Аутор: Давид Свансон, октобар КСНУМКС, КСНУМКС
У селу, високо у планинама Авганистана, чуло се шапутање. Овде је био Странац. Стекао је пријатеља и позван је да живи у дому упркос томе што није био породица, иако вероватно није био ни етничке или верске припадности сваке особе којој би се могло веровати.
Странац је за једну породицу добио мали бескаматни кредит и помогао им да створе продавницу. Унајмио је децу са улице. Сада су деца позивала другу децу да дођу и разговарају са Странцем о раду за мир. И они су излазили из пријатељства, иако нису знали шта значи „рад за мир“.
Ускоро ће имати неку идеју. Неки од њих, који можда раније нису ни разговарали са неким друге националности, формирали су мултиетничку заједницу која живи. Започели су пројекте као што су шетња за мир са међународним посматрачима и стварање парка мира.
Заједница би се на крају преселила у главни град Кабул. Тамо би направили друштвени центар, обезбедили храну, отворили радна места за производњу и дељење јоргана, помогли деци да се образују, помогли женама да стекну мало независности. Они би демонстрирали одрживост мултиетничке заједнице. Они би убедили владу да дозволи стварање парка мира. Они би креирали и слали поклоне од младих људи једне етничке групе удаљеним члановима групе од којих су се плашили и мрзели у другом делу Авганистана, са драматичним резултатима за све укључене.
Ова група младих људи би проучавала мир и ненасиље. Они би комуницирали са ауторима и академицима, мировним активистима и студентима широм света, често путем видео конференцијских позива, такође позивајући посетиоце у своју земљу. Они би постали део глобалног мировног покрета. Радили би на много начина да удаље авганистанско друштво од рата, насиља, уништавања животне средине и експлоатације.
Ово је истинита прича испричана у новој књизи Марка Исака, Кућа мира у Кабулу.
Када је амерички председник Барак Обама ескалирао рат у Авганистану и одмах добио Нобелову награду за мир, млади мировни активисти у Кабулу били су збуњени и узнемирени. Најавили су и започели седење на отвореном са шаторима, које је трајало све док Обама не одговори на њихову поруку тражећи објашњење. Као резултат тога, дошао је амерички амбасадор у Авганистану и састао се са њима и лагао да ће пренети њихову поруку Обами. Тај исход је милион миља од потпуног успеха, али – да се суочимо са тим – више него што већина америчких мировних група обично излази из америчке владе.
Да група младих људи у Авганистану, трауматизована ратом, суочена са претњама смрћу, паљевинама и сиромаштвом, може да створи модел ненасилне изградње заједнице и мировног образовања, може да почне са прихватањем ненасилног активизма, може помоћи сиромашнима, опростити богатима и играти улогу у изградњи глобалне културе људског јединства и мира, требало би да изазове нас остале да учинимо више.
Последњих година почели смо да видимо велике маршеве у Авганистану против рата. Али престали смо да их виђамо у Сједињеним Државама. Оно што нам је потребно јесте, наравно, да их видимо на оба места, истовремено, солидарно, и то у већем обиму него што су људи навикли.
Мировним активистима у Авганистану то треба од нас. Наш новац им не треба. У ствари, сва имена, чак и групе укључене су псеудоними у Кабулској кући мира. Постоји забринутост за безбедност оних који су дозволили да се њихове личне приче појаве у штампи. Али могу да вас уверим из мог непосредног сазнања о некима од њих да су ове приче истините.
Видели смо књиге лажних прича из Авганистана, као што су Три шоље чаја. Амерички корпоративни медији су волели те приче, због њихове лојалности америчкој војсци и тврдњи о западном херојству. Али шта ако би се читалачкој публици испричале далеко боље приче које укључују и саме младе Авганистанце који демонстрирају, на дубоко погрешан и несавршен начин, невероватан нагон и потенцијал као миротворци?
То им треба од нас. Требају нам да делимо књиге као што је Кабулска кућа мира. Потребна им је солидарност са поштовањем.
Авганистану је потребна помоћ, не у облику оружја, већ стварна помоћ која заправо помаже људима. Народу Авганистана је потребна америчка војска и НАТО да оду, да се извине и поднесу писмена признања Међународном кривичном суду. Потребне су им репарације. Њима је потребна демократија у свим њеним аспектима која се дели стварним примером из земаља из којих долазе њихови окупатори, а не лансирана на њих из дронова, не депонована у облику корумпираних невладиних организација.
Њима је потребно да ми остали будемо отворени за учење из њиховог примера, отвореност која би учинила чуда за окончање окрутности САД према Авганистану.
