Давид Свансон, World BEYOND War, Септембар КСНУМКС, КСНУМКС
Године 2002. америчке женске групе послале су заједничко писмо тадашњем председнику Џорџу В. Бушу у знак подршке рату против Авганистана у корист жена. Потписали су се Глорија Стајнем (раније из ЦИА), Еве Енслер, Мерил Стрип, Сузан Сарандон и многи други. Национална организација за жене Хилари Клинтон и Медлин Олбрајт подржале су рат.
Много година у катастрофалном рату који очигледно није користио женама, а у ствари је убио, ранио, трауматизирао и учинио бескућницима огроман број жена, чак је и Амнести интернешенел још увек подстицао рат за жене.
Чак и ових 20 година касније, са разумним, чињеничним анализама које су лако доступне о десетинама ратова „против терора“, Национална организација жена и сродне групе и појединци помажу да се унапреди обавезна регистрација женских регрутација у Конгресу САД на основу тога да је то феминистичко право да буде једнако присиљен против своје воље да убије и умре за женску извршну директорицу Лоцкхеед Мартина.
Нова књига Рафије Закарије, Против белог феминизма, критикује прошли и садашњи мејнстрим западни феминизам не само због његовог расизма већ и због његовог класизма, милитаризма, изузетности и ксенофобије. Сваки дискурс, политички или други, тежиће да буде обојен расизмом у друштву захваћеном расизмом. Али Закарија нам показује како су наводно феминистички добици понекад били директно на рачун не-„белих“ људи. Када је Британија имала царство, неке Британке су могле да пронађу нове слободе путујући ван домовине и помажући у потчињавању домородаца. Када су САД добиле империју, постало је могуће да жене стекну нову моћ, поштовање и престиж промовишући је.
Како прича Закарија, у холивудском филму који подржава ЦИА Нула тамно тридесет, протагонисткиња (заснована на стварној особи) добија поштовање од осталих ликова, аплаузе публике у позоришту у којем га је Закарија гледала, а касније и награду Оскара за најбољу глумицу надмашивањем мушкараца, показујући већу жеља за мучењем. „Ако су се беле америчке феминисткиње шездесетих и Вијетнамске ере залагале за окончање рата“, пише Закарија, „нове америчке феминисткиње тек рођеног двадесет првог века су се бориле у рату заједно са дечацима.
Закаријина књига почиње аутобиографским приказом сцене у винском бару са белим феминисткињама (или барем белкињама за које она снажно сумња да су беле феминисткиње - што значи, не само феминисткиње које су беле, већ феминисткиње које привилегују ставове белих жена а можда и западних влада или бар војске). Ове жене питају Закарију о њеном поријеклу и одбија да одговори са информацијама за које је искуство научило да неће бити добро прихваћене.
Закариа је очигледно узнемирена одговором за који замишља да би ове жене дале да им је рекла ствари које није. Закариа пише да зна да је превазишла више у свом животу него било која од ових других жена у винском бару, упркос томе што очигледно о њима зна колико и они о њој. Много касније у књизи, на страни 175, Закариа сугерише да је питати некога како правилно изговорити своје име површно претварање, али на страни 176 она нам каже да је неупотреба нечијег исправног имена углавном увредљива. Велики део књиге осуђује нетрпељивост унутар феминизма користећи примере из прошлих векова. Замишљам да се много тога чини помало неправедним према читаоцу који се брани – можда читаоцу која сумња да је била у том винском бару те вечери.
Али књига не разматра нетрпељивост прошлих ера феминизма ради ње саме. Чинећи то, осветљава своју анализу проблема који се налазе у феминизму данас. Нити се залаже за слушање других гласова само због неког празног појма различитости, већ зато што ти други гласови имају друге перспективе, знање и мудрост. Жене које су морале да се боре кроз планиране бракове и сиромаштво и расизам могу имати разумевање за феминизам и одређене врсте истрајности које се могу ценити колико и побуна у каријери или сексуално ослобођење.
Закаријина књига говори о њеним сопственим искуствима, која укључују позивање на догађаје као пакистанско-америчка жена више да би је показивали него слушали, и прекоревали је што не носи своју „домаћу одећу“. Али њен фокус је на размишљању феминисткиња које виде Симон де Бовоар, Бети Фридан и бели феминизам више средње класе као водеће. Практичне исходе неоправданих идеја супериорности није тешко пронаћи. Закариа нуди разне примере програма помоћи који не само да углавном финансирају корпорације у богатим земљама, већ пружају залихе и услуге које не помажу женама које би требало да имају користи, а које никада нису питане да ли желе шпорет или пилетину или неку другу схема брзог оздрављења која избегава политичку моћ, све што жене раде сада гледа као нерад и функционише из потпуног незнања о томе шта би могло економски или социјално користити жени у друштву у којем живи.
Укључен у разорни рат у Авганистану од самог почетка био је програм УСАИД-а под називом ПРОМОТЕ за помоћ 75,000 авганистанских жена (док их је бомбардовао). Програм је на крају манипулисао својом статистиком тврдећи да је свака жена са којом су разговарали имала „корист” без обзира да ли је имала користи или не, и да би 20 од 3,000 жена које су помогле у проналажењу посла био „успех” – ипак чак ни тај циљ од 20 заправо није постигнут.
Извјештавање корпоративних медија пренијело је дугогодишњу традицију пуштања бијелаца да говоре у име других, приказивања и кршења интереса приватности небијелки на начине који се не толеришу са бјелкињама, именовања бијелаца и остављања других без имена и избјегавања било какву представу о томе шта они и даље мисле као домороци можда желе или можда раде да би то добили за себе.
Топло препоручујем ову књигу, али нисам сигуран да треба да пишем рецензију ове књиге. Мушкарци су практично одсутни из књиге и било каквог описа у њој ко су феминисткиње. Феминизам у овој књизи односи се на жене и за жене — што је очигледно милион миља боље од мушкараца који говоре у име жена. Али питам се да ли се то такође не уклапа у праксу залагања за сопствена себична права, што неке беле феминисткиње изгледа тумаче као залагање за уске интересе белих жена. Чини ми се да су мушкарци у великој мери криви за неправедно и окрутно поступање према женама и за бар толико велику потребу за феминизмом колико и жене. Али, претпостављам, ја сам мушкарац, па бих тако мислио, зар не?
