Кредит: Асхитакка
Аутор Лавренце С. Виттнер, World BEYOND War, Октобар КСНУМКС, КСНУМКС
Рат у Украјини нам пружа још једну прилику да размотримо шта би се могло учинити у вези са ратовима који настављају да пустоше свет.
Актуелни руски агресивни рат је посебно ужасан, са масовном војном инвазијом мањег, слабијег народа, претње нуклеарним ратом, распрострањени ратни злочини, и царски анексија. Али, авај, овај страшни рат је само један мали део историје насилног сукоба који карактерише хиљаде година људског постојања.
Зар заиста не постоји алтернатива овом примитивном и неизмерно деструктивном понашању?
Једна од алтернатива, коју су владе већ дуго прихватале, јесте да се војна моћ једне нације изгради до те мере да обезбеди оно што њени заговорници називају „Мир кроз снагу“. Али ова политика има озбиљна ограничења. Војно нагомилавање једне нације друге нације доживљавају као опасност по своју безбедност. Као резултат тога, они обично одговарају на уочену претњу јачањем сопствених оружаних снага и формирањем војних савеза. У овој ситуацији развија се ескалирајућа атмосфера страха која често доводи до рата.
Наравно, владе нису у потпуности погрешне у погледу своје перцепције опасности, јер нације са великом војном моћи заиста малтретирају и нападају слабије земље. Штавише, они воде ратове једни против других. Ове тужне чињенице не показују само руска инвазија на Украјину, већ и прошло понашање других „великих сила“, укључујући Шпанију, Британију, Француску, Немачку, Јапан, Кину и Сједињене Државе.
Да је војна снага донела мир, рат не би беснео током векова или, у том случају, беснео данас.
Још једна политика избегавања рата којој су се владе повремено обраћале је изолација, или, како њени заговорници понекад кажу, „гледање своја посла“. Понекад, наравно, изолационизам држи појединачну нацију ослобођеном ужаса рата у којем су учествовале друге нације. Али, наравно, то ништа не чини да заустави рат – рат који би, иронично, ионако могао да прогута ту нацију. Такође, наравно, ако рат добије агресивна, експанзионистичка сила или она која је постала арогантна захваљујући својој војној победи, изолована нација би могла бити следећа на дневном реду победника. На овај начин, краткорочна сигурност се купује по цени дугорочне несигурности и освајања.
На срећу, постоји и трећа алтернатива – она коју су промовисали велики мислиоци, па чак и, понекад, националне владе. А то је ојачано глобално управљање. Велика предност глобалног управљања је његова замена међународне анархије међународним правом. То значи да би, уместо света у коме свака нација гледа искључиво на своје интересе – и самим тим, неизбежно, завршила у надметању и, на крају, у сукобу са другим нацијама – постојао свет структуриран око међународне сарадње, којом председава над владом коју бирају људи свих нација. Ако ово звучи помало као Уједињене нације, то је зато што је 1945. године, пред крај најразорнијег рата у историји човечанства, светска организација створена са тако нечим на уму.
За разлику од „мира кроз снагу“ и изолационизма, порота још увек није у питању када је реч о корисности Уједињених нација на овом плану. Да, успела је да окупи нације света да разговарају о глобалним питањима и да креирају глобалне уговоре и правила, као и да спречи или оконча многе међународне сукобе и да употреби мировне снаге УН за раздвајање група које су укључене у насилне сукобе. Такође је покренуо глобалну акцију за социјалну правду, одрживост животне средине, светско здравље и економски напредак. С друге стране, Уједињене нације нису биле толико ефикасне колико би требало да буду, посебно када је у питању подстицање разоружања и окончање рата. Пречесто међународна организација остаје само усамљени глас за глобални разум у свету којим доминирају моћне нације које воде рат.
Логичан закључак је да, ако желимо развој мирнијег света, треба ојачати Уједињене нације.
Једна од најкориснијих мера која би се могла предузети била би реформа Савета безбедности УН. Како ствари сада стоје, било која од њених пет сталних чланица (САД, Кина, Русија, Британија и Француска) може ставити вето на акцију УН за мир. И то је често оно што они раде, омогућавајући Русији, на пример, да блокира акцију Савета безбедности како би се окончала њена инвазија на Украјину. Зар не би имало смисла укинути вето, или променити сталне чланице, или развити ротирајуће чланство, или једноставно укинути Савет безбедности и препустити акцију за мир Генералној скупштини УН – ентитету који, за разлику од Савета безбедности, представља практично све нације света?
Друге мере за јачање Уједињених нација није тешко замислити. Светској организацији би се могла обезбедити пореска моћ, ослобађајући је на тај начин од потребе да нације просјаче да покрију њене трошкове. Могла би се демократизовати са светским парламентом који представља људе, а не њихове владе. Могло би се ојачати алатима да се превазиђе стварање међународног права до његовог стварног спровођења. Све у свему, Уједињене нације би се могле трансформисати из слабе конфедерације нација која тренутно постоји у кохезивнију федерацију нација – федерацију која би се бавила међународним питањима, док би се појединачне нације бавиле сопственим домаћим питањима.
У позадини хиљада година крвавих ратова и све присутне опасности од нуклеарног холокауста, зар није дошло време да се одустане од међународне анархије и да се створи свет којим се управља?
Др. Лавренце Виттнер, синдициран ПеацеВоице, је професор историје емеритус на СУНИ / Албани и аутор књиге Суочавање са бомбом (Станфорд Университи Пресс).
