Аутори: Медеа Бењамин и Ницолас ЈС Давиес, 15. децембар 2020
Џо Бајден ће преузети команду над Белом кућом у тренутку када је америчка јавност више забринута за борбу против корона вируса него за ратове у иностранству. Али амерички ратови бесне без обзира на то, а милитаризована политика борбе против тероризма коју је Бајден подржавао у прошлости – заснована на ваздушним нападима, специјалним операцијама и употреби проки снага – управо је оно што одржава ове сукобе бесним.
У Авганистану, Бајден се супротставио Обамином повећању трупа 2009. године, а након што тај пораст није успео, Обама се вратио политици да Бајден фаворизовао за почетак, што је постало обележје њихове ратне политике и у другим земљама. У инсајдерским круговима, ово је названо „контратероризмом“, за разлику од „противпобуњеништва“.
У Авганистану је то значило напуштање широког распоређивања америчких снага и ослањање на ваздушни напади, удари дронова и специјалне операције“убити или ухватити” рације, док регрутују и обучавају авганистанске снаге да води скоро све копнене борбе и држање територије.
У интервенцији у Либији 2011. године, НАТО-арапска монархистичка коалиција је уградила стотине Катара снаге за специјалне операције и Западни плаћеници са либијским побуњеницима да позову ваздушне нападе НАТО-а и обуче локалне милиције, укључујући Исламистичке групе са везама за Ал Каиду. Снаге које су ослободили и даље се боре око плена девет година касније.
Док Џо Бајден сада преузима заслуге за супротстављен катастрофалну интервенцију у Либији, у то време је брзо поздравио њен обмањујући краткорочни успех и језиво убиство пуковника Гадафија. „НАТО је добро схватио“, Бајден рекао је у говору на Плимоутх Стате Цоллегеу у октобру 2011. на исти дан када је председник Обама објавио Гадафијеву смрт. „У овом случају, Америка је потрошила 2 милијарде долара и није изгубила ниједан живот. Ово је више рецепт како да се носимо са светом док идемо напред него што је то био случај у прошлости.”
Док је Бајден од тада опрао руке од дебакла у Либији, та операција је у ствари била симбол доктрине тајног и прокси рата подржаног ваздушним нападима које је он подржавао, а које тек треба да се одрекне. Бајден и даље каже да подржава „противтерористичке“ операције, али је изабран за председника, а да никада није јавно одговорио на директно питање о својој подршци масовној употреби ваздушни удари и удари дронова који су саставни део те доктрине.
У кампањи против Исламске државе у Ираку и Сирији, снаге које предводе САД су пале преко 118,000 бомбе и пројектиле, сводећи велике градове попут Мосула и Раке у рушевине и убијање десетине хиљада цивила. Када је Бајден рекао да Америка „није изгубила ниједан живот“ у Либији, јасно је мислио на „амерички живот“. Ако „живот“ једноставно значи живот, рат у Либији је очигледно коштао безброј живота и исмејао резолуцију Савета безбедности УН која је одобравала употребу војне силе само за заштитити цивиле.
Као Роб Хевсон, уредник часописа о трговини оружјем Јане'с Аир-Лаунцхед Веапонс, рекао АП док су САД спровеле своје бомбардовање Ирака „Шок и страхопоштовање“ 2003. године, „У рату који се води за добробит ирачког народа, не можете себи приуштити да убијете било кога од њих. Али не можете бацати бомбе и не убијати људе. У свему овоме постоји права дихотомија.” Исто се очигледно односи и на људе у Либији, Авганистану, Сирији, Јемену, Палестини и где год америчке бомбе падају већ 20 година.
Док су Обама и Трамп покушали да се окрену од неуспелог „глобалног рата против тероризма“ до онога што је Трампова администрација означила „велико такмичење у моћи“, или повратак на Хладни рат, рат против тероризма је тврдоглаво одбијао да изађе на знак. Ал Каида и Исламска држава су протерани са места које су САД бомбардовале или извршиле инвазију, али се изнова појављују у новим земљама и регионима. Исламска држава сада заузима део севера Мозамбик, а такође је заживео у Авганистану. Друге подружнице Ал Каиде су активне широм Африке, од Сомалија и Кенија у источној Африци до једанаест земаља у западној Африци.
После скоро 20 година „рата против тероризма“, сада постоји велики број истраживања о томе шта тера људе да се придруже исламистичким оружаним групама које се боре против снага локалне владе или западних освајача. Док амерички политичари и даље крше руке око тога који изокренути мотиви могу објаснити такво несхватљиво понашање, испоставило се да то заиста и није тако компликовано. Већина бораца није мотивисана исламистичком идеологијом колико жељом да заштите себе, своје породице или своје заједнице од милитаризованих „контратерористичких“ снага, како је документовано у овом извештају од стране Центра за цивиле у сукобу.
druga студија, под називом Путовање до екстремизма у Африци: покретачи, подстицаји и прекретница за регрутацију, открили су да је преломна тачка или „коначна кап“ која тера преко 70% бораца да се придруже оружаним групама убиство или притвор члана породице од стране „контратерористичке” или „безбедносне” снаге. Студија разоткрива амерички бренд милитаризованог борбе против тероризма као самоиспуњавајућу политику која подстиче нерешиви циклус насиља генерисањем и попуњавањем све веће групе „терориста“ док уништава породице, заједнице и земље.
На пример, САД су 11. године формирале Транссахарско партнерство за борбу против тероризма са 2005 западноафричких земаља и до сада су у њега уложиле милијарду долара. У а недавни извештај из Буркине Фасо, Ник Турс је цитирао извештаје америчке владе који потврђују како је 15 година „контратероризма“ под вођством САД само подстакло експлозију тероризма широм западне Африке.
Афрички центар за стратешке студије Пентагона саопштава да 1,000 насилних инцидената у којима су учествовале милитантне исламистичке групе у Буркини Фасо, Малију и Нигеру у протеклој години представља седмоструко повећање од 2017. године, док је потврђени минимални број убијених порастао са 1,538 у 2017. на 4,404 у 2020. години.
Хени Нсаибиа, виши истраживач у АЦЛЕД-у (Подаци о локацији оружаног сукоба), рекао је за Турсе да је „Фокусирање на западне концепте борбе против тероризма и прихватање строго војног модела била велика грешка. Игнорисање покретача милитантности, као што су сиромаштво и недостатак друштвене мобилности, и пропуштање да се ублаже услови који подстичу побуне, попут раширених кршења људских права од стране снага безбедности, нанели су непоправљиву штету.”
Заиста, чак је и Њујорк тајмс потврдио да „контратерористичке“ снаге у Буркини Фасо убијају колико цивила као „терористи“ против којих би требало да се боре. Извештај америчког Стејт департмента о Буркини Фасо за 2019. документовао је наводе о „стотинама вансудских убистава цивила као део његове стратегије за борбу против тероризма“, углавном убијајући припаднике етничке групе Фулани.
Соуаибоу Диалло, председник регионалног удружења муслиманских учењака, рекао је Турсе да су ове злоупотребе главни фактор који наводи Фулане да се придруже милитантним групама. „Осамдесет одсто оних који се придруже терористичким групама рекло је да то није зато што подржавају џихадизам, већ зато што су им оружане снаге убиле оца, мајку или брата“, рекао је Дијало. „Толико људи је убијено — убијено — али није било правде.
Од почетка Глобалног рата против тероризма, обе стране су користиле насиље својих непријатеља да оправдају сопствено насиље, подстичући наизглед бескрајну спиралу хаоса који се шири од земље до земље и региона до региона широм света.
Али амерички корени свега овог насиља и хаоса су још дубљи од овога. И Ал Каида и Исламска држава су еволуирали из група које су првобитно регрутоване, обучене, наоружане и подржане од стране ЦИА-е да свргну стране владе: Ал Каида у Авганистану 1980-их, Нусра фронт и Исламска држава у Сирији од 2011.
Ако Бајденова администрација заиста жели да престане да подстиче хаос и тероризам у свету, мора радикално да трансформише ЦИА, чија улога у дестабилизацији земаља, подржавању тероризма, ширење хаоса и креирање лажни изговори за рат а непријатељство је добро документовано од 1970-их од стране пуковника Флечера Праутија, Вилијама Блума, Герета Портера и других.
Сједињене Државе никада неће имати објективан, деполитизовани национални обавештајни систем, или стога кохерентну спољну политику засновану на стварности, све док не истерају овог духа из машине. Бајден је изабрао Аврил Хејнс, која црафтед тајна квази-правна основа за Обамин програм беспилотних летелица и заштићене мучитеље ЦИА-е, да буде његов директор Националне обавештајне службе. Да ли је Хејнс дорастао послу трансформације ових агенција насиља и хаоса у легитиман, функционалан обавештајни систем? То изгледа мало вероватно, а ипак је од виталног значаја.
Нова Бајденова администрација треба да поново погледа читав низ деструктивних политика које су Сједињене Државе деценијама спроводиле широм света и подмуклу улогу коју је ЦИА играла у многим од њих.
Надамо се да ће се Бајден коначно одрећи зечјих, милитаризованих политика које уништавају друштва и уништавају животе људи зарад недостижних геополитичких амбиција, и да ће уместо тога улагати у хуманитарну и економску помоћ која заиста помаже људима да живе мирније и просперитетније.
Такође се надамо да ће Бајден преокренути Трампов заокрет назад на Хладни рат и спречити преусмеравање већег броја ресурса наше земље у узалудну и опасну трку у наоружању са Кином и Русијом.
Имамо стварне проблеме са којима се морамо бавити у овом веку – егзистенцијалне проблеме који се могу решити само истинском међународном сарадњом. Не можемо више да приуштимо да своју будућност жртвујемо на олтару Глобалног рата против тероризма, Новог хладног рата, Пак Америцана или других империјалистичких фантазија.
Медеа Бењамин је суоснивач ЦОДЕПИНК фор Пеацеи аутор неколико књига, укључујући Унутар Ирана: права историја и политика Исламске Републике Иран. Чланица је групе писаца Колектив20. Ницолас ЈС Давиес је независни новинар, истраживач у ЦОДЕПИНК-у и аутор Крв на нашим рукама: америчка инвазија и уништење Ирака.
Један одговор
рат је ропство и мучење!