Анн Вригхт, World BEYOND War, Март КСНУМКС, КСНУМКС

Пре деветнаест година, у марту 2003. Дао сам оставку као амерички дипломата у супротности са одлуком председника Буша да изврши инвазију на Ирак. Придружио сам се још двојици америчких дипломата, Бради Киеслинг   Јохн Бровн, који је дао оставку недељама пре моје оставке. Чули смо од колега америчких дипломата распоређених у америчке амбасаде широм света да и они верују да ће одлука Бушове администрације имати дугорочне негативне последице по САД и свет, али из разних разлога, нико нам се није придружио у оставци касније. Неколико првобитних критичара наших оставки касније нам је рекло да су погрешили и сложили су се да је одлука америчке владе да води рат против Ирака била погубна.

Људи у готово свакој земљи протестовали су против одлуке САД да инвазију на Ирак користећи произведену претњу оружјем за масовно уништење и без одобрења Уједињених нација. Милиони су били на улицама у главним градовима широм света пре инвазије захтевајући да њихове владе не учествују у америчкој „коалицији вољних“.

Руски председник Путин је у последње две деценије оштро упозоравао САД и НАТО да међународна реторика „врата се неће затворити за могући улазак Украјине у НАТО“ представља претњу националној безбедности Руске Федерације.

Путин је цитирао усмени договор администрације Џорџа ХВ Буша из 1990-их да се НАТО након распада Совјетског Савеза неће померити „ни инч“ ближе Русији. НАТО не би ангажовао земље из бившег савеза Варшавског пакта са Совјетским Савезом.

Међутим, под Клинтоновом администрацијом, САД и НАТО је започео свој програм „Партнерство за мир“. који се претворио у пун улазак у НАТО земаља бившег Варшавског пакта – Пољске, Мађарске, Чешке, Бугарске, Естоније, Летоније, Литваније, Румуније, Словачке, Словеније, Албаније, Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније.

САД и НАТО отишли ​​су корак предалеко за Руску Федерацију рушењем изабране, али наводно корумпиране владе Украјине која је наклоњена Русији, у фебруару 2014, рушењем које је охрабривала и подржавала америчка влада. Фашистичке милиције су се придружиле обичним грађанима Украјине којима се није допала корупција у њиховој влади. Али уместо да се чека мање од годину дана на следеће изборе, почели су немири и стотине су убијене на Тргу Мајдан у Кијеву од стране снајпериста и владе и милиција.

Насиље над етничким Русима проширило се и на друге делове Украјине и многе су убиле фашистичке руље 2. маја 2014. у Одеси.   Већински етнички Руси у источним покрајинама Украјине започели су сепаратистичку побуну наводећи насиље над њима, недостатак владиних средстава и укидање наставе руског језика и историје у школама као разлоге своје побуне. Док је украјинска војска дозволила екстремно десничарски неонацистички батаљон Азов да би била део војних операција против сепаратистичких провинција, украјинска војска није фашистичка организација како тврди руска влада.

Учешће Азова у политици у Украјини није било успешно они добијају само 2 одсто гласова на изборима 2019. године, много мање него што су друге десничарске политичке странке добиле на изборима у другим европским земљама.

Њихов шеф, министар спољних послова Сергеј Лавров исто тако греши у тврдњи да украјински председник Зеленски води фашистичку владу која мора да буде уништена као што је мој бивши шеф државни секретар Колин Пауел погрешио када је извео лаж да је ирачка влада имала оружје за масовно уништење и стога се мора уништити.

Већина међународне заједнице осудила је анексију Крима Руској Федерацији. Крим је био према специјалном споразуму између Руске Федерације и украјинске владе према којем су руски војници и бродови додељени на Криму да обезбеде руској Јужној флоти приступ Црном мору, војном излазу Федерације у Средоземно море. У марту 2014. након осам година дискусија и анкетирања о томе да ли су становници Крима желели да остану као са Украјином, етнички Руси (77% становништва Крима је говорило руски) и преостало татарско становништво одржало је плебисцит на Криму и гласало за тражење припајања Руске Федерације.  На Криму је изашло 83 одсто бирача а 97 одсто гласало за интеграцију у Руску Федерацију. Резултате плебисцита је прихватила и спровела Руска Федерација без испаљеног метка. Међутим, међународна заједница је применила снажне санкције против Русије и посебне санкције против Крима које су уништиле њену међународну туристичку индустрију која је угостила туристичке бродове из Турске и других медитеранских земаља.

У наредних осам година, од 2014. до 2022. године, у сепаратистичком покрету у региону Донбаса убијено је преко 14,000 људи. Председник Путин је наставио да упозорава САД и НАТО да би припајање Украјине сфери НАТО-а представљало претњу националној безбедности Руске Федерације. Он је такође упозорио НАТО на све већи број војних ратних игара на руској граници, укључујући 2016. веома велики ратни маневар са злослутним именом "Анаконда", велика змија која убија тако што се омота и гуши свој плен, аналогија коју руска влада не губи. Нови САД/НАТО базе које су изграђене у Пољској и локација  ракетне батерије у Румунији додао је забринутост руске владе за сопствену националну безбедност.

 Крајем 2021. године, када су САД и НАТО одбацили бригу руске владе за њену националну безбедност, поново су изјавили да „врата никада нису била затворена за улазак у НАТО“, на шта је Руска Федерација одговорила нагомилавањем 125,000 војних снага око Украјине. Председник Путин и дугогодишњи министар спољних послова Руске Федерације Лавров непрестано су говорили свету да је реч о вежби великих размера, налик војним вежбама које су НАТО и САД извели дуж њених граница.

Међутим, у дугачкој и опсежној телевизијској изјави од 21. фебруара 2022. године, председник Путин је изнео историјску визију Руске Федерације, укључујући признање сепаратистичких покрајина Доњецк и Луганск у региону Донбаса као независних ентитета и прогласио их савезницима. . Само неколико сати касније, председник Путин је наредио руску војну инвазију на Украјину.

Признање догађаја у протеклих осам година, не ослобађа владу од кршења међународног права када изврши инвазију на суверену земљу, уништи инфраструктуру и убије хиљаде њених грађана у име националне безбедности инвазионе владе.

Управо је то разлог зашто сам дао оставку из америчке владе пре деветнаест година када је Бушова администрација користила лаж о оружју за масовно уништење у Ираку као претњу националној безбедности САД и основу за инвазију и окупацију Ирака скоро деценију, уништавајући велике количине инфраструктуре и убијање десетина хиљада Ирачана.

Нисам дао оставку јер сам мрзео своју земљу. Поднио сам оставку јер сам мислио да одлуке које доносе изабрани политичари који служе у влади нису у најбољем интересу моје земље, народа Ирака или свијета.

Оставка из власти у супротности са одлуком за рат коју су донели претпостављени у влади је огромна одлука...посебно са чим се руски грађани, а још мање руске дипломате, суочавају са руском владом која криминализује употребу речи „рат“, хапшење хиљаде демонстраната на улицама и затварање независних медија.

С обзиром да руске дипломате служе у преко 100 амбасада Руске Федерације широм света, знам да гледају међународне изворе вести и имају много више информација о бруталном рату против народа Украјине него њихове колеге у Министарству спољних послова у Москви, много мање просечан Рус, сада када су међународни медији скинути са етра, а интернет сајтови онемогућени.

За те руске дипломате, одлука да се повуку из руског дипломатског кора имала би много теже последице и свакако би била много опаснија од онога са чиме сам се суочио у својој оставци у супротности са америчком рату против Ирака.

Међутим, из сопственог искуства, могу да кажем тим руским дипломатама да ће им се са савести скинути велики терет када донесу одлуку да поднесу оставку. Док ће их многе њихове бивше дипломатске колеге, као што сам открио, одбацити, многи ће више тихо одобравати њихову храброст да поднесу оставке и суоче се са последицама губитка каријере на којој су тако марљиво радили.

Ако неке руске дипломате поднесу оставку, постоје организације и групе у практично свакој земљи у којој постоји амбасада Руске Федерације за које мислим да ће им пружити помоћ и помоћ док без дипломатског кора крећу у ново поглавље свог живота.

Пред њима је важна одлука.

А, ако поднесу оставке, њихови гласови савести, њихови гласови неслагања, вероватно ће бити најважније наслеђе њихових живота.

О Аутор:
Ен Рајт је служила 29 година у америчкој војсци/резерви војске и пензионисала се као пуковник. Такође је служила као амерички дипломата у америчким амбасадама у Никарагви, Гренади, Сомалији, Узбекистану, Киргистану, Сијера Леонеу, Микронезији, Авганистану и Монголији. Поднијела је оставку из америчке владе у марту 2003. у супротности са америчком рату против Ирака. Она је коаутор књиге „Дисент: Воицес оф Цонсциенце“.