Аутор Лоренс Витнер, Глас мира.
Долазак Доналда Трампа на место председника САД поставља нас лицем у лице са питањем које су многи покушавали да избегну од 1945: да ли неко треба да има право да гурне свет у нуклеарни холокауст?
Трамп је, наравно, необично љут, осветољубив и ментално нестабилан амерички председник. Дакле, с обзиром на чињеницу да, делујући потпуно самостално, може да покрене нуклеарни рат, ушли смо у веома опасно време. Влада САД поседује приближно КСНУМКС нуклеарно оружје, многи од њих су у стању упозорења. Штавише, Сједињене Државе су само једна од девет нација које, укупно, поседују скоро КСНУМКС нуклеарно оружје. Овај рог изобиља нуклеарног оружја је више него довољан да уништи практично сав живот на земљи. Штавише, чак и нуклеарни рат малих размера би произвео људску катастрофу незамисливих размера. Стога не изненађује Трампове лабаве изјаве о зграда коришћење нуклеарно оружје је ужаснуло посматраче.
У очигледном покушају да обуздају америчког новог, несталног станара Беле куће, сенатор Едвард Марки (Д-МА) и представник Тед Лиеу (Д-ЦА) недавно су представили федералне законодавство да захтева од Конгреса да објави рат пре него што амерички председник може да одобри ударе нуклеарним оружјем. Једини изузетак би био одговор на нуклеарни напад. Мировне групе се окупљају око овог закона и, у великој мери уводник, Њујорк тајмс подржао га, напомињући да „шаље јасну поруку господину Трампу да не би требало да буде први од Другог светског рата који користи нуклеарно оружје.
Али, чак и у мало вероватном случају да законодавство Маркеи-Лиеу буде усвојено од стране републиканског Конгреса, он се не бави ширем проблемом: способност званичника нуклеарно наоружаних нација да покрену катастрофалан нуклеарни рат. Колико су рационални руски Владимир Путин, или севернокорејски Ким Џонг Ун, или израелски Бењамин Нетањаху, или лидери других нуклеарних сила? И колико ће се показати рационалним политичари нуклеарних наоружаних нација у успону (укључујући групу десничарских, националистичких идеолога, попут француске Марин Ле Пен)? „Нуклеарно одвраћање“, као што стручњаци за националну безбедност знају деценијама, могло би да послужи да инхибира агресивне импулсе највиших државних званичника у неким случајевима, али сигурно не у свим.
На крају крајева, једино дугорочно решење за проблем националних лидера који започињу нуклеарни рат је да се отарасе оружја.
Ово је било оправдање за нуклеарну Уговор о неширењу (НПТ) из 1968. године, који је представљао погодбу између две групе нација. Према његовим одредбама, ненуклеарне земље су се сложиле да неће развијати нуклеарно оружје, док су земље са нуклеарним оружјем пристале да се одложе од свог.
Иако је НПТ обесхрабрио пролиферацију у већини ненуклеарних земаља и навео главне нуклеарне силе да униште значајан део својих нуклеарних арсенала, привлачност нуклеарног оружја је остала, барем за неке нације гладне моћи. Израел, Индија, Пакистан и Северна Кореја развили су нуклеарне арсенале, док су Сједињене Државе, Русија и друге нуклеарне нације постепено одступиле од разоружања. Заиста, свих девет нуклеарних сила је сада ангажовано на новом трка нуклеарног наоружања, при чему је сама влада САД почела а $ КСНУМКС трилиона програм нуклеарне „модернизације”. Ови фактори, укључујући Трампова обећања о великом нагомилавању нуклеарног оружја, недавно су водили уреднике часописа Билтен атомских научника да померите казаљке свог чувеног „Сата судњег дана“ напред на 2-1/2 минута до поноћи, најопасније окружење од 1953. године.
Љути због колапса напретка ка свету без нуклеарног оружја, организације цивилног друштва и ненуклеарне нације удружиле су се да притискају за усвајање међународни уговор о забрани нуклеарног оружја, слично већ постојећим уговорима који забрањују хемијско оружје, нагазне мине и касетне бомбе. Уколико би такав споразум о забрани нуклеарне енергије био усвојен, тврдили су, он сам по себи не би елиминисао нуклеарно оружје, јер би нуклеарне силе могле да одбију да га потпишу или испоштују. Али то би поседовање нуклеарног оружја учинило незаконитим према међународном праву и стога би, као и споразуми о забрани хемијског и других оружја, извршило притисак на нације да се повинују остатку светске заједнице.
Ова кампања је достигла врхунац у октобру 2016. године, када су земље чланице Уједињених нација гласале о предлогу за почетак преговора о споразуму о забрани нуклеарног оружја. Иако су америчка влада и владе других нуклеарних сила снажно лобирале против те мере, јесте усвојено великом већином гласова: 123 земље за, 38 против, а 16 уздржаних. Предвиђено је да преговори о уговору почну у марту 2017. у Уједињеним нацијама и да буду завршени почетком јула.
С обзиром на досадашњи учинак нуклеарних сила и њихову жељу да се држе свог нуклеарног оружја, чини се мало вероватним да ће оне учествовати у преговорима УН-а или ће, ако се уговор преговара и потпише, бити међу потписницима. Чак и тако, људи својих нација и свих нација добили би огромну корист од међународне забране нуклеарног оружја—мера која би, када се једном примени, започела процес одузимања неоправданог ауторитета и способности националних званичника да покрену катастрофалну нуклеарну рат.
Др. Лавренце Виттнер, синдициран ПеацеВоице, је професор историје емеритус на СУНИ/Албани. Његова последња књига је сатирични роман о корпоратизацији и побуни универзитета, Шта се дешава на УАардварку?
~~~~~~
