Јацоб Хорнбергер, Медији са савешћу.
T1989. година донела је неочекивани шок за естаблишмент националне безбедности САД. Совјетски Савез је изненада и неочекивано срушио Берлински зид, повукао совјетске трупе из источне Немачке и источне Европе, распустио Варшавски пакт, разбио Совјетско царство и једнострано окончао Хладни рат.
Пентагон, ЦИА и НСА никада нису очекивали да ће се тако нешто догодити. Хладни рат је требало да траје заувек. Комунисти су наводно били паклени за освајање широм света, са завером са седиштем у Москви.
Месецима, па чак и годинама након што се срушио Берлински зид, било је десничара који су упозоравали да је све то џиновска смицалица од стране комуниста, осмишљена да натера Америку да спусти гард. Чим би се то десило, комунисти би ударили. На крају крајева, као што је сваки припадник конзервативног покрета и националног безбедносног естаблишмента тврдио током Хладног рата, никада се не може веровати комунисти.
Али Пентагон, ЦИА и НСА били су више него шокирани крајем Хладног рата. И они су били уплашени. Знали су да је њихово постојање засновано на хладном рату и такозваној комунистичкој претњи. Без хладног рата и без светске комунистичке завере са седиштем у Москви, људи су се вероватно питали: Зашто нам је још увек потребна држава националне безбедности?
Имајте на уму, на крају крајева, да је то разлог зашто је америчка федерална структура владе претворена из републике са ограниченом државом у државу националне безбедности након Другог светског рата. Амерички званичници су рекли да је конверзија неопходна како би се Америка заштитила од Совјетског Савеза, Црвене Кине и комунизма. Чим се Хладни рат завршио и комунизам поражен, рекли су амерички званичници, амерички народ би могао да врати своју републику са ограниченом државом.
Али, наравно, нико никада није мислио да ће се то догодити. Сви су веровали да је национално-безбедносни државни начин живота постао стални део америчког друштва. Огроман војни естаблишмент који стално расте. ЦИА која убија људе и инжињерске ударе широм света. Партнерства са екстремним диктаторским режимима. Операције промене режима. Инвазије. Страни ратови. Шеме тајног надзора. Смрт и уништење. Све се то сматрало неопходним, само једна од оних несрећних ствари које се дешавају у животу.
А онда су Руси учинили неизрециво: једнострано су окончали Хладни рат. Нема преговора. Нема уговора. Управо су окончали непријатељско окружење на свом крају.
Американци су одмах почели да говоре о „дивиденди мира“, која се, што није изненађујуће, изједначила са драстичним смањењем војних и обавештајних издатака. Док су само либертаријанци подизали дискусију на виши ниво — тј. зашто сада не можемо да вратимо нашу ограничену владину републику? — национално-безбедносни естаблишмент је знао да ће други неизбежно почети да постављају то питање.
Они су полудели тих дана. Говорили су ствари попут: И даље можемо бити важни и релевантни. Можемо помоћи у победи у рату против дроге. Можемо да промовишемо америчка предузећа у иностранству. Можемо бити снага за мир и стабилност у свету. Можемо се специјализовати за промену режима.
Тада су отишли на Блиски исток и почели копати гнезда стршљенова смрћу и уништењем. Када су људи узвратили, изигравали су невино: „Нападнути смо због мржње према нашој слободи и вредностима, а не зато што смо копали гнезда стршљенова убијајући стотине хиљада људи, укључујући децу, на Блиском истоку.
Тако смо добили „рат против тероризма“ и судски подржана тоталитарна овлашћења председника, Пентагона, ЦИА-е и НСА да убијају Американце или их само окружују, затварају и муче, и масовне експанзије шема тајног надзора, све без одговарајућег правног поступка и суђења пред поротом.
Али иза рата против тероризма увек се крила могућност наставка Хладног рата против комитета, који би онда естаблишменту националне безбедности дао два велика званична непријатеља којима би могао да оправда своје даље постојање и све већи буџет, моћ, и утицај: тероризам и комунизам (који су, случајно, били два велика званична непријатеља које је Хитлер користио да обезбеди усвајање Закона о омогућавању, који му је дао изузетна овлашћења).
А сада праве да изгледа као да су и терористи (који су се претворили у муслимане) и комунисти ти који долазе по нас. Назовите то Другим хладним ратом, са ратом против тероризма који је убачен у мешавину.
Одличан пример: Кореја, где је око 50,000 америчких мушкараца, од којих су многи били регрутовани (тј. поробљени), послато у смрт у илегалном и противуставном рату без икаквог доброг разлога, баш као и још 58,000 америчких мушкараца ће касније бити послани у смрт у још једном илегалном и противуставном рату у Вијетнаму без икаквог доброг разлога.
Комунисти никада нису долазили по нас. Никада није постојала светска комунистичка завера са седиштем у Москви која је хтела да освоји свет. Све је то било безобразлук, ништа више од начина да се Американци непрестано плаше како би наставили да подржавају промену савезне владе у државу националне безбедности.
Током читавог Вијетнамског рата, говорили су нам да ако Вијетнам падне у руке комуниста, домине ће наставити да потпадају под Сједињеним Државама, завршиће под комунистичком влашћу. То је била лаж од самог почетка.
Током Хладног рата говорили су нам да Куба представља озбиљну претњу националној безбедности. Рекли су да је острво комунистички бодеж уперен у грло Америке са само 90 миља удаљености. Чак су земљу довели на ивицу нуклеарног рата, убеђујући Американце да се совјетске ракете постављају на Кубу како би комунисти започели нуклеарни рат са Сједињеним Државама.
Све је то била лаж. Куба никада није напала Сједињене Државе или чак претила да ће то учинити. Никада није покушао да изврши атентат на Американце. Никада није покренуо терористичке или саботажне акте у Сједињеним Државама.
Уместо тога, амерички естаблишмент националне безбедности је урадио све те ствари Куби. Увек је агресор на Кубу била америчка влада. То је био залив свиња. То је оно што је била операција Нортхвоодс. То је било оно због чега је била кубанска ракетна криза.
Те совјетске ракете постављене су на Кубу из једног и само једног разлога: из истог разлога због којег Северна Кореја данас жели нуклеарно оружје: да би одвратили америчку агресију у виду још једне инвазије на Кубу у циљу промене режима.
Управо то се данас дешава у Кореји. У немогућности да напусти Хладни рат и препусти Кореју Корејцима, амерички естаблишмент националне безбедности никада није напустио своју деценијама дугу опседнутост променом режима у Северној Кореји.
Северна Кореја није глупа. Она зна да је начин да се одупре америчкој агресији нуклеарно оружје, баш као што је то Куба успешно урадила 1962. Зато је давала све од себе да их набави — не да започне рат, већ да одврати америчку владу од онога што је урађено у Ирану, Гватемали, Ираку, Авганистану, Куби, Чилеу, Индонезији, Конгу, Либији, Сирији и др. То је и разлог зашто амерички национални безбедносни естаблишмент жели да заустави севернокорејски програм нуклеарних бомби — како би могао да донесе промену режима у Северној Кореји редовним, а не нуклеарним ратом.
Највећа грешка у историји САД била је када је амерички народ дозволио претварање своје владе из републике са ограниченом владом у државу националне безбедности. Американци су требали да се држе својих темељних принципа. Током година, Американци и свет су платили велику цену за ту грешку. Ако ствари наставе да измичу контроли у Кореји, цена би ускоро могла постати много већа, не само за корејски народ и америчке трупе који масовно гину, већ и за хиљаде младих Американаца који ће бити регрутовани да се боре у још једном копненом рату у Азија, а да не спомињемо тешке америчке пореске обвезнике, од којих ће се очекивати да финансирају смрт и уништење у име „чувања нас“ од комуниста.
Јацоб Г. Хорнбергер је оснивач и председник Фондације за будућност слободе.
