Аутор Одиле Хугоно Хабер, 5. мај 2020
od Међународна женска лига за мир и слободу
Генерална скупштина Уједињених нација (УНГА) је први пут подржала позиве за успостављање зоне слободне од нуклеарног оружја (НВФЗ) у резолуцији одобреној у децембру 1974, на предлог Ирана и Египта. Од 1980. до 2018. та резолуција се доносила сваке године, без гласања Генералне скупштине УН. Потврда предлога је такође укључена у низ резолуција Савета безбедности УН. Године 1991. Резолуција 687 Савета безбедности Уједињених нација је подржала циљ успостављања слободне зоне од оружја за масовно уништење (ВМДФЗ) у региону Блиског истока.
Чинило се да ће се 2010. године појавити обећање о ВМДФЗ, са генералним секретаром УН који је позвао на напредак у остварењу циља и подржао идеју да се све државе у региону састану како би разговарале о тој идеји на конференцији УН за Блиски исток у Хелсинкију која је заказана за Децембар 2012. Иако је Иран пристао да присуствује конференцији, Израел је то одбио, а Сједињене Државе су отказале догађај непосредно пре него што је требало да се одржи.
Као одговор, неке невладине организације (НВО) сазвале су конференцију у Хаифи 5-6 децембра 2013, рекавши „ако Израел не оде у Хелсинки, онда ће Хелсинки доћи у Израел“. Неки чланови Кнесета су били присутни. Тадатоши Акиба, професор математике и бивши градоначелник Хирошиме који је представљао јапанску организацију „Никад више“, говорио је на овој конференцији. Најмање два члана ВИЛПФ-а из САД била су присутна у Хаифи, Џеки Кабасо и ја. И Џеки Кабасо и ја смо писали извештаје који су се појављивали у Издање за пролеће/лето 2014 of Мир и слобода („САД нестале у акцији за нуклеарно разоружање“, 10-11; „Конференција у Хаифи: Израелци повуку линију у песку изнад нуклеарног оружја, 24-25).
Почевши од 2013. године, председник Обама је започео разговоре о привременом споразуму између Ирана и П5+1 (Кина, Сједињене Државе, Уједињено Краљевство, Русија, Француска и Немачка, са Европском унијом). После 20 месеци преговора, Заједнички свеобухватни план акције (ЈЦПОА)—такође познат као „Ирански нуклеарни споразум“—прихваћен је као коначни оквир у априлу. Историјски нуклеарни споразум су званично примиле Уједињене нације и потписале га у Бечу 14. јула 2015. Њиме је ограничен ирански нуклеарни програм и укључивао је појачано праћење у замену за ослобађање од санкција.
За детаљан приказ историје, погледајте ово Временски оквир нуклеарне дипломатије са Ираном из Удружења за контролу наоружања.
Ми у ВИЛПФ-у САД подржали смо преговоре и споразум и издали а изјава дана 8 који је објављен и дистрибуиран током истовремене ревизије НПТ-а у Бечу.
Надали смо се да ћемо напредовати по овом питању на следећој конференцији о ревизији Уговора о нуклеарном неширењу која се одржава сваких пет година. Али на састанку 2015. године, државе чланице нису успеле да постигну консензус о споразуму који би унапредио рад ка неширењу и разоружању на Блиском истоку. Свако кретање напред било је потпуно блокирано јер нису могли да се договоре.
Затим, 3. маја 2018, председник Трамп је објавио да САД излазе из споразума са Ираном и да су санкције САД поново уведене и интензивиране. Упркос противљењу Европе, САД су се у потпуности повукле из споразума.
Упркос томе, недавно документ о покривености састанака из Уједињених нација нам је дало наду да ће се нешто померити напред:
Делегат Уједињених Арапских Емирата очекивао је позитиван исход Конференције о успостављању блискоисточне зоне слободне од нуклеарног оружја и другог оружја за масовно уништење, која ће се одржати од 18. до 22. новембра [2019.] у Главном штабу. Он је позвао све регионалне стране да учествују у напорима да се склопи правно обавезујући споразум који би забранио нуклеарно оружје у целом региону. Понављајући ту перспективу, представник Индонезије је рекао да је постизање такве зоне важан подухват и позвао на пуно и смислено учешће држава у региону.
Ово је посебно важно јер недавно, „[од] 5. јануара 2020. године, након Ваздушни удар на аеродром у Багдаду који је гађао и убио иранског генерала Кассем Солеимани, Иран је изјавио да се више неће придржавати ограничења споразума, али да ће наставити да координира са Међународном агенцијом за атомску енергију (ИАЕА) остављајући отворену могућност поновног усаглашавања. (Од Страница на Википедији на Заједничком свеобухватном плану акције, који се позива на чланак ББЦ-а од 5. јануара 2020., „Иран повлачи обавезе из нуклеарног споразума.”.)
У истом Документ о покривености састанака УН, представник Сједињених Држава (Јохн А. Бравацо) рекао је да његова земља „подржава циљ Блиског истока без оружја за масовно уништење, али напоре у том циљу морају улагати све заинтересоване државе региона у инклузивном, кооперативном и начин заснован на консензусу који узима у обзир њихове релевантне безбедносне бриге." Он је додао: „У недостатку учешћа свих регионалних држава, Сједињене Државе неће присуствовати тој конференцији и сматраће сваки исход нелегитимним.
Из овога можемо разумети да се ништа неће догодити ако Израел не крене напред по овом питању. Сетите се да су се израелски активисти надали да ће покренути Израелце и да су се организовали на улицама Тел Авива, као и да су организовали конференције попут Хаифе.
Али у документу УН, изјава израелског представника гласи: „Све док на Блиском истоку постоји култура непоштовања споразума о контроли наоружања и неширењу, биће немогуће промовисати било који регионални процес разоружања. Рекао је: „Ми смо у истом чамцу и морамо да радимо заједно да бисмо стигли до сигурне обале.
Пре него што ВМДФЗ постане међународно питање, морају га преузети локалне земље и развити регионално. Биће потребно време да се изгради на транспарентним захтевима и да се развије веома прецизна култура провере и равнотеже, у којој се морају вршити провере. У садашњој клими рата и наоружања, ову инфраструктуру није могуће развити. Због тога су сада многи активисти вршећи притисак на међународну мировну конференцију на Блиском истоку.
Најновији позитиван развој догађаја је да је 10. октобра 2019. Институт Уједињених нација за истраживање разоружања (УНИДИР) покренуо свој пројекат о „Зони слободне од оружја за масовно уништење на Блиском истоку (ВМДФЗ)“ на маргинама текуће седнице Први комитет за разоружање.
Према Извештај штампе УН о покретању пројекта, „Др. Рената Дван, директорка УНИДИР-а, отворила је догађај наводећи ову нову трогодишњу истраживачку иницијативу и начин на који она има за циљ да допринесе напорима у рјешавању пријетњи и изазова оружја за масовно уништење.
Следећа конференција о прегледу НПТ-а (планирана за април-мај 2020.) је ускоро пред нама, иако ће можда бити одложена или одржана иза затворених врата као одговор на пандемију ЦОВИД-19. Кад год и како год да се то догоди, свих 50-ак одељења ВИЛПФ-а широм света треба да изврше притисак на наше представнике УН да покрену ово питање.
Гение Силвер из комитета за Блиски исток је већ израдио нацрт следеће писмо амбасадору Сједињених Држава Џефрију Еберхарду из ВИЛПФ-а САД. Огранци ВИЛПФ-а могу користити језик из овог писма за писање сопствених писама и за едукацију јавности о овом важном питању.
Одиле Хугонот Хабер је копредседавајућа Комитета за Блиски исток Међународне женске лиге за мир и слободу и World BEYOND War Управни одбор.
