Аутор: Кевин Мартин, ПеацеВоице
Прошле недеље, директор Националне обавештајне службе Џејмс Клапер је изненађујуће рекао Комитету за обавештајне послове Представничког дома да је натерати Северну Кореју да одустане од свог нуклеарног оружја вероватно „изгубљени случај“. Процена није била изненађујућа, већ искреност, признање да је политика „стратешког стрпљења” Обамине администрације – одбијања да преговара са Северном Корејом и наде да ће је економске санкције и међународна изолација довести за преговарачки сто – пропала.
Заменик државног секретара Ентони Блинкен је скоро одмах успротивио Клеперу, покушавајући да поново увери Јужну Кореју, Јапан и друге регионалне савезнике које САД нису бациле у пешкир, да САД не прихватају да Северна Кореја поседује нуклеарни арсенал. Усред свега тога, у Малезији су се водили незванични разговори са владом Северне Кореје.
„Мислим да би најбољи курс био да се тестира предлог озбиљним ангажовањем у којем ћемо видети да ли се њихова (Северна Кореја) легитимна безбедносна забринутост може испунити“, рекао је Роберт Галучи, учесник у преговорима у Малезији и водећи преговарач на састанку из 1994. споразум о разоружању који је обуздавао нуклеарни програм Северне Кореје на скоро 10 година. Ово је ретко признање да Северна Кореја има оправдане забринутости, што је добродошло.
„Не знамо са сигурношћу да ће преговори успети, али оно што могу да кажем са извесним уверењем је да притисак без преговора неће успети, што је правац на којем смо тренутно“, приметио је Леон Сигал из Њујорка. Савет за истраживање друштвених наука. Сигал је такође учествовао у преговорима у Малезији.
Иако је то разлог за озбиљну забринутост, нико не би требало да буде изненађен инсистирањем Северне Кореје на одржавању свог нуклеарног арсенала. Тензије у региону су високе и захтевају озбиљну посвећеност дипломатији и разоружању свих страна, а не недавне претње Јужне Кореје да ојача свој војни положај. Неформални разговори са севернокорејским званичницима су бољи него ништа, али не и замена за формалне преговоре о мировном споразуму који би заменио наводно привремено примирје на снази од краја Корејског рата 1953. Окружен далеко супериорнијим војском (оним Сједињених Држава , Јужна Кореја и Јапан) није ни чудо што севернокорејски лидери осећају потребу да задрже своје нуклеарно оружје.
Претње против севера су се показале неуспешним. Далеко јефтинија и ефикаснија стратегија за елиминацију нуклеарног арсенала Северне Кореје укључивала би следеће:
- преговарати о формалном мировном споразуму који би заменио наводно привремено примирје договорено 1953. године;
-одговори на забринутост Северне Кореје у вези са агресивним војним држањем алијансе САД/Јужне Кореје/Јапана у региону (окончање провокативних заједничких „ратних игара” на и око полуострва био би одличан почетак);
– повратити одређени кредибилитет америчкој политици непролиферације тако што ће одустати од планова за „модернизацију“ нашег читавог предузећа за нуклеарно оружје – лабораторија, бојевих глава, пројектила, бомбардера и подморница – процењених на 1 билион долара у наредних 30 година (предвидљиво, свака друга нуклеарна држава укључујући Северна Кореја је следила њихов пример у најављивању сопствених планова да „модернизују“ своје арсенале.);
-истражују регионалне мере за изградњу мира и безбедности са другим кључним регионалним актерима, укључујући Кину (без прецењивања способности Кине да примора Северну Кореју на денуклеаризацију).
Проблем додатно отежава недостатак кредибилитета наше земље, са Северном Корејом, али и глобално, у погледу нуклеарног неширења и разоружања. САД и друге државе које имају нуклеарно оружје раде на поткопавању планова Генералне скупштине Уједињених нација да започне преговоре о глобалном споразуму о забрани нуклеарног оружја, почевши од следеће године. (Изузетак је Северна Кореја, која је прошле недеље са још 122 земље гласала за подршку преговорима. САД и друге нуклеарне државе су биле против или су биле уздржане, али ће процес ићи напред уз солидну подршку велике већине светских земаља).
Још гори је претерани план нуклеарне „модернизације“, који би уместо тога требало да буде назван Нова трка у нуклеарном наоружању (коју нико не жели осим извођача оружја) за предлог за наредне три деценије.
Решавање тензија око нуклеарног оружја Северне Кореје, вероватно од стране следећег председника у овом тренутку, захтеваће исту посвећеност дипломатији коју је Обамина администрација показала у обезбеђивању иранског нуклеарног споразума и отварању према Куби, али бисмо имали много већи кредибилитет да не проповедамо атомску умереност са барске столице препуне нуклеарног оружја.
