аутор Џон Рис, 4. новембар 2017
Спољна политика зомбија сада доминира министарствима западних сила. Застареле хладноратовске структуре додатно оптерећене неуспесима и поразима после Хладног рата довели су до тога да исцрпљени, али злоћудни безбедносни и одбрамбени естаблишмент губи подршку јавности.
Али пропале институције не само да нестају, већ се морају заменити. Лидер лабуристичке партије Џереми Корбин уноси јединствен, барем у естаблишменту, скуп ставова и вредности у ову дебату која би могла да уради управо то.
Криза без преседана
Невоља је у томе што је политика рада сушта супротна политици њеног лидера: она је про-Тридент, про-НАТО, и залаже се за трошење 2 процента БДП-а на одбрану – захтев НАТО-а којем се врло мало земаља НАТО-а, укључујући Немачку, заправо труди да сусрет.
И свако велико именовање кабинета у сенци у портфељу спољних послова скоро одмах одражава линију Министарства одбране. Несрећна секретарка за одбрану у сенци, Ниа Гриффитхс, претворила се у трен ока од активисткиње против Тридента у браниоца Тридента.
Њен краткотрајни претходник, Клајв Луис, чак је изнео изузетну тврдњу да је НАТО интернационалистички и колективистички пример лабуристичких вредности.
Секретарка спољних послова у сенци Емили Торнбери, иако генерално борбенија и ефикаснија, искористила је свој говор на конференцији Лабуристичке партије 2017. да подржи НАТО и појача посвећеност да се 2 процента БДП-а троши на одбрану.
Болна иронија је у томе што се чини да политика лабуриста постаје све више етаблирана управо у тренутку када криза без преседана прогута западну спољну политику.
Примарна рука западне одбрамбене политике, НАТО, суочава се са мало признатом егзистенцијалном кризом. НАТО је створење хладног рата.
Његов циљ је био, како је рекао лорд Исмеј, његов први поглавица, да „држи Совјетски Савез напољу, Американце унутра, а Немце доле“. Ужасно је лоше опремљена да се носи са светом који је еру Хладног рата оставио далеко иза себе.
Сама територијално Русија контролише делић подручја свог хладноратовског источноевропског царства, њене оружане снаге и издаци за оружје су само делић америчких, а њена способност да пројектује своју снагу на међународном плану ограничена је на блиско иностранство, са значајним изузетком Сирије.
Веродостојна претња руске инвазије више не лежи у Мађарској или Чехословачкој, а камоли у западној Европи, већ у балтичким државама, ако уопште постоји. Опасност од нуклеарне размене са Русијом је мања него у било ком тренутку од када је она набавила такво оружје 1950-их.
Западни неуспеси
Чињеница да Путин игра слабу руку на начин који искоришћава неуспехе Запада у „рату против тероризма“ не може да прикрије чињеницу да он председава мање руске територије од било ког лидера откако је Катарина Велика на руском престолу, са јединим изузетак грађанског рата после 1917.
Одлука да се обнови Тридент у овом контексту изгледа као најскупљи чин охолости било које британске владе од Суецке кризе 1956.
НАТО је наравно покушао да се прилагоди. Усвојила је оперативну политику „ван зоне“, претварајући је, без јавне расправе, из дефанзивне у агресивну војну алијансу. Авганистански рат и интервенција у Либији биле су операције НАТО-а.
И једно и друго су били катастрофални неуспеси којима као споменици стоје рат који је у току у Авганистану и настављени хаос у Либији.
Ширење НАТО-а на источну Европу након 1989. године, упркос недавном спиновању НАТО-а, било је у супротности са обећањем да то неће учинити Михаилу Горбачову од стране америчког државног секретара Џејмса Бејкера, који је 1990. рекао: „Неће бити проширења надлежности НАТО-а за снаге НАТО-а један инч источно“.
Ширење НАТО-а је сада довело до тога да су британске трупе распоређене у, на пример, балтичким државама и Украјини.
А НАТО алијанса се у сваком случају распада на ивицама. Чланица НАТО-а Турска много мање брине о свом чланству у одбрамбеном пакту него о рату са Курдима. У потрази за тим ратом, она тренутно врши инвазију на део Сирије, без коментара – а камоли уздржаности – од стране НАТО-а. Ово иако турска завршна стратегија у сиријском грађанском рату сада значи да се све више ослања на Русију.
Све то у време када САД, доминантна држава у НАТО савезу, има председника којег је сопствени политички естаблишмент морао приморати да напусти своју кампању која је пратила непријатељство према НАТО-у.
Да ли постоји било који информисани коментатор који заиста верује да ће било каква НАТО акција коју одлучи садашња америчка администрација – а неће бити НАТО акције која није – довести до стабилнијег или мирнијег света?
Посебни односи
А ту је и посвећеност британског естаблишмента „посебним односима“ који су шири од НАТО-а. Колико је Трампу стало до овога било је очигледно из тарифа које су уведене канадском произвођачу ваздухопловства Бомбардиер. Никакво држање ПМ-ПОТУС руке то није спречило.
И да ли заједничка америчко-британска опсесија наоружавањем Саудијске Арабије, која је још увек умешана у геноцидни рат по избору са својим суседом Јеменом, води миру и стабилности у региону? Саудијска Арабија монархија свакако није импресионирана.
Можда је највећи купац оружја из Велике Британије, али је подједнако срећна што је и руска фабрика калашњикова изграђена у краљевству.
Да ли је заиста одбрамбена употреба новца пореских обвезника да британска морнарица отвара нову базу у Бахреину, чија је владајућа монархија тако недавно и брутално угушила сопствени покрет народне демократије?
Једина сврха којој ово служи није повратак империјалној величини источно од Суеца, већ недостатак труда за усмеравање САД ка Пацифику.
А ту лежи још једна мочвара. Уједињено Краљевство нема независну спољну политику о непосредном питању Северне Кореје, нити о стратешком питању које стоји иза ње: успону Кине. „Оно што Доналд каже“ није политика, већ политички вакуум.
Усвојите корбинизам
Истина је следећа: западна империјална архитектура је застарела, њени ратови су завршени поразом, њени савезници су неповерљиви, а њена водећа држава губи економску трку од Кине.
Јавно мњење је одавно блефовало естаблишментом. Већинско непријатељство према сукобима у „рату против тероризма” је утврђена чињеница. Обнова Тридента, за програм који има међустраначку подршку, није успела да добије ништа слично хегемонистичкој подршци јавности.
НАТО добија само невољну подршку јер ће мали број мејнстрим политичара оспорити консензус естаблишмента, иако у УК та подршка опада.
Ставови Џеремија Корбина одражавају ставове овог значајног дела јавности, посебно оних који ће вероватно гласати за лабуристе. Његово противљење Триденту је дуготрајно и његово одбијање да буде малтретирано да каже да ће „притиснути дугме“ није му нанело никакву штету.
На прошлогодишњим масовним демонстрацијама ЦНД-а у супротности са Тридентом, Корбин је био главни говорник. Био је централна личност у опозицији ратовима у Авганистану, Ираку и интервенцији у Либији. Предводио је опозицију бомбардовању Сирије. И био је немилосрдни критичар НАТО-а.
Али Корбина подрива политика његове сопствене странке која, у време када естаблишментски поглед на безбедност очигледно пропада и увелико непопуларан, торијевцима даје слободан пут.
Не мора бити овако. Корбинизам је изграђен на раскиду са триангулацијом, али триангулација је жива и здрава у политици одбране.
Лабуристи морају да усвоје Корбиново гледиште о рату и миру и да одбаце копију торијевске политике која је тако лоше служила радним људима.
У најопаснијем тренутку предизборне кампање Џереми Корбин је управо ово урадио.
После терористичког напада у Манчестеру, и против многих интерних савета, Корбин је повезао бомбардовање са ратом против тероризма. То је зауставило торијевску линију напада у својим стазама и бирачи су то нашироко одобрили...јер су знали да је то истина.
Многи милиони такође знају да је шира спољна политика Уједињеног Краљевства хаос. Лабуристи треба да сустигну где се они, и вођа лабуриста, већ налазе.
