Док је Џорџ В. Буш очигледно поносан на све што је икада урадио, Тони Блер се опасно приближио суочавању са стварношћу овог викенда када је признао да постоје „елементи истине“ у ставу да је инвазија на Ирак 2003. била главни узрок успона ИСИС-а (између осталих катастрофалних резултата те инвазије).
У исто време, Блер је лагао да је рат био искрена грешка заснована на лошој „обавештајној служби“, и тврдио да ионако не постоји јасно супериорна алтернатива:
„Покушали смо да интервенишемо и повучемо трупе у Ираку; покушали смо да интервенишемо без увођења трупа у Либију; и нисмо покушали да интервенишемо уопште, осим да захтевамо промену режима у Сирији“, рекао је он. „Није ми јасно да, чак и ако наша политика није функционисала, каснија политика је функционисала боље.
Сада, ваш просечно неиндоктриниран 10-годишњак би могао да закључи да је рушење страних влада било катастрофа на било који начин, и да стога уопште не би требало да се ради. Не наш пријатељ Тони. На крају је понудио не-извињење на основу тога да би било шта друго што је могао да уради - укључујући уопште уздржавање од свргавања ирачке владе - било једнако лоше:
„Тешко ми је да се извиним што сам уклонио Садама. Мислим да је чак и од данас 2015. боље да га нема него да је тамо“, рекао је Блер. Морате то предати Блеру, за глобалног ширитеља демократије кроз смрт, он смело игнорише свако питање да ли се народ Ирака слаже с њим. Они не. Назад у 2004, Би-Би-Си се хвалио да би могао да натера 49 одсто Ирачана („скоро половина“!) да каже да је инвазија била „исправна“. Ин 2007, ирачка анкета је показала да 90% Ирачана верује да им је било боље пре инвазије. Ин 2011, америчка анкета је показала да много више Ирачана мисли да им је горе, него да им је боље, због инвазије.
Можда ти неуки Ирачани једноставно не виде колико им је боље. То би објаснило зашто су они уопште морали да буду нападнути и окупирани. Али а пажљиво испитивање смрти, повреда, траума, штете по животну средину, губитка инфраструктуре и друштвене девастације коју су Ираку донели Буш, Блер и компанија, рат против Ирака од 2003. надаље представља једним од најгорих догађаја у свету.
Јасно је да пакао створен у Либији 2011. године не може да парира штети која је нанета Ираку. Пакао који се ствара у Сирији заиста почиње да се супротставља Ираку, али се стално погоршава западним напорима да збаци владу, а не уздржаношћу Запада. Што се тога тиче, оно је озбиљно погоршано претходним инвазијама на Ирак и Либију, као и сталним наоружавањем региона америчким оружјем у последњих неколико година.
Тунис је управо донео Нобелову награду за мир добрим делом због неколико срећних пауза, вероватно повезаних једни са другима. Прво, Тунис има мање нафте и гаса и мање је нафтовода и гасовода. Друго, добила је далеко мање „помоћи“ од америчких и европских војних снага. Углавном, Пентагон и Велика Британија су урадили Тунису оно што Тони Блер буквално не може да замисли да уради у Ираку, Либији или Сирији, наиме, оставили су га на миру, јер је пронашао свој пут до боље владе.
Али, могло би се запитати, како Запад може само да стоји по страни док бруталне владе злостављају свој народ?
Па, Запад никада не стоји само по страни. Повремено руши те владе, чинећи свима још горе. Много чешће наоружава, финансира и подржава те владе — као у Саудијској Арабији, Јемену, Бахреину, Јордану, Египту, Израелу, новом Ираку, итд. — држећи све у тренутном стању патње.
У Блеровим мемоарима из 2010. написао је да је бивши амерички потпредседник Дик Чејни „желео насилну 'промену режима' у свим блискоисточним земљама које је сматрао непријатељским интересима САД. . . . Прорадио би кроз све, Ирак, Сирију, Иран. Али, наравно, то није списак нација које највише штете свету или свом народу. То је списак нација које одбијају да обећају послушност Вашингтону, нација које су „непријатељске према америчким интересима“.
И ту видимо зашто Тони Блер не разматра ставове Ирачана пре него што изјави да је „боље да га нема него да је тамо“. Са становишта западних компанија за производњу оружја, западних нафтних компанија, западних пријатеља и сарадника Тонија Блера, он је потпуно у праву. Боље да су сви ти људи побијени, а регион бачен у хаос за дуги низ година.
Мора се усвојити радикално другачија перспектива да би се чуло значење када кажем: Боље је да Џереми Корбин води Лабуристичку партију, и да чак и ЦНН сада покушава да тражи од Тонија Блера да одговара за своје злочине.
