. Слобода говора и слобода штампе еродирају, што илуструје забрана, између осталих, „Русија данас“ и „Спутњика“.
Економски рат – влажна писка
Економски рат против Русије који је већ почео 2014. године попримио је историјски невиђене размере након руске инвазије. Али то није имало утицаја на руску борбену способност. У ствари, руска економија се смањила за три одсто 2022. године, међутим, украјинска се смањила за тридесет одсто. Поставља се питање колико дуго Украјина може да издржи такав рат исцрпљивања?
Истовремено, санкције изазивају колатералну штету глобалној економији. Посебно је тешко погођен глобални југ. Санкције погоршавају глад и сиромаштво, повећавају инфлацију и изазивају скупе турбуленције на светским тржиштима. Стога није ни чудо што глобални југ није ни вољан да учествује у економском рату нити жели да изолује Русију. Ово није њен рат. Међутим, економски рат негативно утиче и на нас. Одвајање од руског природног гаса погоршава енергетску кризу која утиче на социјално слабија домаћинства и може довести до егзодуса енергетски интензивних индустрија из Немачке. Наоружавање и милитаризација су увек на штету социјалне правде. У исто време са фракинг гасом из САД који је и до 40% штетнији по климу од руског природног гаса, као и коришћењем угља, сви циљеви смањења ЦО 2 већ су пали у канту за отпатке.
Апсолутни приоритет за дипломатију, преговоре и компромисни мир
Рат апсорбује политичке, емоционалне, интелектуалне и материјалне ресурсе који су хитно потребни за борбу против климатских промена, деградације животне средине и сиромаштва. Де фацто учешће Немачке у рату дели друштво, а посебно оне секторе који су посвећени друштвеном напретку и социо-еколошкој трансформацији. Ми се залажемо да немачка влада одмах прекине свој ратни курс. Немачка мора да покрене дипломатску иницијативу. То је оно што већина становништва позива. Потребан нам је прекид ватре и почетак преговора уграђених у мултилатерални оквир који укључује учешће УН.
На крају, мора постојати компромисни мир који отвара пут европској мировној архитектури која испуњава безбедносне интересе Украјине, Русије и свих страна у сукобу и која омогућава мирну будућност нашег континента.
Текст су написали: Реинер Браун (Међународни биро за мир), Цлаудиа Хаидт (Информациони центар о милитаризацији), Ралф Крамер (Социалист Лефт ин тхе Парти Дие Линке), Вилли ван Ооиен (Радионица мира и будућности Франкфурт), Цхристоф Остхеимер (Федерал Комитет мировног савета), Петер Вахл (Аттац. Немачка). Лични подаци су само информативни
