Ерин Ниемела
Ваздушни удари коалиције предвођене САД усмерени на Исламску државу (ИСИЛ) отворили су капије ратног новинарства које извештавају корпоративни мејнстрим медији – на штету америчке демократије и мира. Ово је недавно било очигледно у традиционално демократском алату који користи америчка штампа: испитивањима јавног мњења. Ове ратне анкете, како би их требало назвати током рата, увреде су и угледном новинарству и информисаном цивилном друштву. Они су нуспроизводи ратног новинарства око заставе и без сталног испитивања, резултати ратних анкета чине да јавно мњење изгледа много више за рат него што заправо јесте.
Јавно испитивање има за циљ да означи и ојача улогу медија у демократији јер одражавају или представљају масовно мишљење. Корпоративни мејнстрим медији сматрају се кредибилним у пружању ове рефлексије засноване на претпоставкама објективности и равнотеже, а познато је да политичари узимају у обзир анкете у својим политичким одлукама. У неким случајевима, анкете могу бити корисне у укључивању повратне спреге између политичких елита, медија и јавности.
Проблем долази када се јавно испитивање сусреће са ратним новинарством; циљеви интерне редакције правичности и равнотеже могу се привремено трансформисати у заговарање и убеђивање – намерно или не – у корист рата и насиља.
Ратно новинарство, које је 1970-их први идентификовао научник мира и сукоба Јохан Галтунг, карактерише неколико кључних компоненти, од којих све тежи да привилегује гласове и интересе елите. Али једно од његових обележја је пристрасност у корист насиља. Ратно новинарство претпоставља да је насиље једина разумна опција управљања конфликтом. Ангажман је неопходан, насиље је ангажовање, све друго је нечињење и, углавном, нечињење је погрешно.
Мировно новинарство, насупрот томе, има приступ за мир и претпоставља да постоји бесконачан број опција за ненасилно управљање сукобима. Тхе стандардна дефиниција мировног новинарстваје „када уредници и репортери доносе одлуке – о томе шта да извештавају и како да то пријаве – што ствара могућности за друштво у целини да размотри и цени ненасилне одговоре на сукобе. Новинари који заузимају став у прилог насиљу такође бирају шта да пријаве и како да то пријаве, али уместо да наглашавају (или чак укључе) ненасилне опције, они често прелазе право на препоруке за третман у „последњем случају” и остају на месту док им се не каже другачије. Као пас чувар.
Истраживања јавног мњења о рату одражавају пристрасност ратног новинарства према насиљу у начину на који су питања формулисана и броју и врсти опција које се пружају као одговори. „Да ли подржавате или се противите ваздушним нападима САД против сунитских побуњеника у Ираку?“ „Да ли подржавате или се противите ширењу америчких ваздушних удара против сунитских побуњеника на Сирију?“ Оба питања потичу из ратна анкета Вашингтон поста почетком септембра 2014као одговор на стратегију председника Обаме да порази ИСИЛ. Прво питање је показало подршку од 71 одсто. Други је показао 65 одсто подршке.
О употреби „сунитских побуњеника“ требало би разговарати други пут, али један проблем са овим питањима или/или ратних анкета је то што они претпостављају да су насиље и неактивност једине доступне опције – ваздушни напади или ништа, подршка или противљење. У ратној анкети Васхингтон Поста није било питања да ли би Американци могли подржати врши притисак на Саудијску Арабију да престане да наоружава и финансира ИСИЛor заустављање сопствених трансфера оружја на Блиски исток. Па ипак, ове ненасилне опције, међу многим, многим другим, постоје.
Други примјер је широко цитирана ратна анкета Валл Стреет Јоурнал/НБЦ Невс из средине септембра 2014. у којој се 60 посто учесника сложило да је војна акција против ИСИЛ-а у националном интересу САД-а. Али та ратна анкета није поставила питање да ли се Американци слажу да је акција изградње мира као одговор на ИСИЛ у нашем националном интересу.
Пошто ратно новинарство већ претпоставља да постоји само једна врста акције – војна акција – опције ратне анкете ВСЈ/НБЦ су сужене: да ли војна акција треба да буде ограничена на ваздушне нападе или да укључује борбу? Насилна опција А или насилна опција Б? Ако нисте сигурни или не желите да бирате, ратно новинарство каже да једноставно „немате мишљење“.
Резултати ратне анкете се објављују, дистрибуирају и понављају као чињеница све док осталих 30-35 процената, оних од нас који нису вољни да бирају између насилних опција А и Б или информисани о алтернативним, емпиријски подржаним опцијама изградње мира, не буду гурнути у страну. „Американци желе бомбе и чизме, видите, и правила већине“, рећи ће они. Али, ратне анкете заправо не одражавају нити мере јавно мњење. Они подстичу и цементирају мишљење у корист једне ствари: рата.
Мировно новинарство препознаје и истиче многе ненасилне опције које ратни новинари и политички јастребови често занемарују. „Анкета о миру“ у мировном новинарству дала би грађанима прилику да преиспитају и контекстуализују употребу насиља као одговор на сукоб и размотре и вреднују ненасилне опције постављањем питања попут: „Колико сте забринути да ће бомбардовање делова Сирије и Ирака промовисати кохезију међу антизападним терористичким групама?" Или, „да ли подржавате да САД поштују међународно право у свом одговору на акције Исламске државе?“ Или можда: „Колико бисте снажно подржали мултилатерални ембарго на оружје у региону у којем делује Исламска држава?“ Када ће анкета поставити питање: „Да ли верујете да ће војни напади помоћи у регрутовању нових терориста?“ Како би изгледали ови резултати анкете?
Кредибилитет новинара, политичких елита и неизабраних лидера јавног мњења требало би да буде доведен у питање било каквом употребом ратних анкета или резултата ратних анкета где се претпоставља ефикасност или моралност насиља. Противници насиља не би требало да се шале са употребом резултата ратних анкета у дебати, већ би требало да активно траже резултате анкета о алтернативама за изградњу мира. Ако једна структура која треба да нас информише као демократско друштво игнорише или прећуткује огромну већину могућих опција одговора осим насиља, не можемо доносити истински информисане одлуке као демократски грађани. Треба нам више мировног новинарства – новинара, уредника, коментатора и свакако анкета – да понудимо више од насиља А и Б. Ако желимо да доносимо добре одлуке о сукобу, потребно нам је ненасиље од А до З.
Ерин Ниемела је магистарски кандидат у програму за рјешавање конфликата у Државном универзитету Портланд и уредник за ПеацеВоице.
