Алфред де Зајас, World BEYOND War, Септембар КСНУМКС, КСНУМКС
Ако „доктрина“ одговорности за заштиту (Р2П) значи било шта[КСНУМКС], затим се односи на трагедију која се одвија од 2020. године у јерменској републици Арцах, познатијој као Нагорно Карабах. Илегална агресија Азербејџана 2020. године, праћена ратним злочинима и злочинима против човечности, како је, између осталог, документовао Хуман Ригхтс Ватцх[КСНУМКС], представљао је наставак отоманског геноцида над Јерменима[КСНУМКС]. Међународни кривични суд у Хагу би требало да га прописно истражи у складу са члановима 5, 6, 7 и 8 Римског статута.[КСНУМКС] Председник Азербејџана Илхам Алијев треба да буде оптужен и процесуиран. За ове злочине не сме бити некажњивости.
Као бивши независни експерт УН, и због тежине азербејџанске офанзиве септембра 2023., предложио сам председнику Савета УН за људска права, амбасадору Вацлава Балеку и Високом комесару УН за људска права Волкеру Турку да сазове састанак. Специјална седница Савета за људска права ради заустављања огромна кршења људских права која је починио Азербејџан и пружања хитне хуманитарне помоћи јерменском становништву, жртвама, између осталог илегалне опсаде и блокаде које су изазвале смрт од глади и масовни егзодус ка Јерменија.
Овај планински регион у близини Јерменије је оно што је остало од 3000 година старих насеља јерменске етничке групе, већ познате Персијанцима и Грцима као Алародиои, коју помињу Дарије И и Херодот. Јерменско краљевство је цветало у римско доба са престоницом Арташатом (Артаката) на реци Арас у близини модерног Јеревана. Краља Тиридата ИИИ је свети Григорије Просветитељ (Крикор) преобратио у хришћанство 314. године и успоставио хришћанство као државну религију. Византијски цар Јустинијан И реорганизовао је Јерменију у четири провинције и завршио задатак хеленизације земље до 536. године.
У 8. веку Јерменија је дошла под све већи арапски утицај, али је задржала свој изразити хришћански идентитет и традицију. У 11. веку византијски цар Василије ИИ је угасио јерменску независност и убрзо након тога су Турци Селџуки освојили територију. У 13. веку цела Јерменија је пала у руке Монгола, али јерменски живот и учење, и даље су били усредсређени око цркве и очувани у манастирима и сеоским заједницама. Након заузимања Константинопоља и убиства последњег византијског цара, Османлије су успоставиле своју власт над Јерменима, али су поштовале прерогативе јерменског патријарха Цариграда. Руско царство је 1813. године освојило део Јерменије и Нагорно Карабаха, а остатак је остао под јармом Отоманског царства. Избијањем Првог светског рата почео је отомански геноцид над Јерменима и другим хришћанским мањинама. Процењује се да је око милион и по Јермена и скоро милион Грка из Понтоса, Смирна[КСНУМКС] као и остали хришћани Османског царства су истребљени, први геноцид 20. века.
Патње Јермена, а посебно становништва Нагорног Карабаха, нису окончане распадом Отоманског царства, јер је револуционарни Совјетски Савез укључио Нагорни Карабах у нову Совјетску Републику Азербејџан, упркос легитимним протестима Јермена . Совјетска хијерархија је одбацила поновљене захтеве за спровођење њиховог права на самоопредељење да буду део остатка Јерменије. Тек након распада Совјетског Савеза 1991. Јерменија је постала независна, а Нагорни Карабах је на сличан начин прогласио независност.
Ово би био тренутак да се Уједињене нације умешају и организују референдуме о самоопредељењу и олакшају поновно уједињење свих Јермена. Али не, међународна заједница и Уједињене нације поново су изневериле Јермене тиме што нису обезбедиле да ће државе наследнице Совјетског Савеза имати рационалне, одрживе границе које доприносе миру и безбедности за све. Заиста, по истој логици као што се Азербејџан позвао на самоопредељење и постао независан од Совјетског Савеза, тако је и јерменско становништво које је несрећно живело под влашћу Азербејџана имало право на независност од Азербејџана. Заиста, ако се принцип самоопредељења примењује на целину, он мора важити и за делове. Али народу Нагорно Карабаха је ускраћено ово право, и чинило се да никог на свету није било брига.
Систематско бомбардовање Степанакерта и других цивилних центара у Нагорно Карабаху током рата 2020. године изазвало је веома велике жртве и огромну штету на инфраструктури. Власти Нагорно Карабаха морале су да капитулирају. Мање од три године касније, њихове наде у самоопредељење су нестале.
Агресије Азербејџана на становништво Нагорно Карабаха представљају грубо кршење члана 2(4) Повеље УН, који забрањује употребу силе. Штавише, било је тешких повреда Женевских конвенција Црвеног крста из 1949. и Протокола из 1977. године. Опет, за ове злочине нико није процесуиран, а чини се да нико неће ни бити, осим ако међународна заједница не дигне свој глас огорчено.
Блокада хране и залиха од стране Азербејџана, пресецање коридора Лачин свакако спада у делокруг Конвенције о геноциду из 1948. године, која у свом члану ИИ ц забрањује „Намерно наметање групи услова живота срачунатих да доведу до њеног физичког уништења у у целини или делимично.”[КСНУМКС] Сходно томе, свака држава чланица може упутити предмет Међународном суду правде у складу са чланом ИКС Конвенције, који предвиђа „Спорови између страна уговорница у вези са тумачењем, применом или испуњавањем ове конвенције, укључујући и оне који се односе на одговорност државе за геноцид или за било које од других дела наведених у члану ИИИ, биће поднети Међународном суду правде на захтев било које од страна у спору.”
Истовремено, ствар би требало да буде прослеђена Међународном кривичном суду због флагрантног извршења „злочина агресије“ према дефиницији Римског статута и Кампале. Међународни кривични суд треба да испита чињенице и да оптужи не само председника Азербејџана Илхама Алијева већ и његове саучеснике у Бакуу, и, наравно, турског председника Реџепа Ердогана.
Нагорно Карабах је класичан случај неправедног ускраћивања права на самоопредељење, који је чврсто укорењен у Повељи УН (чланови, 1, 55, Поглавље КСИ, Поглавље КСИИ) иу Међународном пакту о грађанским и политичким правима, чланом 1. који предвиђа:
“1. Сви народи имају право на самоопредељење. На основу тог права они слободно одређују свој политички статус и слободно остварују свој економски, друштвени и културни развој.
- Сви народи могу, за своје циљеве, слободно располагати својим природним богатствима и ресурсима без штете по било какве обавезе које проистичу из међународне економске сарадње, засноване на принципу узајамне користи и међународном праву. Ни у ком случају народ не може бити лишен сопствених средстава за живот.
- Државе чланице овог пакта, укључујући оне које су одговорне за управљање несамоуправним и поверилачким територијама, промовисаће остваривање права на самоопредељење и поштоваће то право, у складу са одредбама Повеља Уједињених нација“.[КСНУМКС]
Ситуација у Нагорно Карабаху није другачија од ситуације албанских Косовара под Слободаном Милошевићем.[КСНУМКС] Шта има приоритет? Територијални интегритет или право на самоопредељење? Став 80. Саветодавног мишљења Међународног суда правде у пресуди Косова од 22. јула 2010. јасно је дао приоритет праву на самоопредељење[КСНУМКС].
То је ултима ирратио, крајња ирационалност и злочиначка неодговорност водити рат против остваривања права на самоопредељење јерменског становништва Нагорно Карабаха. Као што сам тврдио у свом извештају Генералној скупштини за 2014[КСНУМКС], није право на самоопредељење оно што изазива ратове, већ његово неправедно порицање. Стога је време да се призна да је остваривање права на самоопредељење стратегија за превенцију сукоба и да сузбијање самоопредељења представља претњу међународном миру и безбедности у смислу члана 39 Повеље УН. У фебруару 2018. говорио сам пред Европским парламентом управо на ову тему, у присуству многих званица из Републике Арцах.
Међународна заједница не може да допусти агресију Азербејџана на народ Нагорно Карабаха, јер би то створило преседан да би се државним терором и силом оружја могао успоставити територијални интегритет против воље дотичног становништва. Замислите да Србија покуша да поново успостави своју власт над Косовом инвазијом и бомбардовањем Косова. Каква би била реакција света?
Наравно, сведоци смо сличног беса када Украјина покушава да „поврати” Донбас или Крим, иако су ове територије претежно насељене Русима, који не само да говоре руски, већ се осећају Русима и намеравају да сачувају свој идентитет и своју традицију. Бесмислено је мислити да би након вођења рата против руског становништва Донбаса од државног удара на Мајдану 2014. постојала било каква могућност да се ове територије укључе у састав Украјине. Превише крви је проливено од 2014. године, а принцип „поправне сецесије” би свакако важио. Био сам на Криму и Донбасу 2004. године као представник УН на парламентарним и председничким изборима. Без икакве сумње, велика већина ових људи су Руси, који би, у принципу, остали грађани Украјине да није било неуставног државног удара на Мајдану и еклатантног званичног распиривања мржње према свему што је руско уследило након свргавања. демократски изабраног председника Украјине Виктора Јануковича. Украјинска влада је прекршила члан 20 Међународног пакта о грађанским и политичким правима када је прогонила руског говорног лица у Украјини. Азербејџанска влада је такође деценијама прекршила члан 20 ИЦЦПР због подстицања мржње према Јерменима.
Још једна хипотеза коју се нико до сада није усудио да постави: Замислите, само као интелектуалну вежбу, да будућа немачка влада, ослањајући се на 700 година немачке историје и насељавања у источној и централној Европи, треба да на силу поврати старе немачке покрајине Источна Пруска, Померанија, Шлезија, Источни Бранденбург, које је Пољска заузела на крају Другог светског рата[КСНУМКС]. Уосталом, Немци су се населили и обрађивали ове територије у раном средњем веку, основали градове као што су Кенигсберг (Калињинград), Штетин, Данциг, Бреслав, итд. Сећамо се да је на крају Потсдамске конференције јула-августа 1945. на чланове 9 и 13 Потсдамског комуникеа (то није био уговор), најављено је да ће Пољска добити „компензацију“ у земљи и да ће локално становништво бити једноставно протерано — десет милиона Немаца који су живели у овим провинцијама, брутално протеривање[КСНУМКС] што је резултирало смрћу око милион живота[КСНУМКС]. Колективно протеривање етничких Немаца од стране Пољске 1945-48, искључиво зато што су били Немци, био је злочиначки расистички чин, злочин против човечности. Пратило га је протеривање етничких Немаца из Чешке, Моравске, Мађарске, Југославије, што је довело до још пет милиона прогнаних и додатних милион мртвих. Ово масовно протеривање и отимање углавном невиних Немаца из њихових домовина, далеко је представљало најгоре етничко чишћење у европској историји.[КСНУМКС] Али, заиста, да ли би свет толерисао било какав покушај Немачке да „поврати“ своје изгубљене провинције? Не би ли то прекршило члан 2(4) Повеље УН на исти начин на који је азербејџански напад на Нагорно Карабах прекршио забрану употребе силе садржану у Повељи УН и тиме угрозио међународни мир и безбедност?
Тужан је коментар о стању нашег морала, о непоштовању наших хуманитарних вредности, да су многи од нас саучесници у злочину ћутања и равнодушности према јерменским жртвама Азербејџана[КСНУМКС].
Видимо класичан случај где се мора применити међународни принцип одговорности за заштиту. Али ко ће се на то позивати у Генералној скупштини УН? Ко ће тражити одговорност од Азербејџана?
[КСНУМКС] Ставови 138. и 139. Резолуције Генералне скупштине 60/1 од 24. октобра 2005. године.
[КСНУМКС]https://www.hrw.org/news/2020/12/11/azerbaijan-unlawful-strikes-nagorno-karabakh
https://www.hrw.org/news/2021/03/19/azerbaijan-armenian-pows-abused-custody
[КСНУМКС] Алфред де Зајас, Геноцид над Јерменима и важност Конвенције о геноциду из 1948, Хаигазиан Университи Пресс, Бејрут, 2010
Трибунал Перманент дес Пеуплес, Ле Цриме де Силенце. Ле Геноциде дес Армениенс, Фламарион, Париз 1984.
[КСНУМКС] https://www.icc-cpi.int/sites/default/files/RS-Eng.pdf
[КСНУМКС] Теса Хофман (ур.), Геноцид отоманских Грка, Аристид Карацас, Њујорк, 2011.
[КСНУМКС]
https://www.un.org/en/genocideprevention/documents/atrocity-crimes/Doc.1_Convention%20on%20the%20Prevention%20and%20Punishment%20of%20the%20Crime%20of%20Genocide.pdf
[КСНУМКС] https://www.ohchr.org/en/instruments-mechanisms/instruments/international-covenant-civil-and-political-rights
[КСНУМКС] А. де Заиас «Право на отаџбину, етничко чишћење и Међународни кривични суд за бившу Југославију» Кривичноправни форум, Вол.6, стр. 257-314.
[КСНУМКС] https://www.icj-cij.org/case/141
[КСНУМКС] А / 69/272
[КСНУМКС] Алфред де Зајас, Немесис у Потсдаму, Роутледге 1977. Де Заиас, Страшна освета, Мацмиллан, 1994.
Де Зајас „Међународно право и масовни трансфери становништва“, Харвард Интернатионал Лав Јоурнал, вол. 16, стр. 207-259.
[КСНУМКС] Виктор Голанц, Наше угрожене вредности, Лондон 1946, Голанцз, У најмрачнијој Немачкој, Лондон 1947.
[КСНУМКС] Статистисцхес Бундесамт, Дие деутсцхен Вертреибунгсверлусте, Висбаден, 1957.
Курт Беме, Гесуцхт Вирд, Деутсцхес Ротес Креуз, Минхен, 1965.
Извештај Заједничке комисије за помоћ Међународног црвеног крста, 1941-46, Женева, 1948.
Бундесминистериум фур Вертриебене, Документатион дер Вертреибунг, Бон, 1953 (8 томова).
Дас Сцхвеизерисцхе Роте Креуз – Еине Сондернуммер дес деутсцхен Флуцхтлингспроблемс, Нр. 11/12, Берн, 1949.
[КСНУМКС] А. де Заиас, 50 Теза о протеривању Немаца, Инспирација, Лондон 2012.
[КСНУМКС] Погледајте мој ББЦ интервју о Нагорном Карабаху, 28. септембра 2023., са почетком у 8:50. https://www.bbc.co.uk/programmes/w172z0758gyvzw4
