By Ерица Цхеноветх и Хаким Јанг за Денвер Диалогуес
првобитно објавила политичка насилница ( Политицал Виоленце@а Гланце)
У Бриселу, више од 1,200 људи протестује против неспремности Европе да учини више у вези са избегличком кризом на Медитерану, 23. априла 2015. Амнести Интернешенел.
Данас је један од 122 човека који живи на планети избеглица, интерно расељена особа или тражилац азила. У 2014. сукоби и прогон изазвали су запањујуће 42,500 особа дневно да напусте своје домове и потраже заштиту на другом месту, што резултира Укупно 59.5 милиона избеглица широм света. Према извештају Агенције УН за избеглице о глобалним трендовима за 2014. (упечатљиво насловљено Свет у рату), земље у развоју су угостиле 86% ових избеглица. Развијене земље, као што су САД и оне у Европи, угошћују само 14% укупног удела избеглица у свету.
Ипак, јавно расположење на Западу је било тешко о избеглицама у последње време. Популистички и националистички лидери који се поново опорављају рутински се поигравају са забринутошћу јавности у вези са избеглицама као „лењим опортунистима“, „теретима“, „криминалцима“ или „терористима“ као одговор на данашњу избегличку кризу. Мејнстрим странке такође нису имуни на ову реторику, јер политичари свих раса позивају на појачану граничну контролу, притворске центре и привремену суспензију захтева за визе и азил.
Оно што је важно, ниједна од ових паничних карактеризација избеглица није поткрепљена систематским доказима.
Да ли су избеглице економски опортунисти?
Најпоузданије емпиријске студије кретања избеглица сугеришу да је примарни узрок бекства насиље, а не економске прилике. Углавном, избеглице беже од рата у нади да ће се искрцати у мање насилној ситуацији. У сукобима у којима влада активно напада цивиле у контексту геноцида или политике, већина људи изабрати да напусти земљу радије него да тражи сигурно уточиште интерно. Истраживања потврђују ову реалност у данашњој кризи. У Сирији, једном од највећих светских произвођача избеглица у последњих пет година, Резултати анкете сугеришу да већина цивила бежи зато што је земља једноставно постала превише опасна или да су владине снаге заузеле њихове градове, стављајући већину кривице на ужасно политичко насиље Асадовог режима. (Само 13% каже да су побегли јер су побуњеници заузели њихове градове, што сугерише да насиље ИСИС-а није ни приближно толики извор бекства као што неки сугеришу).
А избеглице ретко бирају своје дестинације на основу економских прилика; уместо тога, 90% од избеглице одлазе у земљу са границом (чиме се објашњава концентрација сиријских избеглица у Турској, Јордану, Либану и Ираку). Они који не остану у суседној земљи теже да беже у земље у којима постоје друштвене везе. С обзиром на то да они обично беже да би спасили своје животе, подаци сугеришу да већина избеглица размишља о економским приликама као накнадној мисли, а не као мотивацији за бекство. Међутим, када стигну на своја одредишта, избеглице су обично изузетно марљив, Са међунационалне студије што сугерише да су оне ретко оптерећујуће за националне економије.
У данашњој кризи, „многи људи који стижу морем у јужну Европу, посебно у Грчку, долазе из земаља погођених насиљем и сукобима, као што су Сирија, Ирак и Авганистан; потребна им је међународна заштита и често су физички исцрпљени и психички трауматизовани“, наводи се. Свет у рату.
Ко се боји „велике лоше избеглице“?
Што се тиче безбедносних претњи, вероватноћа да ће избеглице починити злочине је много мања него код рођених грађана. Заправо, пише у Валл Стреет Јоурналу, Џејсон Рајли оцењује податке о вези између имиграције и криминала у Сједињеним Државама и ту корелацију назива „митом“. Чак и у Немачкој, која је примила највећи број избеглица од 2011. стопа злочина код избеглица није порасла. Насилни напади на избеглице, с друге стране, су се удвостручили. Ово сугерише да избеглице не представљају проблем безбедности; уместо тога, они сами захтевају заштиту од насилних претњи. Штавише, избеглице (или они који тврде да су избеглице) јесу мало је вероватно да ће планирати терористичке нападе. А имајући у виду да су најмање 51% садашњих избеглица деца, као што је Ајлан Курди, трогодишњи сиријски избеглица који се славно утопио у Средоземном мору прошлог лета, вероватно је прерано да их унапред одредимо за фанатике, изазиваче невоља или друштвене одбачене .
Штавише, процеси провјере избјеглица су изузетно строги у многим земљама - а то је случај у САД међу најстрожим избегличким политикама у свету— чиме се искључују многи од негативних исхода којих се плаше критичари избегличке политике статус куо. Иако овакви процеси не гарантују да су све потенцијалне претње искључене, они значајно умањују ризик, што показује и мали број насилних злочина и терористичких напада које су избеглице починиле у последњих тридесет година.
Сломљен систем или сломљена прича?
Говорећи о тренутној избегличкој кризи у Европи, Јан Егеланд, бивши хуманитарни изасланик УН-а који је сада на челу Норвешког савета за избеглице, рекао је: „Систем је потпуно покварен… Не можемо наставити овим путем.” Али систем се вероватно неће поправити све док дискурсом доминирају изломљени наративи. Шта ако бисмо увели нови дискурс, који разбија митове о избеглицама и оспособљава јавност да оспори постојећи дискурс саосећајнијим наративом о начину на који се уопште постаје избеглица?
Размислите о избору да побегнете уместо да останете и борите се или останете и умрете. Многе од 59.5 милиона избеглица које су остале у унакрсној ватри између држава и других наоружаних актера—као што је политика сиријске владе и насиље међу разним побуњеничким групама које делују у Сирији; Сирија, Русија, Ирак, Иран и рат НАТО-а против ИСИС-а; ратови Авганистана и Пакистана против Талибана; текућа кампања САД против Ал Каиде; Турски ратови против курдских милиција; и мноштво других насилних контекста широм света.
Имајући у виду избор између останка и борбе, останка и смрти, или бекства и преживљавања, данашње избеглице су побегле – што значи да су, по дефиницији, активно и намерно изабрали ненасилну опцију у контексту масовног насиља које бесни свуда око њих.
Другим речима, данашњи глобални пејзаж од 59.5 милиона избеглица је углавном скуп људи који су изабрали једини доступни ненасилни пут из свог конфликтног окружења. У многим аспектима, данашњих 60 милиона избеглица је у исто време рекло не насиљу, не виктимизацији и не беспомоћности. Одлука да се као избеглица побегне у туђе и (често непријатељске) стране земље није лака. То укључује преузимање значајних ризика, укључујући ризик од смрти. На пример, УНХЦР је проценио да је 3,735 избеглица било мртво или нестало на мору док су тражиле уточиште у Европи 2015. Супротно савременом дискурсу, бити избеглица би требало да буде синоним за ненасиље, храброст и посредовање.
Наравно, ненасилни избор појединца у једном тренутку не мора нужно да предодреди ненасилни избор те особе у каснијој фази. И као многа велика масовна окупљања, неизбежно је да ће шачица људи цинично искористити глобални покрет избеглица за остваривање сопствених криминалних, политичких, друштвених или идеолошких циљева на рубу – било тако што ће се сакрити у масама да би прешли границе да почине насилна дела у иностранству, користећи предност политичке поларизације миграционе политике за промовисање сопствених планова, или изнуђивањем ових људи у сопствене криминалне сврхе. Међу било којом популацијом ове величине, ту и тамо ће бити криминалних активности, избеглица или не.
Али у данашњој кризи биће од суштинског значаја за људе добре вере свуда да се одупру пориву да милионима људи који траже уточиште у својим земљама припишу подле мотиве због насилних или криминалних радњи неколицине. Ова друга група не представља општу статистику о избеглицама која је горе идентификована, нити негира чињеницу да су избеглице генерално људи који су, у контексту истинског дислоцирања насиља, направили ненасилан избор који је променио живот да делују у своје име. начин који је њих и њихове породице бацио у неизвесну будућност. Једном када стигну, у просеку претња насиљем против избеглица је много већа од претње насиљем by избеглица. Избегавање њих, држање у притвору као да су криминалци или депортовање у окружења захваћена ратом шаље поруку да су ненасилни избори кажњени — и да су подвргавање виктимизацији или окретање насиљу једини избори који су остали. Ово је ситуација која захтева политике које отелотворују саосећање, поштовање, заштиту и добродошлицу - а не страх, дехуманизацију, искључење или одбојност.
Гледање на бекство као на ненасилну опцију боље ће оспособити информисану јавност да оспори реторику и политику искључивања, подићи нови дискурс који оснажује умереније политичаре и проширити спектар политичких опција доступних за одговор на тренутну кризу.
Хаким Јанг (Др. Тецк Иоунг, Вее) је доктор медицине из Сингапура који је радио на хуманитарним и друштвеним предузећима у Авганистану последњих 10 година, укључујући и менторство Авганистанским мировним волонтерима, међуетничкој групи младих Авганистанаца посвећена изградњи ненасилних алтернатива рату.
