Давид Свансон, World BEYOND War, Март КСНУМКС, КСНУМКС
Деценијама се чинило да је америчка јавност углавном равнодушна према већини ужасних ратних страдања. Корпоративни медији су то углавном избегавали, правили да рат изгледа као видео игрица, повремено помињали страдање америчких трупа, а једном у плавом месецу дотакли су се смрти шачице локалних цивила као да је њихово убијање нека врста аберације. Америчка јавност је финансирала и или је навијала или толерисала године и године крвавих ратова, и изашла је успевајући да поверује лажно да је велики проценат погинулих у рату од стране трупа, да је велики проценат ратних смрти у америчким ратовима америчке трупе, да ратови се дешавају на мистериозном месту званом „бојно поље“, и да су, са ретким изузецима, људи које су убиле америчке трупе људи којима је потребно убијање баш као и онима којима су изречене смртне казне на америчким судовима (осим оних који су касније ослобођени).
Деценијама су мудри и стратешки заговорници мира саветовали да се не помињу милиони мушкараца, жена и деце који су заклани, рањени, остављени бескућницима, преплашени, трауматизовани, отровани или изгладњели у америчким ратовима. Речено нам је да нико неће бринути о њима, тако да им њихово помињање заправо не би помогло. Било би паметније поменути само америчке трупе, чак и ако би се наставило лажно уверење да ратови нису једнострана геноцидна покоља. Било би још паметније, речено нам је, да се фокусирамо на финансијске трошкове ратова, иако америчка влада једноставно измишља колико новца жели за још ратова. Новац је, речено нам је, нешто до чега људи могу да брину.
Наравно, очигледан проблем није био оно о чему смо причали, већ што нам није било дозвољено на телевизији. Наравно, просечан становник САД није бездушни социопата. Наравно, људима је све време стало до удаљених и другачијих људских бића. Када се жртве урагана у медијима представљају као достојне, људи донирају. Када се за глад окриви природа, новац шикља. Када је рак приказан као настао из нетакнутог, неокаљаног окружења, само вас усуђујем да нађете комшилук који неће трчати маратон да га излечи. Дакле, у теорији, увек сам веровао да људи у Сједињеним Државама заправо могу да брину о жртвама рата. Баш као што су могли да прогласе „Сви смо ми Французи“ када је бомба експлодирала у Француској, теоретски би могли да прогласе „Сви смо ми Јеменци“ када америчке и саудијске војске тероришу јеменску децу, или да објаве „Сви смо ми Авганистанци“ када Џо Бајден краде милијарде долара потребних за основни опстанак.
Уочили сте стварни проблем, наравно. Не постоји таква ствар као да те терорише америчка војска или амерички председник који краде од странаца. Скоро нико, заправо, чак и не зна које је боје јеменска застава - а још мање да су је залепили свуда. У америчким медијима те ствари не постоје. Али брига о жртвама рата постоји. Јасно се сећам колико је људима било стало до измишљених беба уклоњених из инкубатора да би се покренуо први Заливски рат, или утицаја који су имали видео снимци појединачних жртава ИСИС-а. „Руанда“ је била бесмислен аргумент за рат у Либији управо зато што се схвата да људи брину о жртвама рата када је то потребно. Сиријци су били достојне жртве рата када је погрешна страна лажно оптужена да користи погрешну врсту оружја. Брига о жртвама рата је увек била могућност, а сада је избила на централну сцену. Сада видимо, усмерену ка Украјинцима, бригу и емпатију који су увек били могући за малу децу и баке убијене у рату у Ираку или десетинама других земаља.
За оне од нас чије је противљење рату увек било углавном вођено бригом за његове директне жртве – увећано бригом за жртве због преусмеравања толиких ресурса у рат уместо у корисне ствари – ово је прилика да искрено говоре. Искрено говорење је увек убедљивије од говора манипулативно. Осим ако нисте одлучили да навијате за руско масовно убиство, ево прилике да јавности која конзумира медије каже: ДА! ДА! Ми смо са вама! Рат је ужасан! Рат је неморалан! Нема ништа горе од рата! Морамо укинути ово варварство! Морамо то укинути без обзира ко то ради и зашто. А то ћемо учинити само ако научимо моћ ненасилне акције да јој се одупремо.
Милиони Руса и неРуса верују да Русија делује дефанзивно и да је оправдано шта год да уради. Милиони Украјинаца и не-Украјина верују да је шта год да ради одбрамбено и оправдано. Аргументи су веома различити и не треба да се удостојимо идиотизма приговарања њиховом изједначавању. Не постоји ништа једнако или чак мерљиво у људским поступцима. Али Русија је имала ненасилне алтернативе да се одупре ширењу НАТО-а и изабрала је насиље. Украјина је имала ненасилне алтернативе да се одупре руској инвазији, а америчке телевизије нам не говоре у којој мери су Украјинци заправо изабрали, уз мало подршке или организације, да то покушају.
Ако сви преживимо ову кризу, једина лекција коју треба да извучемо из ње је да људска бића живе под оним фантастичним тракама светлости о којима телевизија прича ох и аах. А ако се чини да та људска бића нису битна, можемо само покушати да о њима размишљамо као да су Украјинци. Онда можемо радити на схватању да непријатељ није народ у чије име падају бомбе. Непријатељ је рат.
