Берлински билтен број 134, 25. септембар 2017
Аутор Виктор Гросман
Кључни резултат немачких избора није то што су Ангела Меркел и њена двострука партија, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) и баварска ЦСУ (Хришћанско-социјална унија), успеле да остану у вођству са највише гласова, већ да су биле разбијене, са највећи губитак од њиховог оснивања.
Други кључни резултат је да су и Социјалдемократе (СПД) биле разбијене, такође са најгорим резултатима од рата. А пошто су ово троје били у браку у коалиционој влади у протекле четири године, њихово препуцавање је показало да многи гласачи нису били срећни, задовољни грађани које често слика Меркелова-никада-била-тако-добро, али су забринути , узнемирен и љут. Толико љути да су одбацили водеће странке естаблишмента, оне које представљају и бране статус кво.
Трећа кључна прича, заиста алармантна, јесте да је једна осмина бирача, скоро 13 одсто, искалила свој бес у изузетно опасном правцу – за младу странку Алтернатива за Немачку (АфД), чији су лидери лабаво подељени између крајње деснице. расисти и екстремно десни расисти. Са око 80 гласних посланика у новом Бундестагу – што је њихов први искорак на националном нивоу – медији им сада морају дати много више простора него раније да пренесу своју отровну поруку (а већина медија је до сада била више него великодушна према њима).
Ова опасност је највећа у Саксонији, најјачој источнонемачкој држави, којом од уједињења влада конзервативна ЦДУ. АфД се гурнуо на прво место са 27 одсто, тесно победивши ЦДУ за десетинку процента, што је њихова прва таква победа у било којој држави (левица је добила 16.1, СПД само 10.5 одсто у Саксонији). Слика је била исувише слична у великом делу дискриминисане Источне Немачке, као и у некадашњем социјалдемократском упоришту, региону Рајна-Рур у Западној Немачкој, где су многи радничка класа и још више незапослени тражили непријатеље статус куо – и изабрао АфД. Мушкарци свуда више него жене.
Тешко је игнорисати историјске књиге. Године 1928. нацисти су имали само 2.6 %, 1930. је нарастао на 18.3 %. До 1932. године – у великој мери због депресије – постали су најјача партија са више од 30%. Свет зна шта се догодило у години која је уследила. Догађаји се могу брзо одвијати.
Нацисти су градили на незадовољству, гневу и антисемитизму, усмеравајући гнев људи против Јевреја уместо на заиста криве милионере Крупса или Дојче банке. Превише слично, АфД сада усмерава гнев људи, овај пут само ретко против Јевреја, већ пре против муслимана, „исламиста“, имиграната. Они су фиксирани на ове „друге људе“ који се наводно мазе на рачун „доброг немачког“ радног народа, а криве Ангелу Меркел и њене коалиционе партнере, социјалдемократе – иако су се и једни и други ужурбано повлачили по овом питању и крећући се ка све већим ограничењима и депортацијама. Али никад довољно брзо за АфД, који користи исту тактику као и претходних година, до сада са превише сличним успехом. Преко милион гласача ЦДУ и скоро пола милиона гласача СПД променило је верност у недељу гласањем за АфД.
Постоје многе паралеле другде у Европи, али и на скоро свим континентима. Изабрани кривци У САД су традиционално Афроамериканци, али потом Латиноамериканци, а сада – као у Европи – муслимани, „исламисти“, имигранти. Покушаји да се таквој тактици супротстави противкампањама узбуне и мржње према Русима, Севернокорејцима или Иранцима само погоршавају ствар – и много опаснију, када су у питању земље са огромном војном моћи и атомским оружјем. Али сличности су застрашујуће! А у Европи Немачка је, по свему осим атомског оружја, најјача земља.
Зар није било друге, боље алтернативе од АфД за противнике „одржавања курса“? Слободне демократе, љубазна група везана готово искључиво за крупни бизнис, успели су да остваре снажан повратак од претње колапса, са задовољавајућих 10.7 одсто, али не због бесмислених слогана и паметног, непринципијелног лидера, већ зато што су није била странка владајућег естаблишмента.
Нису били ни Зелени и ДИЕ ЛИНКЕ (левица). За разлику од две главне странке, обе су побољшале своје гласове у односу на оне из 2013. – али за само 0.5% за Зелене и 0.6% за левицу, боље од губитка, али обе су велика разочарења. Зелени, са својим све напреднијим, интелектуалним и професионалним трендом, нису понудили велики раскид са естаблишментом.
Левица је, упркос непрестаном лошем медијском третману, требало да има велику предност. Супротставила се непопуларној националној коалицији и заузела борбене ставове по многим питањима: повлачење немачких трупа из сукоба, без оружја у конфликтна подручја (или било где), веће минималне плате, раније и хумане пензије, право опорезивање милионера и милијардера који пљачкају Немци и свет.
Водила је неке добре борбе и, чинећи то, гурнула друге странке ка неким побољшањима, из страха од добитака левице. Али придружила се и коалиционим владама у две источнонемачке државе и Берлину (чак и на челу једне од њих, у Тирингији). Трудило се, али узалуд, да се придружи још двојици. У свим таквим случајевима је укротила своје захтеве, избегавала бар превише љуљање чамца, јер би то могло да омете наду у респектабилност и искорак из „непослушног” угла који му се обично додељује. Преретко је проналазила пут даље од вербалних битака на улицу, гласно и агресивно подржавајући штрајкаче и људе којима прети велика отпуштања, или деложације од стране богатих гентрификатора, другим речима, упуштајући се у истински изазов читавом болесном статусу кво, чак и кршећи влада с времена на време, не дивљим револуционарним паролама или разбијеним прозорима и изгорелим контејнерима, већ са растућим отпором народа, нудећи веродостојне перспективе за будућност, блиску и далеку. Тамо где је то недостајало, посебно у источној Немачкој, љути или забринути људи су то такође посматрали као део естаблишмента и браниоца статуса кво. Понекад, на локалном, па чак и државном нивоу, ова рукавица се превише уклапа. Скоро потпуни недостатак кандидата из радничке класе је одиграо своју улогу. Такав акциони програм би се чинио јединим правим одговором на претеће расисте и фашисте. За част, супротставила се мржњи према имигрантима, иако ју је то коштало многих гласача који су некада протестовали; 400,000 је прешло са левице у АфД.
Једна утеха; у Берлину, где припада локалној коалиционој влади, Левица је добро прошла, посебно у Источном Берлину, директно поново изабрала четири кандидата и приближила се више него икада у две друге општине, док су милитантне левичарске групе у Западном Берлину добиле више него у старијим Упоришта источног Берлина.
На националном нивоу може доћи до драматичних дешавања. Пошто СПД одбија да обнови своју несрећну коалицију са двоструком странком Меркелове, она ће бити принуђена, да добије већину места у Бундестагу, да се придружи и великом пословном ФДП-у и поцепаним, колебљивим Зеленима. Обојица се искрено не воле, док се многи Зелени противе споразуму или са Меркеловом или са једнако десничарским ФДП-ом. Могу ли се то троје удружити и формирати такозвану „коалицију Јамајке“ – засновану на бојама заставе те земље, црној (ЦДУ-ЦСУ), жутој (ФДП) и зеленој? Ако не, шта онда? Пошто се нико неће придружити крајње десничарској АфД – ионако не још – ниједно решење није видљиво, а можда ни могуће.
Главно питање је, пре свега, превише јасно; да ли ће бити могуће потиснути претњу журке препуне одјека ужасавајуће прошлости и пуне њених обожавалаца, који све отвореније желе да је реинкарнирају, и спремни су да употребе сваки метод да остваре своје снове из ноћне море. И да ли се, као део пораза ове претње, могу одбити такве опасности по светски мир?
