Учење из египатске револуције
Давид Свансон
Шта ако људи у Сједињеним Државама схвате „револуцију“ као нешто више од слогана кампање у кампањи за председничке изборе?
Нова књига Ахмеда Салаха, Ухапшени сте јер сте господарили египатском револуцијом (мемоари), рано карактерише сопствени наслов као претеривање, али током књиге ради на томе да га поткрепи. Салах је заиста био подједнако укључен као и било ко у стварање јавног замаха у Египту током година, што је кулминирало свргавањем Хоснија Мубарака, иако сви његови извештаји о сукобима међу различитим групама активиста нужно имају и друге извештаје сваког појединца.
Наравно, мајсторско управљање револуцијом није као мајсторско управљање грађевинским пројектом. То је много више коцкање, рад на припреми људи да делују ефикасно када и ако наступи тренутак у коме су људи вољни да делују — а затим се ради на томе да се та акција надограђује како би следећи круг био још ефикаснији. Бити у стању да креирате те тренутке је више као покушај да се контролише време, и мислим да то мора остати све док нови демократски облици медија не постану истински масовни медији.
Салах почиње своју причу о изградњи покрета огромном криминалном акцијом која је по први пут после много година инспирисала људе у Каиру да ризикују да изађу на улице у знак протеста: амерички напад на Ирак 2003. Протестујући против америчког злочина, људи су такође могли протестују због саучесништва сопствене корумпиране владе у томе. Могли су да инспиришу једни друге да верују да се нешто може учинити у вези са владом која је деценијама држала Египћане у страху и срамоти.
Године 2004. египатски активисти, укључујући Салаха, створили су Кефају! (Доста!) покрет. Али они су се борили да искористе право на јавне демонстрације (без батина или затварања). Поново је Џорџ В. Буш притекао у помоћ. Његове лажи о ирачком оружју су пропале, а он је почео да избацује гомилу глупости о томе да је рат донео демократију на Блиском истоку. Та реторика и комуникације америчког Стејт департмента су заправо утицали на египатску владу да се мало суздржа у својој опресивној бруталности. У помоћ су прискочила и нова средства комуникације, посебно сателитски телевизијски канали попут Ал Јазеере, и блогови које су могли читати страни новинари.
Кефаја и друга група под називом Иоутх фор Цханге коју је водио Салах користили су хумор и позоришну представу како би почели да чине прихватљивим да се лоше говори о Мубараку. Организовали су брзе, мале и ненајављене јавне демонстрације у сиромашним четвртима Каира, настављајући даље пре него што је полиција стигла. Своје тајне планове нису изневерили објављивањем на интернету, коме већина Египћана није имала приступ. Салах верује да су страни новинари годинама преувеличавали важност интернета јер им је био лакши приступ него улични активизам.
Ови активисти су остали ван изборне политике у ономе што су видели као безнадежно корумпирани систем, иако су проучавали покрет Отпора у Србији који је срушио Слободана Милошевића. Организовали су се упркос озбиљним ризицима, укључујући владине шпијуне и инфилтраторе, а Салах је, као и многи други, улазио и излазио из затвора, у једном случају је штрајковао глађу све док није изашао. „Иако јавност има тенденцију да сумња“, пише Салах, „да активисти са плакатима могу било шта да промене, египатски безбедносни апарат нас је третирао као варварске освајаче. . . . Државна безбедност је имала преко 100,000 запослених посвећених надгледању и искорењивању сваке групе која је оспорила Мубаракову владавину.
Замах за већи отпор јавности је током година слабио и текао. У 2007. години су га подстакли радници који су штрајковали и људи који су се побунили због недостатка хлеба. Први независни синдикат у Египту формиран је 2009. Различите групе су радиле на организовању јавних демонстрација 6. априла 2008. током којих је Салах препознао нову и важну улогу Фејсбука. Ипак, борећи се да обавесте јавност о генералном штрајку 6. априла, активисти су добили подстрек од владе која је у државним медијима објавила да нико не би требало да учествује у планираном генералном штрајку 6. априла – и тиме обавестила све о његовом постојању и значају.
Салах описује многе тешке одлуке током година, укључујући избор да ради са владом САД и да путује у Сједињене Државе како би подстакао америчку владу да изврши притисак на Египат. Ово је ризиковало да уништи или уништи Салахову репутацију код људи који су сасвим исправно сумњали у добре намере САД. Али Салах примећује важне случајеве када су телефонски позиви из Вашингтона можда омогућили одржавање протеста.
У једном тренутку крајем 2008. Салах је разговарао са званичником америчког Савета за националну безбедност који му је рекао да је рат у Ираку „окаљао идеју 'промоције демократије'” тако да Буш стога није намеравао да учини много на промовисању демократије. Најмање два питања падају на памет: да ли убилачки бомбашки напад треба да буде лош глас стварној ненасилној промоцији демократије? и када је, дођавола, Буш икада раније учинио много за промоцију демократије?
Салах и савезници су безуспешно покушали да претворе огромне листе пријатеља на Фејсбуку у активисте из стварног света. Борили су се једни са другима и постали фрустрирани. Затим се 2011. догодио Тунис. За мање од месец дана, народ Туниса (може се приметити без помоћи САД и отпора САД) збацио је свог диктатора. Они су инспирисали Египћане. Ово је време које се спремало да однесе олују кроз Каиро ако неко може да смисли како да сурфује по њему.
Позив на онлајн дан револуције 25. јануара објавио је бивши узбуњивач египатске полиције који живи у Вирџинији (која је такође, колико се сећам, где су се у то време састајали челници египатске војске у Пентагону — тако да је можда мој дом држава је била на обе стране). Салах је знао и разговарао са узбуњивачем. Салах је био против такве брзе акције, али верујући да је то неизбежно због онлајн промоције, смислио је стратегију како да је учини што снажнијом.
Нејасно је да ли је акција била неизбежна или не, јер је и Салах изашао и испитивао људе на улицама и није могао да нађе никога ко је чуо за планове. Такође је открио да људи у сиромашним насељима чешће верују владиној пропаганди која је долазила преко једине вести којима су имали приступ, док је средња класа љутила на Мубарака. Инцидент у којем је полиција убила младића средње класе показао је људима да су у опасности.
Салах је такође открио да је већина људи који су рекли да ће учествовати у протесту рекли да ће то учинити само ако сви други буду први. Плашили су се да први кроче на велики јавни трг. Тако су Салах и његови савезници кренули на посао организовања бројних малих група да започну протесте на ненајављеним локацијама у четвртима средње класе и малим улицама где би се полиција плашила да их прогони. Нада, која се остварила, била је да ће мали маршеви расти како се буду кретали према тргу Тахрир и да ће по доласку до трга заједно бити довољно велики да га преузму. Салах наглашава да је, упркос постојању Твитера и Фејсбука, посао обавио од уста до уста.
Али како би се дуплицирала таква врста организовања на месту које је велико као што су Сједињене Државе, са средњом класом раширеном широм душе која отупљује? И како би се такмичио са веома вештом пропагандом америчких медија? Салах је можда у праву да су активисти у другим земљама који су чули за „Фејсбук револуцију“ и покушали да је дуплирају нису успели јер није била стварна. Али облик комуникације који може да покрене револуцију остаје веома пожељан - са наговештајима о томе, мислим, видљивим, не толико у друштвеним медијима, колико у независном извештавању, или можда у комбинацији то двоје.
Салах гледа како је Мубаракова влада повредила себе искључивањем телефона и интернета. Он говори о употреби насиља унутар генерално ненасилне револуције и употреби народних одбора за одржавање реда када је полиција побегла из града. Он се укратко дотиче невероватне грешке предаје народне револуције војсци. Он не говори много о улози САД у подршци контрареволуцији. Салах примећује да су се средином марта 2011. он и други активисти састали са Хилари Клинтон која је одбила да им помогне.
Салах сада живи у Сједињеним Државама. Требало би да га позовемо да говори у свакој школи и на јавном тргу. Египат је, наравно, посао у току. Сједињене Државе су посао који још није започет.
