Увек сам био ентузијастичан у својој подршци мировним преговорима, који су пречесто занемарени у унутрашњим и међународним сукобима. Али јасно је да је међународна конференција о Сирији, која је први састанак одржала у Бечу 30. октобра, лажна конференција која није способна да спроведе било какве мировне преговоре и да је Обамина администрација то одлично знала од почетка.

Администрација је рекла да је Иран позван да учествује на конференцији, за разлику од претходног скупа о Сирији под покровитељством Уједињених нација у јануару и фебруару 2014. Та несрећна конференција је искључила Иран на инсистирање Сједињених Држава и њихових сунитских савезника, иако је неколико држава без и најмањег капацитета да било шта допринесе мировном решењу – као и Ватикан – било међу 40 позваних учесника који нису били сиријски.

Учешће Ирана на Бечкој конференцији представља позитиван корак. Ипак, конференцију је обележио још фундаменталнији апсурд: ниједна сиријска страна у рату није позвана. У разговорима 2014. барем су били представници Асадовог режима и неке од наоружаних опозиција. Очигледна импликација те одлуке је да се од спољних покровитеља сиријских странака – посебно од Русије, Ирана и Саудијске Арабије – очекује да се крећу ка обрисима нагодбе, а затим да искористе свој утицај на клијенте да изнуде прихватање споразума.

Вијетнамски модел

Идеја да се прескочи сиријске стране у сукобу тако што ће спољна сила преговарати о мировном споразуму у име својих клијената савршено је логична апстрактно. Класичан случај таквог аранжмана су преговори САД о Париском споразуму са Северним Вијетнамцима у јануару 1973. за окончање америчког рата у Вијетнаму. Потпуна зависност Тиеуовог режима који подржава САД од америчке помоћи и тежина америчке војске у Вијетнаму обезбедили су Тијуово присилно прихватање аранжмана.

Али такође треба напоменути да аранжман није окончао рат. Тиеуов режим није био вољан да се придржава ни прекида ватре ни политичког решења, а рат се наставио још две године пре него што га је велика северновијетнамска офанзива окончала 1975.

Још важнија у погледу применљивости модела на сиријски рат је огромна разлика између интереса САД да преговара око главе свог вијетнамског клијента и иранских и руских интереса у вези са сиријском владом. Сједињене Државе су преговарале да изађу из рата избора који су започеле, попут Ирака, у погрешном уверењу да њихова доминантна моћ гарантује контролу ситуације и у који су биле принуђене да окончају домаћи политички притисак. Иран, с друге стране, води рат у Сирији који сматра кључним за своју безбедност. А политички и безбедносни интереси Русије у Сирији су можда мање јасни, али она такође нема подстицај да пристане на решење које би ризиковало победу тероризма у Сирији.

Помрачење 'умерене' опозиције

Изгледи за испоруку анти-Асадових снага у нагодбу су још мрачнији. Ако су опозиционе снаге које подржавају САД које се суочавају са сиријским режимом и његовим страним савезницима имале довољно моћи да угрозе режим, то би могла бити објективна основа за мировне преговоре. Обамина администрација је покушала да створи утисак да су „умерене“ снаге – значи оне које су спремне да раде са Сједињеним Државама – примарна војна опозиција Асадовом режиму. У стварности, међутим, те „умерене“ снаге су или апсорбоване од стране џихадиста фронта ал-Нусра и његових савезника или су постале савезници са њима.

Та драматична промена у природи оружане опозиције Асаду први пут је била очигледна у септембру 2013. Тада су три главне „умерене“ исламистичке бригаде неочекивано придружио са савезницима фронта ал-Нусра у опозицији са Сиријском националном коалицијом, која је формирана у Дохи у новембру 2012. под притиском Сједињених Држава и њихових савезника из Залива.

Померање ка доминацији џихадиста у рату против Асадовог режима убрзано је између новембра 2014. и марта 2015. Фронт сиријских револуционара и Харакат ал-Хазм групе, две главне побуњеничке групе које су добијале оружје од ЦИА-е или Саудијаца, биле су нападнуте и углавном апсорбоване од стране фронта ал-Нусра.

Тај помак има очигледне импликације на могућност договора. На конференцији изасланика Уједињених нација Лакхдара Брахимија у Женеви ИИ у јануару 2014, једине опозиционе групе за столом биле су оне које је представљала Сиријска национална коалиција коју подржавају САД, коју нико није схватио озбиљно као војну претњу режиму. На конференцији су недостајали самозвана Исламска држава и франшиза Ал-Каиде у Сирији, фронт ал-Нусра и његови савезници, који су представљали такву претњу.

Нусрино непријатељство према разговорима

Али ни Исламска држава ни исламисти предвођени Нусра фронтом нису били ни најмање заинтересовани за мировну конференцију. Војни шеф Исламског фронта, којим доминира блиски савезник ал-Нусре, Ахрар ал-Схам, изјавио да ће размотрити учешће било које побуњеничке трупе у мировним преговорима као „издаја”.

Шта кој Обамина администрација је рекла жели да види како је из бечке конференције изашла „мапа пута“ за транзицију власти. Штавише, администрација је јасно ставила до знања да жели да сачува институције сиријске државе, укључујући сиријску војну структуру. Али и Исламска држава и коалиција предвођена Ал Каидом су секташке сунитске екстремистичке организације које нису криле намеру да Асадов режим замене исламском државом која нема трагове постојећег државног апарата.

Према томе, Асадов режим очигледно нема подстицај да чак и наговести било какву флексибилност у погледу захтева за Асадовим одласком из Сирије, када зна да не постоји могућност било каквог прекида ватре или нагодбе са Исламском државом и фронтом ал-Нусра. Слично томе, ни Руси ни Иранци вероватно неће натерати Асада да се позабави овим питањем само да би преговарали са најслабијим елементом у оружаној опозицији.

Лажна прича САД о Сирији

Ипак, чини се да су креатори политике Обамине администрације одлучни да не дозволе да непријатне стварности ометају њену пропагандну линију о Сирији, а то је да је на Русији и Ирану да се побрину за проблем тако што ће некако извући уступке од Асадовог режима. државни секретар Џон Кери предложио је у интервјуу за Казак ТВ канал неколико дана након што је сазвана Бечка конференција да је „начин окончања рата да се замоли господина Асада да помогне око транзиције у нову владу“. Русија то није успела да уради, и уместо тога „ту је да једноставно подржи Асадов режим“, рекао је Кери, додајући да „опозиција неће престати да се бори против Асада“.

Сумњиво је да Кери греши у таквој очигледно пропагандистичкој позицији за много нерешивију сиријску политичко-војну реалност. Али није политички згодно признати те реалности. То би изазвало нежељена питања о одлуци администрације из 2011. да усклади своју политику са сиријским јастребовима у Ријаду, Дохи и Истанбулу који су били толико склони промени режима у Сирији да не само да су били равнодушни према нагомилавању џихадиста у Сирији, већ су то видели као корисно средство за отклањање Асада.

Сада је цена Обамине судбоносне политичко-дипломатске стратегије лажна мировна конференција која обмањује остатак света о недостатку било каквог реалног решења за рат.

- Гаретх Портер је независни истраживачки новинар и добитник Геллхорн награде за новинарство 2012. Аутор је недавно објављеног Мануфацтуред Црисис: Тхе Унтолд Стори оф тхе Иран Нуцлеар Сцаре.