ОБНОВА ПРОЈЕКТА: Ослобађање Вијетнама од неексплодираних убојних средстава

ПРЕТРАГОМ ЧАКОВА, Ветеран ВВА

За већину Американаца, Вијетнамски рат се завршио 1975. Али за превише Вијетнамаца, рат се тада није завршио. Наставили су да трпе смрт, повреде и доживотне инвалидности од муниције која је остала на површини или непосредно испод земље. Ово оружје представљало је сталну опасност за несуђене становнике широм земље - али посебно дуж бивше демилитаризоване зоне.

Године 2001, када је пројекат РЕНЕВ покренут, провинција Куанг Три је проживљавала шездесет до осамдесет несрећа које су укључивале неексплодирана убојна средства (НУС) сваке године од завршетка рата. Вијетнамско Министарство за рад, инвалиде и социјална питања известило је да је више од 100,000 Вијетнамаца убијено или повређено широм земље од бомби и мина.

Петнаест година касније, напори пројекта РЕНЕВ — уз сарадњу других невладиних организација и покрајинских владиних агенција — су се исплатили. У 2016. години догодила се само једна несрећа у провинцији Куанг Три.

2000. године делегација Вијетнамског Меморијалног фонда ветерана (ВВМФ) посетила је Вијетнам. До краја тог путовања руководство ВВМФ-а одлучило је да помогне Вијетнаму да се опорави од последица рата. Влада провинције Куанг Три позвала је ВВМФ да смисли другачији и ефикаснији приступ проблему НУС-а у покрајини. Донета је одлука да се прошире и унапреде конвенционални напори који су већ у току и укључују међународне организације за уклањање мина и вијетнамске војне јединице.

Влада је предложила да ВВМФ осмисли „свеобухватан и интегрисан“ план за борбу против бомби и мина. Фокус би био на уклањању и безбедном чишћењу убојних средстава, на подучавању деце и одраслих како да буду безбедни и да заштите своје породице и своје заједнице, као и на помоћи ампутиранима и особама са другим инвалидитетом изазваним бомбама и минама.

РАНИ ИЗАЗОВИ

Вратио сам се у Вијетнам јануара 1995. након што сам служио у америчкој војсци као обавештајни аналитичар у Сајгону, 1967-68. Фондација Вијетнамских ветерана Америке (ВВАФ) добила је грант од милион долара од Америчке агенције за међународни развој (УСАИД) за надоградњу и опремање радионице у Шведској дечјој болници у Ханоју. Председник Боби Милер ми је понудио посао менаџера програма. Мисија је била да се унапреди и прошири производња ортопедских протеза за децу са дечијом парализом, церебралном парализом и другим проблемима у кретању.

Морали смо да обновимо и реновирамо велики део одељења за рехабилитацију у Дечјој болници, да инсталирамо глодалице, трачне тестере, пећи и радне клупе, и уредимо довољну вентилацију, док обучавамо Вијетнамце у производњи лаганих полипропиленских протеза дизајнираних и направљених по мери за децу са инвалидитетом.

Када је радионица отворена 1996. године, лекари и техничари су брзо достигли пуни капацитет у лечењу пацијената, који су из далека долазили на прегледе и опремање помагала. Убрзо је особље лечило тридесет до четрдесет пацијената месечно, обезбеђујући им висококвалитетне ортозе које су многима омогућиле да први пут ходају без помоћи.

Током тих раних година, међу мојим пријатељима лекарима и медицинским особљем из Вијетнама водила се дискусија о бомбама и минама и штети коју такви експлозиви настављају да изазивају широм Вијетнама. Сваке недеље читамо новинске извештаје о несрећама и жртвама широм земље. Вијетнамска војска, с обзиром на посао чишћења убојних средстава из рата, била је неадекватно опремљена и недовољно финансирана. Осим тога, то није био приоритет. Чинило се да су многи Вијетнамци, укључујући неке званичнике, прихватили да је ово проблем који никада неће нестати јер је изазов био огроман.

Ратна разарања су била огромна. Знао сам да је неексплодирана убојна средства, чак и деценијама касније, била смртоносна претња за фармере, школску децу и недужне сељане који обављају своје свакодневне задатке. Извештаји су били пречести да би се игнорисали.

Такође сам схватио да је Агент Оранге била подмукло наслеђе рата. Амерички ветерани су постајали болно свесни здравствених последица за које се чинило да су директно повезане са излагањем Агент Оранге. Али америчка влада је порицала, а вијетнамска влада је деловала нерадо да погура било које од ових питања.

Питали смо зашто САД не прихватају већу одговорност за ово наслеђе рата које је претило животима генерација Вијетнамаца рођених дуго након завршетка рата. Неки чланови Конгреса – и све гласнији ветерани и организације – залагали су се за веће учешће САД. Један од водећих заговорника био је сенатор Патрицк Леахи (Д-Вт.). Фонд за жртве рата, који је помогао да се успостави, а касније је преименован у Леахи Вар Вицтимс Фунд, обезбедио је средства за хуманитарне пројекте које воде ВВАФ и друге непрофитне организације.

Канцеларија за хуманитарно деминирање Стејт департмента показала је оштрије интересовање за могућност сарадње САД са Вијетнамом у чишћењу контаминације НУС-ом. Постепено су се отворила врата за финансирање из САД за Министарство одбране Вијетнама. Обезбеђена је техничка опрема, а више средстава је постало доступно за невладине организације са експертизом у деминирању и ублажавању НУС-а.

Неколико невладиних организација у Ханоју са заједничким интересом за ове проблеме формирало је Радну групу за мина како би истражила начине за сарадњу. Покрајинска влада у Кванг Трију била је жељна да добије помоћ у решавању проблема.

Организација са седиштем у Сијетлу, ПеацеТреес, засадила је дрвеће широм света у областима некадашњих сукоба, катастрофа и деградације животне средине. Оснивачи Џерилин Брусо и Данаан Пари дошли су у Вијетнам да предложе сличан пројекат. Охрабрио сам их да посете Куанг Три. Покрајинска влада је поздравила ту идеју, али је истакла да би сваки покушај садње дрвећа прво захтевао веома пажљиво чишћење бомби и мина у тој области. То је отворило врата за прво учешће САД у чишћењу бомби и мина: безбедно чишћење шест хектара земље од стране вијетнамске војске, финансирано од стране ПеацеТреес, и након чега је уследила садња више од хиљаду стабала.

Убрзо након тога се укључила немачка организација СОДИ-Гербера, а затим велика британска организација за разминирање Минес Адвисори Гроуп (МАГ), Цлеар Патх Интернатионал и Голден Вест Хуманитариан Фоундатион. Ситуација је сада била зрела за увођење концепта који је постао Пројецт РЕНЕВ.

ЗАУЗИМАЊЕ СТАВА

Одлука о покретању пројекта РЕНЕВ зависила је од прикупљања 500,000 долара како би се гарантовало најмање две године адекватних средстава да се пројекат оствари. Јан Сцруггс, председник ВВМФ-а, убедио је Христоса Цотсакоса, вијетнамског ветерана који је рањен у Кванг Трију, да обезбеди половину средстава. Цотсакос је био веома успешан са Е*Траде Онлине Финанциал Сервицес. Обратио сам се Фрееман фондацији, која је упоредила Цотсакосову донацију са још 250,000 долара. Пројекат РЕНЕВ је био у току.

Били млад члан особља, Хоанг Нам, и ја смо преузели вођство у успостављању пројекта РЕНЕВ. Ангажовали смо основно особље, издвојили део нашег буџета да доведемо техничког стручњака, Боба Кеелеија из Еуропеан Ландмине Солутионс, да нам помогне да структурирамо пројекат и обучимо особље, а фокусирали смо се на едукацију о ризику – подучавајући људе како да буду безбедни, да избегну несрећама и повредама, и да пријаве убојна средства како их пронађу.

Убрзо смо сазнали да без обученог особља за безбедно уништавање или уклањање опасних убојних средстава када су стигли позиви у помоћ, наш напор брзо губи кредибилитет код локалног становништва. Морали смо да појачамо наше напоре да прикупимо средства за распоређивање тимова за уклањање експлозивних убојних средстава (ЕОД) како би одговорили на хитне позиве за помоћ.

Пројекат РЕНЕВ се борио за финансирање, од извора у распону од америчког Стејт департмента до норвешке владе, што је постало једно од најјачих предности пројекта РЕНЕВ.

Године 2008. тим из Норвешке народне помоћи (НПА) дошао је у Куанг Три, желећи да се прошири на Вијетнам са својим импресивним глобалним рударским радом, и ступио је у партнерство са Пројецт РЕНЕВ. Норвешка влада је обезбедила значајна финансијска средства и критичну техничку подршку. То је било у време када је будућност пројекта РЕНЕВ била неизвесна због одлуке ВВМФ-а 2011. да се повуче из десетогодишњег партнерства. ВВМФ је желео да се фокусира на свој образовни центар вредан 100 милиона долара.

Финансирање Норвешке је било кључно. Убрзо након тога, Стејт департмент је обећао додатна средства, преко НПА, уз комплементарно финансирање Саветодавној групи за руднике и ПеацеТреес. Пројекат РЕНЕВ и НПА су добили 7.8 милиона долара за трогодишњи период. МАГ је добио више од 8 милиона долара.

Сада пратимо план који је развио тадашњи директор НПА за државу, Џонатон Гатри, а то је истраживање о остацима касетне муниције (ЦМРС) засновано на доказима. Та иницијатива комбинује истраживање подручја контаминираних НУС-ом, интервјуисање локалног становништва, упоређивање записа о бомбардовању које је предало Министарство одбране и коришћење тих података за распоређивање тимова који уклањају или уништавају убојна средства у тим областима. Како се отисци удара касетном муницијом смањују и елиминишу, а сва друга убојна средства у области неутралишу, ове информације засноване на доказима иду у свеобухватну базу података која је доступна свима којима су информације потребне.

ТРЕНУТНО СТАЊЕ

У провинцији Куанг Три постоји широка сарадња између свих кључних актера, укључујући невладине организације, као и вијетнамску војску. Тај ниво сарадње је без преседана и позитиван је показатељ да се крећемо ка датуму, за неколико кратких година, када ће се проблем решити и у потпуности препустити Вијетнамцима. САД онда могу да тврде, са мало истине и задовољства, да смо коначно урадили праву ствар.

Промена у стратешком размишљању је била спора и тешка. У Пројекту РЕНЕВ верујемо да је немогуће очистити сваку бомбу и мину. САД су током рата бациле најмање 8 милиона тона убојних средстава, од којих Пентагон каже да око 10 посто није детонирало. То је огромна количина убојних средстава која је још увек у земљи — немогуће је очистити за једну генерацију.

Међутим, могуће је учинити Вијетнам безбедним. То демонстрирамо сваког дана у провинцији Куанг Три. Комбинација обучених, опремљених, професионалних тимова за чишћење и ЕОД, поуздане базе података, и образованог и свесног локалног становништва може заштитити све.

То се ради у Немачкој и другим европским земљама, које и данас сваке године чисте хиљаде бомби из Првог и Другог светског рата. У провинцији Куанг Три, још од 1996. године, Пројецт РЕНЕВ и друге невладине организације уништиле су више од 600,000 бомби. Прошле године ЕОД тимови којима управљају Пројецт РЕНЕВ и НПА извели су 723 задатка на лицу места као одговор на позиве локалног становништва, што је резултирало уништењем 2,383 предмета НУС-а. Укупно, више од 18,000 предмета је пронађено и уништено током истраживања и брзог одговора на позиве за НУС. Од тога, 61 одсто је била касетна муниција.

ИЗДАЊЕ АГЕНТА НАРАНЂА

Друго болно наслеђе рата у Вијетнаму је Агент Оранге. Вијетнамци се још увек нису приближили било каквој значајној помоћи у суочавању са ужасним медицинским, здравственим и рехабилитационим изазовима који се приписују тровању диоксином.

Америчка влада троши више од 100 милиона долара за чишћење загађења диоксином на међународном аеродрому Да Нанг, а постоје индиције да би бивша ваздушна база у Биен Хоа могла бити следећа, са вишом ценом.

Али осим неког проширења финансирања помоћи за особе са инвалидитетом у Вијетнаму, било је мало или нимало америчких средстава за помоћ породицама које пате са двоје, троје или теже инвалидне деце, сада у својим двадесетим или тридесетим годинама, чији су физички и когнитивни недостаци тако озбиљни да не могу ништа учинити за себе.

Уз спонзорство Ветерана за мир (ВФП), пројекат РЕНЕВ је покушао да добије средства од УСАИД-а како би дошао до 15,000 жртава Агент Оранге у провинцији Куанг Три. Тај предлог је одбијен. Особље РЕНЕВ-а није донело одлуку да ли ће поново тражити подршку америчке владе за ове породице.

Људи ме питају, после свих ових година, зашто си још увек овде? Нисам потребан, заиста; Вијетнамско особље од више од 180 запослених у Пројекту РЕНЕВ и НПА далеко је способније него што ћу ја икада бити.

Међутим, ако могу да дам мали допринос да напоре наставимо на правом путу, помажући нам да се фокусирамо на коначан исход да цео Вијетнам буде безбедан, онда сам посвећен тој мисији. Модел Куанг Три ради. Ако могу да помогнем да се конструктивни и узајамно поштовани канали комуникације одрже отвореним међу америчким ветеранима, вијетнамским ветеранима, званичницима вијетнамске владе, и особљем америчке амбасаде и званичницима Вашингтона, онда сам срећан што ћу покушати да помогнем још неко време.

Неће проћи још много година, убеђен сам, док не будемо могли да ставимо тачку на сву трагедију, бол и тугу прошлости. Тада Вијетнамци могу да живе са самопоуздањем и обављају своје свакодневне задатке без страха од бомби и мина. Знаће да се сналазе у ситуацији на најбољи могући начин. А амерички ветерани могу рећи да смо помогли да се коначно оконча рат у Вијетнаму.