Аутор Тхомас Кнапп, 1. августа 2017, ОпЕдНевс.
Одбрамбено, расејавање америчке војске могло би се распарчати по свету - посебно у земљама у којима становништво негодује због тог војног присуства - умножава број рањивих америчких мета. Свака база мора имати свој засебни сигурносни апарат за непосредну одбрану и мора одржавати (или се барем надати) способност појачавања и снабдевања са других места у случају трајног напада. То раштркане америчке снаге чини више, а не мање рањивима.
Што се тиче одмазде и операција које су у току, америчке стране базе су стационарне, а не мобилне, и у случају рата све оне, а не само оне ангажоване у офанзивним мисијама, морају да расипају ресурсе на сопствену сигурност који би се иначе могли ставити у те мисије.
Они су такође сувишни. САД већ поседују сталне и покретне снаге које су далеко погодније за пројектовање силе преко хоризонта на сваки кутак планете на захтев: његове ударне групе носача, којих има 11, и од којих свака наводно располаже са више ватрене снаге од оне потрошене свих страна током читавог тока Другог светског рата. САД држе ове моћне поморске снаге непрекидно у покрету или на станици у разним деловима света и могу да одведу једну или више таквих група са било које обале у неколико дана.
Сврхе страних америчких војних база делимично су агресивне. Нашим политичарима се свиђа идеја да је све што се дешава свуда њихова ствар.
Они су такође делимично финансијски. Главна сврха америчког „одбрамбеног“ естаблишмента од Другог светског рата била је да пребаци што више новца из џепова на банковне рачуне политички повезаних уговарача „одбране“. Стране базе су једноставан начин да се на тај начин одува велика количина новца.
Затварање страних база и враћање трупа кући су основни први кораци у стварању стварне националне одбране.
Тхомас Л. Кнапп је директор и виши аналитичар вести у Центру за слободарско новинарско новинарство Виллиам Ллоид Гаррисон (тхегаррисонцентер.орг). Живи и ради на северу централне Флориде.
