Извештај британског парламента детаљно описује како је НАТО-ов рат у Њујорку заснован на лажима

Британска истрага: Гадафи није намеравао да масакрира цивиле; Западно бомбардовање је погоршало исламистички екстремизам

Аутор Бен Нортон, шоу

„Либија: Испитивање интервенције и колапса и будуће политичке опције Велике Британије“, истрага двопартијског Комитета за спољне послове Доњег дома, оштро осуђује улогу Велике Британије у рату, који је срушио владу либијског лидера Моамера Гадафија и гурнуо северноафричку земљу у хаос.

„Нисмо видели никакве доказе да је Влада Велике Британије извршила одговарајућу анализу природе побуне у Либији“, наводи се у извештају. „Стратегија УК је заснована на погрешним претпоставкама и непотпуном разумевању доказа.

Комитет за спољне послове закључује да британска влада „није успела да идентификује да је претња цивилима прецењена и да су побуњеници укључивали значајан исламистички елемент“.

Истрага о Либији, која је покренута у јулу 2015, заснована је на више од годину дана истраживања и интервјуа са политичарима, академицима, новинарима и др. Извештај, који је објављен 14. септембра, открива следеће:

• Гадафи није планирао масакрирање цивила. Овај мит су преувеличали побуњеници и западне владе, које су своју интервенцију заснивале на мало обавештајних података.
• Претња исламистичких екстремиста, који су имали велики утицај на устанак, је игнорисана — а НАТО бомбардовање је ову претњу учинило још гором, дајући ИСИС-у базу у северној Африци.
• Француска, која је иницирала војну интервенцију, била је мотивисана економским и политичким интересима, а не хуманитарним.
• Устанак — који је био насилан, а не миран — вероватно не би био успешан да није било стране војне интервенције и помоћи. Страни медији, посебно катарска Ал Јазеера и Ал Арабииа из Саудијске Арабије, такође су ширили непоткријепљене гласине о Гадафију и либијској влади.
• НАТО бомбардовање увалило је Либију у хуманитарну катастрофу, убивши на хиљаде људи и још више стотина хиљада људи, претварајући Либију из афричке земље са највишим животним стандардом у ратом разорену државу.

Мит да ће Гадафи масакрирати цивиле и недостатак информација

„Упркос његовој реторици, тврдња да је Муамер Гадафи наредио масакр цивила у Бенгазију није поткријепљена доступним доказима“, јасно наводи Комитет за вањске послове.

„Иако је Моамер Гадафи сигурно претио насиљем против оних који су се наоружавали против његове владавине, то није нужно претња свима у Бенгазију“, наводи се у извештају. Укратко, размере опасности по цивиле представљене су са неоправданом сигурношћу.

У сажетку извештаја се такође наводи да рат „није био обавештен тачним обавештајним подацима“. Додаје се: „Амерички обавештајни званичници су наводно описали интервенцију као 'одлуку обавјештајних служби'.

Ово иде у прилог ономе што су политичке личности тврдиле уочи НАТО бомбардовања. После насилни протести избио је у Либији у фебруару, а Бенгази, други по величини град у Либији, преузели су побуњеници, прогнане опозиционе личности попут Солимана Бушуигуира, председника Либијске лиге за људска права са седиштем у Европи,тврди да ће, ако Гадафи поново заузме град, „доћи до правог крвопролића, масакра какав смо видели у Руанди“.

У извештају британског парламента се, међутим, наводи да је либијска влада преузела градове од побуњеника почетком фебруара 2011, пре него што је НАТО започео своју кампању ваздушних напада, а Гадафијеве снаге нису напале цивиле.

У извештају се истиче 17. марта 2011. — два дана пре него што је НАТО почео да бомбардује — Гадафи је рекао побуњеницима у Бенгазију: „Баците своје оружје, баш као што су то радила ваша браћа у Аџдабији и другим местима. Положили су оружје и безбедни су. Никада их нисмо гонили."

Комитет за спољне послове додаје да, када су снаге либијске владе у фебруару поново заузеле град Аџдабију, нису напале цивиле. Гадафи је „такође покушао да смири демонстранте у Бенгазију понудом развојне помоћи пре него што је коначно распоредио трупе“, додаје се у извештају.

У другом примеру, извештај указује да су, након борби у фебруару и марту у граду Мисрати — трећем по величини граду у Либији, који су такође заузели побуњеници — само око 1 одсто људи које је убила либијска влада били жене или деца.

„Разлика између мушких и женских жртава указује на то да су снаге Гадафијевог режима циљале мушке борце у грађанском рату и да нису неселективно напале цивиле“, наводи комитет.

Високи британски званичници признали су у истрази Парламента да нису разматрали стварне Гадафијеве акције, већ су позвали на војну интервенцију у Либији на основу његове реторике.

У фебруару, Гадафи је дао жесток говор претећи побуњеницима који су заузели градове. Рекао је „мало их је” и „мало терориста” и назвао их „пацовима” који „претварају Либију у емирате Завахирија и бин Ладена”, мислећи на вође Ал Каиде.

На крају свог говора, Гадафи је обећао да ће „очистити Либију, центиметар по инч, кућу по кућу, кућу по кућу, уличицу по уличицу“ од ових побуњеника. Многи западни медији су, међутим, наговестили или директно известили да је његова примедба била замишљена као претња свим демонстрантима. Израелски новинар популаризовано ову линију претварајући је у песму под називом „Зенга, Зенга“ (арапски за „аллеиваи“). Јутјуб видео са ремиксираним говором кружио је широм света.

Комитет за спољне послове у свом извештају примећује да су британски званичници у том тренутку имали „недостатак поузданих обавештајних података“. Вилијам Хејг, који је био британски државни секретар за спољне послове и послове заједништва током рата у Либији, тврдио је пред комитетом да је Гадафи обећао „да ће ићи од куће до куће, од собе до собе, осветити се народу Бенгазија, ” погрешно цитирајући Гадафијев говор. Додао је: „Много људи ће умрети.

„С обзиром на недостатак поузданих обавештајних података, и лорд Хејг и др Фокс истакли су утицај реторике Моамера Гадафија на њихово доношење одлука“, наводи се у извештају, помињујући и тадашњег државног секретара за одбрану Лиама Фокса.

Џорџ Јофе, научник са Краљевског колеџа у Лондону и стручњак за Блиски исток и северну Африку, рекао је Комитету за спољне послове за његову истрагу да, иако је Гадафи понекад користио застрашујућу реторику која је „била прилично залеђена“, прошли примери показују да дугогодишњи либијски лидер је био „веома опрезан“ да избегне цивилне жртве.

У једном случају, приметио је Јофе, „уместо да покушава да отклони претње режиму на истоку, у Киренаици, Гадафи је провео шест месеци покушавајући да пацификује племена која су се тамо налазила“.

Гадафи би „био веома опрезан у стварном одговору“, рекао је Јофе у извештају. „Страх од масакра цивила био је увелико прецењен.

Алисон Паргетер, виши научни сарадник на Роиал Унитед Сервицес Институте и специјалиста за Либију која је такође интервјуисана за истрагу, сложила се са Јоффеом. Она је комитету рекла да у то време није било „стварних доказа да се Гадафи спремао да покрене масакр против сопствених цивила“.

„Емигранти који се супротстављају Моамеру Гадафију искористили су немире у Либији преувеличавајући претњу по цивиле и охрабрујући западне силе да интервенишу“, наводи се у извештају, сумирајући Јоффеову анализу.

Паргетер је додао да су Либијци који су се противили влади преувеличали Гадафијеву употребу „плаћеника“ – термина који су често користили као синоним за Либијце подсахарског порекла. Паргетер је рекла да су јој Либијци рекли: „Африканци долазе. Они ће нас масакрирати. Гадафи шаље Африканце на улице. Убијају наше породице.”

„Мислим да је то било веома појачано“, рекао је Паргетер. Овај појачани мит довео је до екстремног насиља. Црни Либијци су били насилно угњетавани од стране либијских побуњеника. Тхе Ассоциатед Пресс пријавио септембра 2011, „побуњеничке снаге и наоружани цивили окупљају хиљаде црних Либијаца и миграната из подсахарске Африке. Напомиње се: „Скоро сви притвореници кажу да су невини радници мигранти.

(Злочини побуњеника почињени над црним Либијцима би постали још гори. У 2012. било је извештаја да су црни Либијци ставити у кавезе побуњеници, и присиљени да једу заставе. Као што Салон има претходно пријавио, Хуман Ригхтс Ватцх такођеупозорио 2013. о „озбиљним и текућим кршењима људских права становника града Таверге, за које се нашироко сматра да подржавају Моамера Гадафија“. Становници Таверге су углавном били потомци црних робова и били веома сиромашни. Хуман Ригхтс Ватцх је известио да су либијски побуњеници извршили „присилно расељавање око 40,000 људи, арбитрарна притварања, мучења и убиства су широко распрострањена, систематска и довољно организована да представљају злочине против човечности.“)

У јулу 2011. портпарол Стејт департмента Марк Тонер признао да је Гадафи „неко ко је предан пренапуханој реторици“, али су у фебруару западне владе ставиле на оружје овај говор.

Комитет за спољне послове у свом извештају примећује да се, упркос недостатку обавештајних података, „Влада Уједињеног Краљевства фокусирала искључиво на војну интервенцију“ као решење у Либији, игноришући доступне облике политичког ангажовања и дипломатије.

Ово је у складу са извештавања Тхе Васхингтон Тимес, који је открио да се Гадафијев син Саиф надао да ће преговарати о прекиду ватре са владом САД. Саиф Гадафи је тихо отворио комуникацију са Заједничким начелником штабова, али је тадашња државна секретарка Хилари Клинтон интервенисала и затражила од Пентагона да престане да разговара са либијском владом. „Секретар Клинтон уопште не жели да преговара“, рекао је један амерички обавештајни званичник Саифу.

У марту је секретар Клинтон имао звао Муамер Гадафи „створење“ „које нема савести и које ће претити било коме на путу“. Клинтон, који је играо а водећу улогу у гурању НАТО бомбардовања Либије, тврдио је да би Гадафи урадио „ужасне ствари“ ако не буде заустављен.

Од марта до октобра 2011, НАТО је спроводио кампању бомбардовања либијских владиних снага. Тврдило је да спроводи хуманитарну мисију заштите цивила. У октобру је Гадафи брутално убијен — побуњеници су га садомизирали бајонетом. (Чувши вест о његовој смрти, секретарка Клинтон је уживо на телевизији објавила: „Дошли смо, видели смо, умро је!“)

У извештају Комитета за спољне послове се, ипак, истиче да је, иако је интервенција НАТО продата као хуманитарна мисија, њен тобожњи циљ остварен за само један дан.

Дана 20. марта 2011, Гадафијеве снаге су се повукле око 40 миља изван Бенгазија, након што су француски авиони напали. „Ако је примарни циљ коалиционе интервенције била хитна потреба да се заштите цивили у Бенгазију, онда је овај циљ постигнут за мање од 24 сата“, наводи се у извештају. Ипак, војна интервенција је трајала још неколико месеци.

У извештају се објашњава да је „ограничена интервенција за заштиту цивила прерасла у опортунистичку политику промене режима“. Овај став је, међутим, оспорио Мицах Зенко, виши сарадник у Савету за спољне односе. Зенко је користио сопствене материјале НАТО-а да шоу да се „либијска интервенција односила на промену режима од самог почетка“.

У својој истрази, Комитет за спољне послове цитира Амнести интернешенел из јуна 2011 извештај, који је приметио да је „много извештавање западних медија од самог почетка представљало веома једностран поглед на логику догађаја, приказујући протестни покрет као потпуно миран и више пута сугеришући да су режимске снаге безбедности неоправдано масакрирали ненаоружане демонстранте који нису представљали никакву безбедност изазов.”

Чланак првобитно пронађен на Салон: хттп://ввв.салон.цом/2016/09/16/ук-парлиамент-репорт-детаилс-хов-натос-2011-вар-ин-либиа-вас-басед-он-лиес/ #