By
Крајем марта ове године, већина светских држава састаће се у седишту Уједињених нација у Њујорку како би започели преговоре о споразуму о забрани нуклеарног оружја. Биће то значајан догађај у међународној историји. Не само да такви преговори никада раније нису вођени – нуклеарно оружје остаје једина класа оружја за масовно уништење (ВМД) која није експлицитно забрањена међународним правом – сам процес такође означава прекретницу у мултилатералној дипломатији.
Појавивши се као елемент европског „цивилизацијског стандарда“ у 19. веку, ратни закони су, делимично, требало да разликовати „цивилизовану” Европу од „нецивилизованог” остатка света. Како су се добре вести и њени мисионари ширили у све удаљеније делове света, европски традиционални идентитет хришћанског света више није успевао. Хегеловски речено, развој закона рата је омогућио старим европским силама да одрже заједнички идентитет негирајући нецивилизовано „Друго“.
Народи за које се сматрало да нису у стању или нису вољни да се придржавају европских закона и обичаја ратовања, подразумевано су проглашени нецивилизованим. Класификација као нецивилизована је заузврат значила да су врата пуноправном чланству у међународном друштву била затворена; нецивилизоване политике нису могле да стварају међународно право нити да учествују на дипломатским конференцијама равноправно са цивилизованим нацијама. Штавише, морално супериорни западњаци могли су да освоје или на други начин експлоатишу нецивилизоване земље. А нецивилизовани народи, штавише, били су не дугују исти стандард понашања као цивилизовани. Ова схватања су углавном остала прећутна, али су се повремено расправљала у јавним срединама. На Хашкој конференцији 1899. на пример колонијалне силе расправља да ли кодификовати забрану употребе експанзивних метака против војника „цивилизованих“ нација, уз задржавање даље употребе такве муниције против „дивљака“. За многе државе на глобалном југу, наслеђе деветнаестог века је колективно понижавање и срамота.
Све ово не значи да ратни закони не садрже морално добре наредбе. Иус ин беллоОсновна правила „неборбеног имунитета“, пропорционалности између циљева и средстава и избегавања сувишних повреда се свакако могу бранити као етички релевантне команде (али су такође убедљиво изазов). Штавише, временом је донекле расно напето порекло закона рата уступило место њиховом универзалистичком садржају. На крају крајева, стварна правила која регулишу вођење непријатељстава потпуно су слепа и за идентитете зараћених страна, па чак и за њихову одговорност за избијање сукоба.
Разлика између цивилизованих и нецивилизованих држава живи у савременом међународном правном дискурсу. Тхе Статут Међународног суда правде— оно што модерно међународно право има најближе уставу — идентификује као изворе међународног права не само уговоре и обичаје, већ и „општа начела права која признају цивилизоване нације“. Првобитно се односи на изразито Европски друштва држава, позивање на „цивилизоване нације” данас се узима као позивање на ширу „међународну заједницу”. Ова друга је инклузивнија категорија од првобитне европске, али још увек није исцрпна за све државе. Државе за које се процењује да постоје изван међународне заједнице – до категоризације обично долази због стварне или наводне жеље да се развије оружје за масовно уништење – обично су означене као „црвене“ или „бандитске“ државе. (Значајно је то што је пуковник Гадафи напустио оружје за масовно уништење 2003. године навело је Тонија Блера да изјави да Либија сада има право на „поново придружити међународној заједници“.) Кампање за забрану касетне муниције, нагазних мина, запаљивог оружја, мина за замке, отровног гаса и биолошког оружја користиле су бинарне карактеристике цивилизовано/нецивилизовано и одговорно/неодговорно да пренесу своју поруку.
Текућа кампања за забрану нуклеарног оружја користи сличан језик. Али јединствени карактер текућег покрета за забрану нуклеарног оружја нису идеје које га покрећу, већ идентитет његових креатора. Док су све горе поменуте кампање развијене или барем подржане од стране већине европских држава, покрет за забрану нуклеарног оружја представља први пут да је инструмент међународног хуманитарног права приморан да постоји против европског језгра који удара и вриште. Цивилизаторску мисију нормативне стигматизације преузели су они који су раније били на страни примања.
Ове године, уз оштро противљење већине богатог западног света, бивши „дивљаци“ и „варвари“ глобалног југа ће преговарати о споразуму о забрани нуклеарне енергије. (Додуше, пројекат уговора о забрани подржавају неутралне европске државе попут Аустрије, Ирске и Шведске. Ипак, велика већина присталица забране су афричке, латиноамеричке и азијско-пацифичке државе). Они тврде да се поседовање и употреба нуклеарног оружја не може помирити са принципима ратног права. Готово свака замислива употреба нуклеарног оружја убила би безброј цивила и нанела огромну штету природном окружењу. Употреба и поседовање нуклеарног оружја, укратко, је нецивилизовано и требало би да буде проглашено нелегалним.
Уговор о забрани, ако буде усвојен, највероватније ће бити сачињен од релативно кратког текста у коме се употреба, поседовање и пренос нуклеарног оружја проглашавају незаконитим. У тексту би могла бити и забрана улагања у компаније које се баве развојем нуклеарног оружја. Али детаљне одредбе за физичко демонтирање нуклеарних бојевих глава и платформи за испоруку мораће да се оставе за каснији датум. Преговарање о таквим одредбама би на крају захтевало присуство и подршку нуклеарно наоружаних држава, а то је тренутно не вероватно да ће се десити.
Велика Британија, која је дуго била носилац закона о рату, провела је последњих неколико година покушавајући да избаци из колосека иницијативу за забрану споразума. Владе Белгије, Данске, Француске, Немачке, Мађарске, Италије, Норвешке, Пољске, Португала, Русије и Шпаније подржавају Британију у њеном противљењу да нуклеарно оружје учини нелегалним, као и Аустралија, Канада и Сједињене Државе. Не очекује се да нико од њих присуствује преговорима. Уједињено Краљевство и њени савезници тврде да се нуклеарно оружје разликује од свих других оружја. Нуклеарно оружје, тврде они, уопште није оружје, већ „средства одвраћања“—примена система рационалног и одговорног државног управљања изван империје закона. Ипак, из перспективе већине држава широм света, противљење нуклеарно наоружаних држава и њихових савезника забрани нуклеарног оружја изгледа дубоко лицемерно. Заговорници забране тврде да, не само да би употреба нуклеарног оружја била у супротности са духом општих принципа ратног права, хуманитарне и еколошке последице нуклеарног рата не би биле ограничене националним границама.
Покрет споразума о забрани на неки начин подсећа на хаићанску револуцију из 1791. Потоња је наводно била први пут да се поробљено становништво побунило против свог господара у име „универзалних“ вредности које су сами робови тврдили да подржавају – побуна коју је филозоф Славој Жижек има звао 'један од највећих догађаја у историји човечанства.' Марширајући уз мелодију Марсељезе, хаићански робови су захтевали да се слогани о либерте, једнакост, и фратерните узети по номиналној вредности. Државе које промовишу споразум о забрани нуклеарне енергије, наравно, нису поробљене као Хаићани, али оба случаја деле исту моралну граматику: скуп универзалних вредности се по први пут користи против његових креатора.
Као и хаићанска револуција, коју су француске власти прећуткивале годинама пре него што је Наполеон на крају послао војску да је угуши, покрет за забрану нуклеарног оружја игнорисан је у јавном дискурсу. Пошто је поента забране да посрами Уједињено Краљевство и друге нуклеарно наоружане земље да смање и на крају елиминишу своје оружје за масовно уништење, очигледан потез Терезе Меј и њене владе је да пусте да преговори о забрани прођу у тишини. Нема пажње, нема срама. До сада су британски медији олакшали посао британској влади.
Остаје да се види колико дуго Британија и друге етаблиране нуклеарне силе могу да затирају текућа дешавања у међународном праву. Такође остаје да се види да ли ће споразум о забрани имати приметан утицај на напоре да се смањи и елиминише нуклеарно оружје. Свакако је могуће да ће споразум о забрани имати мањи утицај него што се надају његове присталице. Али промена правног окружења је у сваком случају значајна. То сигнализира да државе попут Британије више не уживају у чему Хедлеи Булл идентификован као централна компонента статуса велике силе: „велике силе су силе препознати од других имати ... посебна права и дужности'. Специјално право Британије на поседовање нуклеарног оружја, кодификовано Уговором о неширењу нуклеарног оружја из 1968. године, сада повлачи међународна заједница. Киплинг— сећа се песник царства:
Ако, пијани од погледа на моћ, изгубимо
Дивљи језици који Те не задивљавају,
Такве хвалисања које користе пагани,
Или мање расе без закона—
Господе Боже над војскама, буди још с нама,
Да не заборавимо — да не заборавимо!
