Аутор Мицхаел Наглер, 3. јул 2018. Вагинг Нонвиоленце.
Ненасиље је раширено свуда око нас, али ми тако често не видимо како се може искористити да се заустави нека од најгорих злочина данашњице. Узмите пуцњаву у школи, као само један пример. Реч је о томе да је идеја о наоружавању наставника озбиљно расправљана у медијима, док ненасилни приступи решавању сукоба остају углавном непознати.
Зато је недавни филм „Вера под ватром: прича о Антоанете Таф” је тако јединствен. Прича истиниту причу о Антоанет Таф, рачуновођи у основној школи у Децатуру у Џорџији, која је спречила масовну пуцњаву 2013. наговарајући потенцијалног убицу Мајкла Хила да одложи своје оружје за напад. Хил је ушао у школу са АК-47 и стотинама метака муниције, најављујући да ће „данас сви умрети“. Али захваљујући Туффу, ниједно од 841 мале деце — „моје бебе“ како их она назива — није повређено.
Иако је догађај добио прилично интензивну медијску покривеност када се догодио пре пет година, једна мрежа - у савршеном примеру изобличеног сочива кроз које видимо свет - заправо је извукла причу јер нико није убијен. Ипак, управо случајеви у којима нико не погине нас уче о ресурсима људског духа и њиховој способности да нас спасу од пошасти насиља.
„Фаитх Ундер Фире“ је заслужна за осветљавање ове, нажалост, правовремене и поучне истините приче – као и Тони Брекстон, који је одлично играо Антоанет Таф. Штавише, филм одржава акутну тензију током скоро свих 90-минутних серија – све до срећног закључка, где Мајкл Хил ставља своје оружје на Тафов сто, леже лицем на под и говори јој да може да позове полицију. Колико ја знам, филм готово ништа не мења у вези са стварним догађајем – нити мора. Ово је била једна од најневероватнијих и занемарених драматичних конфронтација наших дана. Његов осетљив третман расних питања (Туфф је црн, а Хилл бео) је такође веома цењен.
Једини проблем са „Фаитх Ундер Фире“ је оно што не пише. За почетак, није баш открило шта је Таф заправо рекао Хилу. У КСНУМКС позиви, може се чути како користи прастари сценарио за подстицање људи да скупе храброст и одустану од неразумног курса. Ово писмо је било толико уобичајено — и тако ефикасно — да је заправо именовано и формализовано у древним временима (Римљани су га звали цонсолатио).
То мање-више иде овако: Прво, са симпатијом признајете ментално стање избезумљене особе. Онда покажете како и ви имате сличне потешкоће. Затим подсетите особу да ствари неће увек бити овако лоше. И, коначно, подстичете га или њу да нешто уради. Чини ми се да се овај сценарио, или његови делови, може научити и применити у било ком броју ситуација како би се ублажиле потенцијално насилне интеракције. Наравно, да би се научило, потребно је научити.
Још једна грешка у пропусту у филму произилази из његовог приказа онога што је Туф дало снагу да уради оно што је урадила у искушењу, које је трајало сатима. Филм је то сводио на веру у Бога — што је тачно колико год да сеже — али сама Таф је навела неку врсту активности усредсређивања којој ју је научио њен пастор. Другим речима, то је више личило на духовну праксу уместо те вере или уз њу. Вера је једно - или је имаш или је немаш. Али духовна пракса је нешто што свако може да уради. Дакле, опет, била је то помало изгубљена прилика за подучавање.
Најважнија ставка која је недостајала је, међутим, отворено признање стварима које нису успеле да спасу децу: безбедносне капије, полиција и специјалци. Можда је то имплицитно у начину на који филм подржава Антоанетте Туфф, као осетљивог, саосећајног, храброг човека који је спасао децу. Али имплицитно није сасвим довољно. Чини се да се овде крије дубока лекција — наиме да је људски капацитет за ненасиље моћнији начин да се постигне безбедност од институција и параферналија на које се данас трудимо да се ослонимо.
Та спознаја би далеко превазишла школске пуцњаве или, у ствари, било какву врсту индивидуалног сусрета. Замислите како је свет спавао када су избеглице 1980-их потекле из Ирака тражећи помоћ у грађанском отпору Садаму Хусеину. Да смо послушали њихов апел, то би нас могло поштедети неизрециве беде која се још увек наноси тој земљи. Или шта је са оним када је свет спавао 1972. године, током велике ненасилне побуне у Пакистану која је пропала због недостатка било каквог признања, да не спомињемо подршку међународне заједнице? Или шта када није приметила изузетно храбар, одлучан ненасилни отпор који се одвијао на Косову деведесетих година прошлог века, све док се на сцену нису појавили наоружани борци? Листа се наставља и наставља. Да парафразирам председника Кенедија, они који игноришу ненасилне тренутке живеће у насиљу заувек.
Али хајде да то не радимо. Хајде да размислимо на тренутак шта бисмо могли да урадимо, као појединци или кроз институције, да дођемо до света у коме нико не гине јер се лекције ненасиља које се дешавају свуда око нас (као и они) бележе, разумеју и развијају. Прва помисао би, наравно, били медији. Већина нас нису новинари, али свако од нас је потрошач новинарства — и у томе лежи наша полуга. Ако они игноришу ненасиље, ми треба да их игноришемо. Појединци и групе често користе ову тактику са медијима и њиховим корпоративним спонзорима са ефектним ефектом. Штавише, уклањање сензационалистичког огледала насиља да бисмо добили стварне приче о људској храбрости и креативности – ака ненасиље – може имати здрав утицај на наш сопствени начин размишљања, што заузврат утиче на начин размишљања света око нас.
Ненасиље је свуда, али је испод нашег радара. Морамо да будемо проактивни и научимо све што можемо о томе, а затим да будемо сопствени канал за вести да ширимо и тумачимо догађаје који се одвијају. Научник мира Јохан Галтунг говори о „великом ланцу ненасиља“ по коме људи који немају директан приступ креаторима политике (као већина нас) често имају индиректан приступ – знали ми то или не – преко лествице веза, на горе. линију до такозваних високих седишта власти. Било да их имамо или не, међутим, свако од нас утиче на њену или његову околну културу.
Чинило се да су две друге лекције засноване директно на Антоанете Таф и начину на који је била припремљена, а да тога није била свесна, за свој сукоб са судбином. Прво, обучите се за ненасилне праксе које вам могу помоћи да се носите са свим врстама интеракција, од којих су неке тешке (погледајте центар за обуку о ненасиљу). Друго, поткрепите то духовном праксом. Можда никада нећемо морати да се суочимо са масовним убицом (Инсхаллах), али сви можемо и морамо радити на култури која доноси масовна убиства у наш проблематични свет.
# # #
Мајкл Наглер је професор емеритус класике и компаративне књижевности на УЦ, Беркли, где је суоснивач Програма за проучавање мира и сукоба. Он је и оснивач Метта центар за ненасиље и аутор награђиваног Тражи ненасилну будућност.
