Сирија: Потврђивање достојанства у антиратном покрету САД

[Напомена: ово објављујем без икаквих измена, али са мојом белешком на крају, јер мислим да овај чланак може послужити као корисна корекција разних грешака, али сам убеђен да чини неколико сопствених. – Давид Свансон]

Аутор Анди Берман

Након 5 година интензивног крвавог сукоба у Сирији, који је до сада резултирао смрћу пола милиона људи, тешким рањавањем још милиона, уништењем већег дела стамбеног простора и инфраструктуре у земљи и расељавањем 12 милиона људи, буквално половине становништва нације, сасвим је јасно да је ентитет који себе назива „антиратним покретом САД“ пропао.

Амерички антиратни покрет је значајно допринео окончању америчког рата у Вијетнаму и успешно спречио америчку инвазију на Никарагву, и дао огромну солидарност народу Салвадора у њиховој борби против њихове владе ескадрона смрти. Дала је велики допринос солидарности јужноафричком народу у борби против апартхејда.

Али њен досадашњи рекорд у ублажавању насиља у Сирији, а још мање у помагању да се дође до праведног решења сукоба, јесте крајњи неуспех. То је такође, по мишљењу милиона Сиријаца, велика издаја.

Након 5 година смрти и разарања, након првобитне ненасилне побуне против бруталне диктатуре, не постоји легитиман изговор за забринуте антиратне активисте да кажу да су још увек „збуњени“ сукобом и да се уздржавају од осуде рата који је у току злочини који се данас дешавају скоро свакодневно у Сирији. Крвопролиће и сукоби се дешавају на бројним местима широм света. Али у свом обиму насиља, годинама непрекидног клања, обиму цивилног страдања, Сирија недвојбено предњачи у чопору. Сирија би требало да буде високо на дневном реду организација за мир и правду.

Али није, а начин на који се Сирији баве многе америчке антиратне групе, видећи америчку владу као главног починиоца, крајње је нетачан. Злочиначки Асадов режим и огромна војна подршка коју добија од Русије, Ирана и Хезболаха су пуштени из руке.

Да, сукоб у Сирији је сложен. Да, замршено је. Да, опозиција бруталном сиријском режиму је загађена интервенцијом безбројних спољних снага са својим сопственим плановима. Да, успон ИСИС-а у празнини створеној сукобом додао је велику нову компликацију.

Али озбиљни антиратни активисти не би требало да буду заведени овим сложеностима. Заиста, од поштених миротвораца се, према њиховим исказаним моралним обавезама, захтева да пажљиво испитају, да прате вести из широког спектра извора и да слушају гласове различитих страна у сукобу. И изнад свега, у случају Сирије, на озбиљним миротворцима је обавеза да не манипулишу чињеничним доказима када су ти докази у супротности са унапред постављеном идеолошком позицијом, популарним уверењем или партијском линијом.

Многи у америчком антиратном покрету очигледно налазе утеху у томе што посматрају сиријски сукоб као „само још један случај америчке империјалистичке интервенције“, пратећи образац који смо видели у агресији САД на Вијетнам, Никарагву, Кубу, Ирак, Авганистан, Чиле и друга места . Али Сирија је Сирија. Супротно популарном миту, то није „друга Либија“ или „други Ирак“.

Докази и извештаји из веома поузданих извора показују да највећи део смрти и разарања, највећи део ратних злочина, највећи део злочина против човечности у Сирији данас потиче од Асадовог режима и његових руских и иранских поборника. Експлицитно истичући ово, Нави Пиллаи, Високи комесар Уједињених нација за људска права, од 2008. до 2014. године, изјавио је следеће:

Злочини сиријске владе далеко надмашују злочине опозиционих бораца. Режим сиријског председника Башара Асада је углавном одговоран за кршење људских права... Злоупотребе обе стране треба документовати и изнети пред Међународни кривични суд, али то двоје не можете поредити. Јасно је да су акције снага власти далеко веће од прекршаја – убиства, окрутност, притворена лица, нестанци, далеко надмашују оне од стране опозиције. (Асошиејтед прес, 9. април 2014.)

Тирана Хасан, директор за одговор на кризне ситуације у Амнести интернешенел, недавно је изјавио следеће:

„Сиријске и руске снаге намерно су напале здравствене установе, флагрантно кршећи међународно хуманитарно право. Али оно што је заиста страшно је да је брисање болница постало део њихове војне стратегије” (Саопштење за штампу Амнестија, март 2016.)

На ове извештаје и велики број колаборационих доказа о Асадовим и руским ратним злочинима, амерички антиратни активисти имају различите одговоре:

Један уобичајени одговор је отворено порицање и експлицитна подршка ужасном Асадовом режиму као „легитимној влади“. Износи се аргумент да је побуна и опозиција против Асада била и остала завера ЦИА. Када је УНАЦ, „Уједињена национална антиратна коалиција“, на својим демонстрацијама 13. марта 2016. у Њујорку укључио контингент који је носио мајице са Асадовим портретом са отворено про-Асадовог „Сиријско-америчког форума“ који је био коспонзор акције УНАЦ-а, УНАЦ је поново се разоткрио као Асадов присталица, као иу претходним приликама.

Када је америчка делегација отишла у Сирију и благословила намештене председничке „изборе у јуну 2014.“, међу осталима су били чланови Радничке светске партије, Фреедом Роад/Антиратног комитета и Међународног акционог центра. Ове групе су се директно поставиле у Асадов камп. У овај камп падају и они који тврде да су „антиратни“ активисти, али славе масовну руску војну интервенцију у Сирији.

Већи број америчких антиратних активиста не подржава експлицитно Асада. Ипак, упркос доследним извештајима о ратним злочинима режима од стране Лекара без граница, Амнести интернешенела, Високог комесара УН за људска права, Лекара за људска права и других поузданих извора, многи антиратни активисти одбијају да осуде Асадове злочине из страха да не буду посматрани као присталице америчке војне интервенције.

Заиста, ово је било моје интензивно лично искуство у оквиру Ветерана за мир. Моје залагање за осуду ратних злочина СВИХ страна у Сирији, укључујући Асада, Русију и САД, наишло је на крајње непријатељство од стране неких од националног руководства и других. Оптужба да „промовишем политику промене режима владе САД“ довела је до моје забране учешћа у интерним ВФП дискусионим одборима, што ме је практично избацило из ВФП-а након 20 година активизма у организацији.

Оно што је посебно трагично је колико пристојних антиратних активиста, неки са дугом историјом одлучне, херојске посвећености, дозвољавају догматичарима, који се крију иза лажне заставе „анти-империјализма“, да поставе дневни ред антиратног покрета. На тој демонстрацији УНАЦ-а у Њујорку, уз учешће отворених присталица бруталног диктатора Асада, говорила је дугогодишња посвећена и дубоко посвећена мировна активисткиња Кети Кели. У име јединства, можда, није рекла ни реч о Асаду или руским злочинима у Сирији, док су Ассадова застава и лице били истакнути у маси. У Ветеранима за мир, некада поносном ослонцу америчког мировног покрета, у име јединства (или можда из навике), практично све изјаве о Сирији окривљују сукоб у потпуности на САД. То је апсурдна позиција за сваког ко има најосновније знање о Сирији. Овај феномен је, нажалост, прилично чест у антиратним групама у САД.

Да будемо поштени, у последње време је дошло до неколико пукотина у преовлађујућем догматизму који посматра сиријски сукоб само у смислу америчке интервенције и доктрине да се Башар ел Асад, као „непријатељ америчког империјализма“, не сме критиковати. Нарочито је ЦОДЕПИНК на свом Фејсбук сајту повремено помињао Асада као бруталног диктатора и Дејвида Свонсона (“World Beyond War“, „Рат је злочин”) критиковао је оне који су славили кампању руског бомбардовања у Сирији. Обојица заслужују похвале за своје ставове, али и охрабрење да прошире своје разумевање како би видели да је основни узрок покоља у Сирији сам Асадов режим.

Постоји неколико, али премало америчких антиратних активиста, који су изабрали да говоре истину против СВИХ креатора рата, а не само оних који одговарају идеолошком калупу. У знак поштовања према величанственој групи солидарности САД/Ел Салвадора „ЦИСПЕС“ из 1980-их, у најмање три америчка града настала су поглавља „Одбора солидарности са народом Сирије“ (ЦИСПОС). На другим местима се сада дешавају групе које подржавају сиријске избеглице законодавним притиском и прикупљањем средстава. Рад са сиријским избеглицама у иностранству иу САД је просветљујући за америчке мировне активисте, јер су они који су побегли из Сирије најчешће огорчени против Асадовог режима и схватају да је то главни узрок сиријске трагедије.

*************************************************

Њихов неуспех да дају ефикасан одговор на апсолутни пакао текућег рата у Сирији, поставља питање: „Шта би амерички антиратни активисти требало да ураде у вези са Сиријом?

Ево мог скромног предлога да се поново потврди достојанство америчком антиратном покрету у вези са Сиријом.

• Антиратне групе и активисти треба да најоштрије осуде СВЕ ратне злочине и злочине против човечности у Сирији, без обзира на страну која их почини. Сиријска мајка, чије је дете разнело Асадову бачву бомбу, не осећа ништа мање муке него да је њено дете убио амерички дрон. Сиријски извештаји Лекара без граница, Лекара за људска права, Високог комесара УН за људска права и Високог комесара УН за избеглице требало би да буду де ригуеур лектира за антиратне активисте.

• Треба схватити као чињеницу да велики део сиријског становништва у најдубљем делу срца презире Асадов режим због деценија изопачености и репресије, и његовог презреног занемаривања живота цивила у вођењу рата. И док Асад има одређену подршку становништва, он је апсолутно неспособан да буде обједињујућа фигура у нацији којој је очајнички потребно уједињено вођство. Док живахни антиратни покрет проналази простор за значајна одступања у гледиштима, подршка ужасном деспотизму Ассадовог режима нема места у мировном покрету који тврди да је етичка мотивација.

• Апсолутно је обавеза антиратних активиста да буду добро информисани о историји и актуелним дешавањима у сукобу у Сирији. Чврста је потреба да се чита нашироко, из различитих извора и различитих тачака гледишта, укључујући и оне са којима се не слажемо. Хитно је да чујемо гласове Сиријаца и сиријских Американаца. Не бисмо се усудили да одлучујемо о нашим ставовима и радимо на афроамеричким питањима без значајног доприноса Афроамериканаца. Ипак, изузетно је ретко да се сиријски гласови чују у многим америчким антиратним организацијама.

Оно што је иронично је да постоје сиријско-америчке заједнице и организације широм САД које су способне и вољне да воде дијалог са америчким мировним активистима. Сиријско-амерички савет, који се лако може пронаћи на интернету, највећа је организација сиријских Американаца, са огранцима широм САД. Други извори сиријских вести и гледишта које вреди пратити укључују:

ВЕСТИ : ввв.сириадеепли.орг, ввв.сириадирецт.орг

https://www.theguardian.com/world/syria,

СТАВОВИ: http://www.etilaf.us/ (демократска опозиција), http://www.presidentassad.net/ (Асадов лични сајт... зашто не!)

ФАЦЕБООК: Дан солидарности са Сиријом, Слобода за Сирију и све људе, Кафранбел сиријска револуција, Радио Слободна Сирија

СИРИЈСКИ ПИСЦИ: (са блоговима, књигама и објављеним чланцима на интернету): Сиријски аутори Мохја Кахф, Робин Иассин-Кассаб и Леила Ал Схами, Иассин Ал Хај Салах, Рами Јаррах

• С обзиром на огромну хуманитарну катастрофу без преседана коју је изазвао сукоб у Сирији, антиратни активисти би требало да се осећају обавезним да део својих напора потроше на зацељивање ратних рана. Антиратне организације треба да се укључе у пројекте који пружају медицинску помоћ, храну и другу хуманитарну помоћ милионима људских бића која пате као резултат сукоба у Сирији. Пројекти Лекара без граница, Америчког комитета за избеглице, Сиријско-америчког медицинског друштва, Белих шлемова и других су у сталној потреби за прикупљањем средстава за њихов херојски хуманитарни рад.

• У нашем раду на терену, укључујући мировне маршеве, демонстрације, форуме и литературу, антиратне групе треба да се залажу за обнављање међународних преговора како би се пронашло праведно решење за сукоб у Сирији. Наш притисак треба да буде усмерен на све главне учеснике сукоба, укључујући, али не ограничавајући се на сиријску владу, Русију, Иран, Саудијску Арабију, Катар и Сједињене Државе. Нашој властитој влади у Сједињеним Државама треба да се залажемо за озбиљне билатералне преговоре са Русијом, стављајући на сто све тачке преговарања које би могле да доведу до решења о Сирији и споразума са Русијом. То укључује трговинска питања, укидање санкција, повлачење НАТО-а, итд. Свеобухватно смањење тензија између САД и Русије је у интересу читавог човечанства.

Праведно решење сиријског сукоба уз поштено залагање америчког антиратног покрета вратило би међународно поштовање које је амерички антиратни покрет некада имао, али је изгубио због Сирије. За све оне који су уложили труд и део свог живота у антиратни рад, не може се замислити већа радост, већи успех.

Напомена о аутору: Енди Берман је доживотни активиста за мир и правду, отпорник у Вијетнамском рату (Војска САД 1971-73), активан у солидарном раду са народом Кубе, Никарагве, Салвадора, Јужне Африке, Палестине и Сирије. Он блогује на ввв.андиберман.блогспот.цом

##

[Белешка Дејвида Свонсона: Хвала Ендију Берману што је мени и Цоде Пинку дао мало заслуга у овом чланку. Мислим да више заслуга припада већем броју група и појединаца. Конкретно, мислим да је притисак јавности у САД, Великој Британији и другде зауставио огромну САД Кампања бомбардовања Сирије 2013. заслужује велику част и далеко од тога да буде пример мировног покрета који је потпуно пропао представља најзначајнији успех за мир последњих година. Наравно да је био непотпун. Наравно САД наставио са наоружавањем и обуком и бомбардовањем у много мањем обиму. Наравно, Русија се придружила, убијајући чак више Сиријаца својим бомбама него што су то чиниле Сједињене Државе, и заиста је било дубоко узнемирујуће видети САД мировни активисти навијају за то. Наравно, сиријска влада је наставила са својим бомбардовањем и другим злочинима, и наравно да је узнемирујуће што неки одбијају да критикују те страхоте, као што је узнемирујуће што други одбијају да критикују САД. или руске страхоте или обоје, или одбијају да критикују Саудијску Арабију или Турску или Иран или Израел. Сва ова селективност у моралном згражању рађа сумњу и цинизам, тако да када критикујем САД бомбардовање Одмах сам оптужен да сам навијао за сиријско бомбардовање. И када прочитам чланак попут овог у којем се не помиње план бомбардовања из 2013., не помиње се жељена „зона без летења“ Хилари Клинтон, не помиње се њен став да је неуспех масовног бомбардовања 2013. био грешка, итд., Морам да се борим да се не запитам зашто. Онда када је реч о томе шта треба да урадимо у вези са овим ратом, волео бих да видим неко признање да су странка која је више пута блокирала управо оно што је предложено у тачки #5 (преговорно решење) биле Сједињене Државе, укључујући одбацивање руског предлога 2012. који је укључивао Асадову оставку — одбијен јер су САД преферирао насилно свргавање и веровао је да је неизбежно. Такође бих желео да видим веће признање да људи обично имају највећи утицај на своје властите владе, за разлику од влада других. Мислим да треба имати и поглед на САД империјализам да објасни САД акције у Сирији, укључујући њен неуспех да осуди руске касетне бомбе и запаљиве бомбе док САД касетне бомбе падају у Јемен, а Фалуџа је тек под опсадом. Човек мора имати разумевање за Ирак и Либију да би знао одакле долази ИСИС и његово оружје и велики део наоружања других бораца у Сирији, као и да би разумели сукобљене САД политика која не може да бира између напада на сиријску владу или њене непријатеље и која је резултирала тим да се трупе обучене ЦИА и ДОД међусобно боре. Такође мислим да договорено решење мора да укључи ембарго на оружје и да највећи отпор томе пружа највећи трговац оружјем. Али мислим да је шира поента овде, да треба да се супротставимо и да будемо свесни и да радимо на окончању рата, без обзира ко то ради, исправна.