Зашто су сиромашни патриоти?

By Давид Свансон, Јун КСНУМКС, КСНУМКС.

Требало би да будемо веома захвални Франческу Дуини за његову нову књигу, Броке анд Патриотиц: Зашто сиромашни Американци воле своју државу. Он почиње следећом дилемом. Сиромашни у Сједињеним Државама су на много начина у горем положају него у другим богатим земљама, али су више патриотски него сиромашни у тим другим земљама и чак патриотскији него што су богатији људи у својој земљи. Њихова земља је (међу богатим земљама) на врху у неједнакости, а на дну у социјалној подршци, а ипак у великој мери верују да су Сједињене Државе „фундаментално боље од других земаља“. Зашто?

Дуина није покушао да загонетне ово за себе. Изашао је и испитао патриотске сиромашне људе у Алабами и Монтани. Пронашао је варијације између та два места, као што су људи који воле владу јер им мало помажу и људи који воле владу јер им уопште не помажу. Пронашао је варијације између мушкараца и жена и расних група, али је углавном пронашао интензиван патриотизам изграђен око идентичних митова и фраза.

Мислим да је вредно истаћи да су богатији Американци само нешто мање патриотски расположени од сиромашних Американаца и да је морално питање зашто треба волети институцију која ствара велику патњу другима идентично ономе зашто треба волети институцију која ствара велике патња за себе (и да је највећа патња коју влада Сједињених Држава ствара ван Сједињених Држава). Претпостављам да би се много од онога што је Дуина пронашао међу сиромашнима могло наћи у некој варијацији међу мање сиромашним.

Дуина веома поштује све са којима је разговарао и веома је академски у својој прози. Али он цитира довољно изјава својих саговорника да би, по мом мишљењу, био сасвим јаснији да је њихов патриотизам у великој мери намерно обманута верска вера заснована на незнању и избегавању чињеница. Као што су мање богати мало више религиозно, они су такође мало патриотски настројени и не повлаче јасну границу између њих двоје. Дуина извештава да су га многи људи са којима је разговарао уверавали да Бог даје предност Сједињеним Државама изнад свих других нација. Један човек је чак објаснио свој и туђи екстремни патриотизам као религиозну потребу да се верује у нешто када се бори, у нешто што ће обезбедити „достојанство“. Постоји, наравно, паралела са америчким расизмом, јер су се многи сиромашни бели Американци вековима држали идеје да су барем бољи од небелих. Веровање да је бар један бољи од неамериканаца је широко распрострањено у свим демографским категоријама.

Дуина напомиње да чак и онима који се очајнички боре веровање да је све у реду и праведно са системом око њих може бити лакше за ум него препознавање неправде. Да је људима боље, парадоксално, њихов патриотизам би се могао смањити. Патриотизам такође опада како се образовање повећава. И изгледа да ће опасти како се преносе одређене врсте информација и ставова. Баш као што је откривено да људи фаворизују бомбардовање нације у обрнутој пропорцији са њиховом способношћу да је правилно лоцирају на мапи, претпостављам да би људи мало мање веровали да се Сједињене Државе према њима понашају боље него скандинавска земља да знају чињенице о скандинавским земљама. Тренутно то дефинитивно немају.

Дуина цитира људе који су га уверавали да сваки Швеђанин бежи из Шведске чим заврши бесплатно факултетско образовање, да Канада можда има здравствену заштиту, али је диктатура, да ће ти у Немачкој или Русији одсећи руку или језик, да у комунистичком Јапану ће вам одсећи главу због говора против председника итд. Могу ли сва ова уверења, сва у истом правцу (оном омаловажавања других нација) бити невине грешке? Један човек уверава Дуину да су друге нације инфериорне јер се баве јавним погубљењима, а затим се залаже за јавна погубљења у Сједињеним Државама. Известан број људи проглашава Сједињене Државе супериорнијим јер имају слободу вероисповести, а затим одбацују идеју да било који нехришћанин може бити председник САД. Бескућници га уверавају да су Сједињене Државе кључна земља могућности.

Многи говоре о „слободи“, иу многим случајевима мисле на слободе наведене у Повељи о правима, али у другима они мисле на слободу ходања или вожње. Они ову слободу кретања упоређују са диктатурама, упркос томе што имају мало или нимало искуства са диктатурама, иако се чини да је она најбоља у контрасту са нечим што је сиромашним Американцима вероватно много више познато: масовним затварањем.

Вјеровање да су ратови против страних нација од користи њиховим жртвама и да су дјела великодушности чини се готово универзалним, а стране нације су често омаловажаване због тога што су ратови присутни (без очигледне свијести да многи од тих ратова укључују америчку војску која се финансира милионима пута средства која би била потребна за елиминисање сиромаштва у Сједињеним Државама). Један човек верује да је Вијетнам и даље подељен на пола као Кореја. Други верује да је председник Ирака позвао Сједињене Државе да га нападну. Други се једноставно поноси тиме што Сједињене Државе имају „најбољу војску“. На питање о америчкој застави, многи одмах изражавају понос на „слободу“ и „ратове“. Неколико либертаријанаца је изразило подршку враћању трупа кући, окривљујући друге нације за њихову неспремност да буду цивилизоване — укључујући оне са Блиског истока, који „никада није био цивилизован“.

Постоји слична снажна подршка невероватно деструктивној пролиферацији оружја у Сједињеним Државама као нечему што Сједињене Државе чини супериорнијим.

Једна грешка која се приписује другим земљама је одузимање деце од родитеља, али се претпоставља да су бар неки који осуђују ту праксу пронашли начин да је оправдају или не постану свесни у недавним вестима из Сједињених Држава.

Међутим, једна од најчешћих грешака је одсецање глава. Чини се да је ово толико уобичајено гледиште о томе шта није у реду са страним земљама, да се готово питам да ли је подршка САД Саудијској Арабији делимично мотивисана тако ефикасним средством да се становништво САД држи под седативима.

Некако је америчка јавност била убеђена да увек пореди САД са сиромашним земљама, укључујући земље у којима америчка влада подржава бруталне диктаторе или намеће економску патњу, а никада са богатим земљама. Само постојање земаља које су у горем положају и из којих имигранти беже у Сједињене Државе генерално се узима као доказ статуса највеће нације на Земљи, иако су друге богате нације у бољем положају и жељенији од стране имигранта.

Резултати укључују пасивну јавност која је вољна да апсорбује огромне неправде, јавност која је спремна да прати политичаре који обећавају да ће их зајебати, али ће то учинити патриотски, јавну подршку ратовима и одбацивање међународног права и сарадње, и јавност која је спремна да одбаци напредак у здравствене заштите или закона о оружју или климатских политика или образовних система ако су направљени у другим земљама.

Ова књига нам говори више о томе одакле је Трамп дошао него о последњих 18 месеци кабловских вести, али Трамп је најмање од тога.

##

Књиге Давида Свансона укључују Цуринг Екцептионалисм.