Алице Слатер
Уговор о неширењу (НПТ) из 1970. године, продужен на неодређено време 1995. године када је требало да истекне, под условом да пет држава са нуклеарним оружјем које такође имају право вета на Савет безбедности (П-5) – САД, Русија, Уједињено Краљевство, Француска и Кина – „наставиле би преговоре у доброј вери“[И] за нуклеарно разоружање. Да би купиле подршку остатка света за договор, државе нуклеарног оружја су „засладиле лонац“ фаустовском погодбом обећавајући држави која нема нуклеарно оружје „неотуђиво право“[Ии] такозваној „мирној” нуклеарној енергији, дајући им тако кључеве фабрике бомби. [иии] Све земље на свету потписале су нови споразум осим Индије, Пакистана и Израела, који су даље развијали нуклеарне арсенале. Северна Кореја, чланица НПТ-а, искористила је технолошко знање које је стекла својим „неотуђивим правом“ на нуклеарну енергију и напустила уговор како би направила сопствене нуклеарне бомбе. Данас на планети постоји девет држава са нуклеарним оружјем са 17,000 бомби, од којих је 16,000 у САД и Русији!
На Конференцији о прегледу и проширењу НПТ-а 1995., нова мрежа невладиних организација, Аболитион 2000, позвала је на хитне преговоре о споразуму о елиминисању нуклеарног оружја и постепеном укидању нуклеарне енергије. [Ив]Радна група правника, научника и креатора политике израдила је модел конвенције о нуклеарном оружју[в] излажући све неопходне кораке које треба размотрити за потпуну елиминацију нуклеарног оружја. Постао је званични документ УН-а и цитиран је у предлогу генералног секретара Бан-ки Муна из 2008. за План од пет тачака за нуклеарно разоружање. [Ви]Продужење НПТ-а на неодређено време захтевало је прегледне конференције сваких пет година, са састанцима Припремног одбора између.
Године 1996. НВО Ворлд Цоурт Пројецт је затражила саветодавно мишљење од Међународног суда правде о легалности бомбе. Суд је једногласно пресудио да постоји међународна обавеза да се „закључе преговори о нуклеарном разоружању у свим његовим аспектима“, али је разочаравајући рекао само да је оружје „генерално нелегално“ и сматра да није у могућности да одлучи да ли ће то бити легално или не користити нуклеарно оружје „када је у питању сам опстанак државе“. [вии]Упркос најбољим напорима невладиних организација да лобирају за наставак обећања које је П-5 дао у наредним ревизијама НПТ, напредак у нуклеарном разоружању је замрзнут. Египат је 2013. заправо напустио састанак НПТ-а јер обећање дато 2010. да ће одржати конференцију о зони слободне од оружја за масовно уништење на Блиском истоку (ВМДФЗ) још увек није одржано, иако је обећање за ВМДФЗ било понудио државама Блиског истока као монета за преговарање да добију свој глас за неограничено продужење НПТ-а скоро 20 година раније, 1995. године.
Међународни комитет Црвеног крста је 2012. године учинио невиђени продорни напор да образује свет да не постоји законска забрана употребе и поседовања нуклеарног оружја упркос катастрофалним хуманитарним последицама које би произашле из нуклеарног рата, чиме је обновила свест јавности. о страшним опасностима нуклеарног холокауста. [виии] Нова иницијатива, Међународна кампања за укидање Нуклеарно оружје (МОГУ) [Ик]је покренут да би се ставио до знања катастрофални ефекти на сав живот на земљи у случају да избије нуклеарни рат, било случајно или намерно, као и неспособност влада на било ком нивоу да адекватно реагују. Они траже законску забрану нуклеарног оружја, као што је свет забранио хемијско и биолошко оружје, као и нагазне мине и касетну муницију. 1996. године, невладине организације у партнерству са пријатељским нацијама, предвођене Канадом, састале су се у Отави, заобилазећи блокиране институције УН без преседана како би преговарале о споразуму о забрани мина. Ово је постало познато као „Отавски процес“ који је такође користила Норвешка 2008. године, када је била домаћин састанка испред блокираних преговарачких форума УН како би се утврдила забрана касетне муниције.[Кс]
Норвешка је такође прихватила позив Међународног црвеног крста 2013. године, домаћин специјалне конференције о хуманитарним ефектима нуклеарног оружја. Састанак у Ослу одржан је ван уобичајених институционалних окружења као што су НПТ, Конференција о разоружању у Женеви и Први комитет Генералне скупштине, где је напредак у нуклеарном разоружању замрзнут јер су државе које имају нуклеарно оружје спремне да делују само на мерама неширења, док није предузео никакве значајне кораке за нуклеарно разоружање. Ово, упркос мноштву празних обећања датих током 44-годишње историје НПТ-а, и скоро 70 година након бомбардовања Хирошиме и Нагасакија 1945. године. П-5 је бојкотовао конференцију у Ослу, издавши заједничку изјаву у којој се тврди да би то било „одвраћање пажње“ од НПТ-а! Две државе са нуклеарним оружјем су се појавиле — Индија и Пакистан, како би се придружиле 127 нација које су дошле у Осло, а те две државе са нуклеарним оружјем поново су присуствовале овогодишњој накнадној конференцији чији је домаћин био Мексико, са 146 земаља.
Постоји трансформација у ваздуху и промена у духу времена у томе како се нације и цивилно друштво баве нуклеарним разоружањем. Они се састају у партнерству у већем броју и са све већом одлучношћу преговарати о споразуму о забрани нуклеарног оружја који би забранио поседовање, тестирање, употребу, производњу и набавку нуклеарног оружја као незаконито, баш као што је свет учинио за хемијско и биолошко оружје. Споразум о забрани би почео да затвара јаз у одлуци Светског суда који није одлучио да ли је нуклеарно оружје нелегално у свим околностима, посебно када је у питању сам опстанак државе. Овај нови процес функционише ван парализованих институционалних преговарачких структура УН, прво у Ослу, затим у Мексику, а трећи састанак планиран у Аустрији, баш ове године, а не четири године касније 2018. као што је предложио покрет несврстаних земаља које не успевају да схвате хитну потребу да се брзо покрену за нуклеарно укидање и нису добиле никакву подршку непослушног П-5. Заиста, САД, Француска и УК се нису ни потрудиле да пошаљу пристојног представника на први састанак на високом нивоу у историји за шефове држава и министре спољних послова који ће се бавити нуклеарним разоружањем на Генералној скупштини УН прошле јесени. И они су се противили оснивању Отворене радне групе УН-а за нуклеарно разоружање која се састала у Женеви у неформалном аранжману са невладиним организацијама и владама, пропустивши да се појави ни на једном састанку одржаном током лета 2013.
У Најариту у Мексику, мексички председавајући послао је свету Дан заљубљених 14. фебруара 2014. године, када је своје речи завршио овацијама и гласним овацијама многих владиних делегата и присутних невладиних организација рекавши:
Широко засноване и свеобухватне дискусије о хуманитарном утицају нуклеарног оружја требало би да доведу до посвећености држава и цивилног друштва да достигну нове међународне стандарде и норме, кроз правно обавезујући инструмент. Мишљење председавајућег је да је Најаритска конференција показала да је дошло време да се покрене дипломатски процес који води овом циљу. Наше уверење је да овај процес треба да садржи одређени временски оквир, дефиницију најприкладнијих форума и јасан и суштински оквир, чинећи хуманитарни утицај нуклеарног оружја суштином напора за разоружање. Време је за акцију. 70. годишњица напада на Хирошиму и Нагасаки је одговарајућа прекретница за постизање нашег циља. Наиарит је тачка без повратка (Курзив).
Свет је започео Отавски процес за нуклеарно оружје који може бити завршен у блиској будућности ако будемо уједињени и фокусирани! Једна препрека која постаје очигледна за успех постизања широко прихваћеног споразума о забрани је позиција држава „нуклеарног кишобрана“ као што су Јапан, Аустралија, Јужна Кореја и чланице НАТО-а. Они наводно подржавају нуклеарно разоружање, али се и даље ослањају на смртоносно „нуклеарно одвраћање“, политику која показује њихову спремност да САД спале градове и униште нашу планету у њихово име.
Постизање споразума о забрани преговараног без држава о нуклеарном оружју дало би нам батину да их држимо на договору о преговорима о потпуној елиминацији нуклеарног оружја у разумном року, осрамотивши их зато што не само да нису испоштовали НПТ, већ и потпуно поткопавали своје обећање „у доброј намери“ за нуклеарно разоружање. Они настављају да тестирају и граде нове бомбе, производне погоне и системе за испоруку, док је Мајка Земља нападнута читавим низом такозваних „подкритичних“ тестова, док ове одметничке државе настављају да разнесу плутонијум под земљом у Невади и Новаји. Землиа тест ситес. Инсистирање П-5 на процесу „корак по корак“, који подржавају неке од нуклеарних „кровних држава“, а не на преговорима о законској забрани, показује њихово лицемерје које одузима дах јер не само да модернизују и замењују своје арсенале, већ и заправо ширење фабрика нуклеарних бомби широм света у облику нуклеарних реактора ради комерцијалне добити, чак и „дељење“ ове смртоносне технологије са Индијом, страном која није чланица НПТ, што је незаконита пракса кршења забране НПТ-а да се нуклеарна технологија дели са државама које није успео да се придружи споразуму.
Са накнадним састанком у Аустрији, 7. децембраth и КСНУМКСth of Ове године, требало би да будемо стратешки у гурању подстицаја за законску забрану. Морамо да натерамо још више влада да се појаве у Бечу и да направимо планове за велики одзив невладиних организација како бисмо охрабрили државе да изађу испод свог срамног нуклеарног кишобрана и да навијају за растућу групу нација које траже мир у нашим напорима да окончати нуклеарну пошаст!
Погледајте ИЦАН кампању да бисте сазнали како можете учествовати у Бечу. ввв.ицанв.орг
[И] „Свака од страна у Уговору се обавезује да ће у доброј намери водити преговоре о ефикасним мерама у вези са престанком трке у нуклеарном наоружању у раном року и нуклеарном разоружању, као ио споразуму о општем и потпуном разоружању.
[Ии] Члан ИВ: Ништа у овом Уговору неће се тумачити тако да утиче на неотуђиво право свих Страна Уговора да развијају истраживање, производњу и употребу нуклеарне енергије у мирољубиве сврхе без дискриминације…”
[в] Обезбеђивање нашег опстанка: http://www.disarmsecure.org/
