Драги г. Председник,
Пре четрдесет пет година осуђен сам за кршење Закона о селективној служби. Нешто касније, након што сам завршио условну слободу и завршио правни факултет, добио сам писмо од председника Картера у којем ме је позвао да поднесем захтев за председничко помиловање. У то време, ова могућност је била дата свима онима који су осуђени за кршење Закона о селективној служби.
Али у мом случају, верујем да је понуда била грешка. Заиста, био сам осуђен за кршење Закона о селективној служби, али не због одбијања пријема у оружане снаге или одбијања да се региструјем за регрутацију. Моја осуда је била због покушаја, заједно са још неколико других, да украду досијее Селективне службе из канцеларије одбора за регрутовање, посебно да украду све досијее 1-А, односно досијее оних младића који су били подвргнути моменталном увођењу.
Као одговор на позив да поднесем молбу за помиловање, написао сам председнику Картеру писмо, рекавши му да мислим да је направио грешку. Написао сам да мислим да је збуњен — да влада треба да се обрати мени за помиловање, а не обрнуто. И у то време нисам био спреман да својој влади понудим помиловање.
Нисам добио одговор од председника.
Е, сад сам старио, и из неколико разлога сам се предомислио. Прво, не желим да умрем држећи ову љутњу коју сам држао скоро пола века.
Друго, у последњих неколико година чуо сам многе разговоре, видео неколико филмова и прочитао нешто о опраштању одговорнима за геноцид, масовне злочине и кршења људских права великих размера. Често ми је то дало много за размишљање.
Треће, био сам веома дирнут вашом посетом крајем прошле године Федералном поправном заводу Ел Рено. То је био исти затвор у коме сам почео да служим своју петогодишњу казну у новембру 1971. У то време се звао Савезни поправни завод Ел Рено. Био сам запањен што сте били први председник који је икада посетио савезни затвор. Ваша посета ми је показала да сте били свесни да, да није било несрећа околности које су често ван наше контроле, наша животна искуства би исто тако лако могла да се размене са онима који су много мање срећни.
Зато сам одлучио да би сада било прикладно да ја, као појединац, позовем вас, као званичника америчке владе најодговорнијег за нашу спољну политику, да ми се обратите за помиловање које нисам желео да дам у време та размена писама са председником Картером.
Никада раније нисам разматрао молбу за помиловање, тако да немам ниједан формулар да попуните. Али мислим да би била довољна једноставна изјава зашто америчкој влади треба опростити њене акције широм југоисточне Азије током тих неколико деценија после Другог светског рата. Позивање на конкретне злочине би помогло. Немам намеру да дам ћебе, председник Никсон, помиловање за све што је моја влада урадила или је можда урадила. Задржимо се на преступима за које знамо.
Такође треба да знате да би ово помиловање, ако би му било одобрено, дошло само од мене. Немам овлашћења да говорим у име других који су повређени акцијама САД — било у америчким оружаним снагама или у америчким затворима, или милионима Вијетнамаца, Лаоса и Камбоџанаца који су страдали као последица наших злочина.
Али можда постоји аналогија у области помиловања са оном изреком да ако спасиш један живот, спасиш цео свет. Можда ако добијете помиловање од једне особе, од мене, то може да вам донесе утеху која је једнака томе да вас помилују све релевантне стране, ако не и цео свет.
Такође имајте на уму да се ово помиловање не односи на новије САД
злочини, од којих неки, на пример, неуспех у тражењу одговорности за мучење које су починиле САД, директније упућују на вас, господине председниче.
Надам се да сте озбиљно размотрили прихватање овог позива да се пријавите за помиловање за злочине наше владе. Будите уверени да ће, за разлику од било ког кандидата за Врховни суд, ваша пријава бити решена брзо и отворено. Од мене свакако можете очекивати одговор пре краја вашег мандата.
Радујем се што ћу чути од вас и жао ми је што ми је требало толико времена да вам упутим овај позив.
С поштовањем,
Цхуцк Турцхицк
Миннеаполис, Миннесота
БОП #36784-115
