Аутор Хелена Цоббан,
Едо Конрад, писање јуче у часопису +972, приметио је две ствари које сам такође приметио током протеклих неколико дана веома видљивих, углавном муслиманских, палестинских протеста у окупираном источном Јерусалиму: (1) да су ови протести били у великој већини и веома дисциплиновани мода, ненасилна; и (2) западни мејнстрим медији су скоро потпуно игнорисали овај снажан аспект протеста.
Палестинци се моле испред Старог града Јерусалима,
Петак, 21.
Ово су моћна запажања. Али Конрад не ради много на истраживању зашто већина западних медија се не осврће на овај аспект протеста.
Верујем да је велики део разлога то што је већина ових протеста попримила облик масовне, јавне, муслиманске молитве – нешто што можда већина западњака не препознаје лако као облик ненасилне масовне акције. Заиста, можда многи западњаци сматрају да је јавно приказивање масовне муслиманске молитве попут оних у Јерусалиму прошле недеље било збуњујуће или чак некако претеће?
Не би требало. Историја покрета за једнака права и грађанске слободе у западним земљама је пуна примера масовних протеста или демонстрација које су оличавале неки облик верске праксе. На пример, покрет за грађанска права у Сједињеним Државама често су водили храбри млади људи који су се ухватили за руке и певали историјску афроамеричку духовну музику – често, како су објашњавали испитивању аутсајдера, као начин смиривање сопствених страхова док су користили своја крхка тела да се супротставе псима који режу, бичевима, пендрецима и сузавцима редова полиције са шлемовима и оклопима који су покушавали да их контролишу.
Замислите колико је застрашујуће за Палестинце – у окупираном источном Јерусалиму или негде другде – да се супротставе далеко боље наоружаним снагама израелске војске и „граничне полиције“, које показују мало оклевања да користе чак и животну ватру металним мецима (понекад и покривеним у гуми) да растера демонстрације, ма колико демонстрације биле мирне.
Израелске снаге растуриле Палестинце, петак, 21. јул 2017.
Ова фотографија, снимљена прошлог петка, приказује неке од тих истих мирољубивих, ненасилних верника како растерају сузавац. Али на неким местима су израелске снаге пуцале и на мирне демонстранте, што је резултирало убиством њих тројице и рањавањем више десетина.
Зар неко ко учествује у таквој јавној демонстрацији осећања не би имао право да се осећа уплашено? Зар не би стајање раме уз раме са својим колегама демонстрантима и учешће у вољеном верском ритуалу био добар начин да смирите такве страхове?
Наравно, нису само муслимански Палестинци протестовали прошле недеље. Раиана Кхалаф јуче је објавила ово одлично заокруживање о акцијама које су предузимали различити хришћански палестински лидери, институције и појединци да изразе солидарност са својим муслиманским сународницима.
Њен чланак садржи неколико моћних графика, укључујући ову фотографију (десно) две лутке на улици у Витлејему – историјском граду који је веома близу Јерусалима, али чији су палестински становници скоро потпуно блокирани да икада посете било где, укључујући света места, у Јерусалиму .
Кхалафов чланак повезује се са дирљивим видео клипом који приказује хришћанина Нидал Абоуда, који је тражио дозволу од својих муслиманских комшија да стане с њима у њихову јавну молитву док се молио својим молитвама из свог молитвеника. Такође даје неколико примера лидера палестинских муслиманских и хришћанских заједница који заједно раде на протестима и раде на преокретању строгих ограничења која је Израел поставио на приступ обема заједницама њиховим бројним вољеним светим местима у Јерусалиму и око њега.
Други корисни извори о ситуацији Палестинаца у источном Јерусалиму окупираном од Израела укључују живописно написан текст Мика Пеледа опис о томе како ови Палестинци доживљавају нападе које израелске снаге често врше на своје масовне јавне молитвене активности... и ово много сувљи опис из Кризне групе комплексног скупа споразума који од 1967. регулишу приступ светим местима – посебно области коју Кризна група назива „Света еспланада“. (Чини се да је то начин да се избегне употреба имена које већина муслимана даје дотичном подручју: „Племенито светилиште“, или назива који му већина Јевреја даје: „Храмска гора“.)
Ова „Света Еспланаде“ је цео прелеп кампус окружен дрвећем и зидом који укључује и џамију Ал-Акса и замршено прелепу Куполу на стени. То је такође област која се налази на врху „Западног зида“/„Зида плача“/„Котела“.
Мапа дела Јерусалима, из Бцелема. „Стари град“ је у
љубичаста кутија. Углавном бела област са леве стране је западни Јерусалим.
Ова еспланада заузима отприлике једну петину површине (такође ограђеног) Старог града Јерусалима – који је све био део области „Западне обале“ коју је израелска војска заузела и почела да заузима у јуну 1967.
Убрзо након што је Израел заузео Западну обалу, његова влада је анектирала (увећану верзију) Источни Јерусалим. Ниједна значајна влада у свету никада није прихватила тај отворени акт једностраног аншлуса.
Владе и међувладина тела и даље сматрају цео источни Јерусалим, укључујући историјски Стари град, „окупираном територијом“. Као такав, Израел може да одржи безбедносно присуство у тој области само да би одржао своје држање на том подручју до закључења коначног мира са легитимним палестинским подносиоцима захтева за ту област. И до закључења тог мира, Израелу је према Женевским конвенцијама забрањено да имплантира било ког свог грађанина као досељеника у то подручје, да намеће било какав облик колективне казне домородачком становништву те области и да ограничава грађанска права (укључујући верска права) ових легитимних становника на било који начин осим када је ограничење неопходно због непосредне војне потребе.
Кризна група – и неколико других коментатора ових дана – не помињу потребу за тим окончати израелску окупацију источног Јерусалима и остатка Западне обале што је брже могуће у овом тренутку!
Али све док „међународна заједница“ (првенствено Сједињене Државе, али и Европа) дозвољава да се окупација настави и даје Израелу тако широку слободу да некажњено почини тешка кршења Женевских конвенција, онда ће израелска кршења – од којих су многа су сами по себи изузетно насилни, и сви су подржани претњом масовног насиља – наставиће.
У међувремену, Палестинци у Јерусалиму ће наставити да чине све што могу да остану у својим домовима, да остваре своја права и да изражавају своја осећања што снажније могу. А „западњаци“ не би требало да се чуде што су неке од радњи које Палестинци у њиховој домовини (или у дијаспори) подузимају прожете верским значењем и верским ритуалима – било муслиманским или хришћанским.
Египатски демонстранти (лево) користе молитву да се жестоко супротставе
наоружана полиција на мосту Каср ел-Нил, крајем јануара 2011
Други значајни недавни случајеви масовне, ненасилне цивилне акције са специфично муслиманским призвуком виђени су у Египту током устанка „Арапског пролећа“ крајем јануара и почетком фебруара 2011. (Слика десно приказује једну епизоду која изазива страхопоштовање.)
Друге, сличне употребе масовних, ненасилних муслиманских верских обреда виђене су последњих година у многим другим деловима Палестине, у Ираку и другде.
Да ли ће „западни“ медији и коментатори препознати веома храбру и ненасилну природу оваквих акција? Искрено се надам.
