Давид Свансон, World BEYOND War, Септембар КСНУМКС, КСНУМКС
Један од мојих омиљених блогова је онај Кејтлин Џонстон. Зашто никад нисам писао о томе колико је то сјајно? Нисам сигуран. Презаузет сам да бих писао о већини ствари. Позвао сам је у своју радио емисију и нисам добио одговор. Знам да је једна од мојих омиљених ствари такође једна од њених: исправљати грешке других. Волим да исправљам и своје грешке, наравно, али није толико забавно, и чини ми се корисним само писати о томе када моју грешку деле милиони. Мислим да је госпођа Џонстон сада направила, на свој талентовани начин, грешку коју су милиони поделили у посту под називом „У овој катастрофи сви смо ми, на крају крајева, невини,“ и мислим да је то можда ужасно опасна.
Сећам се да је неко назвао Жан-Пола Сартра последњим великим интелектуалцем који би слободно расправљао о било којој теми, знао ишта о томе или не. Ово звучи као помало увреда, али се може прочитати као похвала ако се схвати да је Сартр, иако је препознао оно што није знао, увек био у стању да понуди мудре мисли бриљантно изражене. То је оно у чему уживам код блогера као што је Џонстон. Неке људе читате зато што имају одређену стручност или позадину или званичну позицију. Друге читате јер једноставно имају способност да посматрају тренутне догађаје и извуку кључне трендове који се често пропуштају или, у многим случајевима, цензурисани — укључујући и самоцензурисане. Бојим се, међутим, да би Сартр био очајан због Џонстонове најновије.
Сматрам да је основна поента већег дела Сартровог писања била да престане да прави јадне изговоре и прихвати одговорност. Не можете избегавати изборе или тврдити да их је неко други направио. Бог је мртав и труне заједно са Духом и Мистичном моћи и Кармом и привлачењем звезда. Ако ви као појединац нешто урадите, то је на вама. Ако група људи као група нешто ради, то је на њима или нас. Не можете изабрати да летите или видите кроз зидове; Ваш избор је ограничен на могуће. И могу се водити искрене расправе о томе шта је могуће, око чега се можда не бих увек сложио са Сартром. Искрене расправе се свакако могу водити о томе шта је мудро и добро, око чега бих се сасвим сигурно често оштро не слагао са Сартром. Али у оквиру онога што је могуће, ја - и свако могуће људско значење "ми" - смо 100% одговорни за наше изборе, на боље или горе, за кредит и кривицу.
Сматрам да је основна поента Џонстоновог најновијег блога да људи нису више одговорни за „клизање ка уништењу путем нуклеарног армагедона или еколошке катастрофе“ него зависници од хероина који траже хероин. Мој одговор није да је зависник од хероина проклето одговоран зато што се навукао или зато што је Сартр то доказао дугим речима. Зависност — у којој год мери су њени узроци у дроги или у особи — је стварна; а чак и да није, могао би се третирати као реалан зарад овог аргумента у коме је то само аналогија. Мене брине идеја да човечанство нема контролу над својим понашањем па самим тим ни одговорност за њега, или како то Џонстон каже:
„Људско понашање је такође вођено несвесним силама на колективном нивоу, али уместо трауме из раног детињства говоримо о целој нашој еволуционој историји, као ио историји цивилизације. . . . То је све негативно људско понашање на крају: грешке које су направљене због недостатка свести. . . . Дакле, на крају смо сви невини.” Ово је наравно патентна глупост. Људи све време свесно доносе лоше одлуке. Људи делују из похлепе или злобе. Имају жаљење и стид. Свако лоше дело се не чини несвесно. Не могу да замислим да Џонстон ради било шта осим да се смеје изговору да Џорџ В. Буш, Колин Пауел и банда нису „свесно лагали“. Не само зато што их имамо у евиденцији који кажу да су знали истину, већ и зато што сам концепт лагања не би постојао без феномена свесног говорења неистине.
Џонстон прича причу о успону „цивилизације“ као да је читаво човечанство сада и увек је било једна култура. Ово је утешна фантазија. Лепо је погледати тренутна или историјска људска друштва која живе или живе одрживо или без рата и претпоставити да би се, с временом, понашали баш као запослени у Пентагону. То је у њиховим генима или њиховој еволуцији или њиховом колективном несвесном или тако нешто. Наравно да је то могуће, али је мало вероватно и сасвим сигурно није поткријепљено било каквим доказима. Разлог за читање Зора свега Дејвида Гребера и Дејвида Венгроуа није да су сваку спекулацију нужно довели до савршенства, већ да су изнели огроман аргумент — који је одавно изнела Маргарет Мид — да је понашање људских друштава културно и опционо. Не постоји предвидљиви ланац напретка од примитивног ка сложеном, монархије до демократије, номадског до стационарног до гомилања нуклеарног оружја. Друштва су се током времена кретала напред-назад у свим правцима, од малог ка великом ка малом, од ауторитарног ка демократском и демократског ка ауторитарном, од мирољубивих ка ратничким ка мирољубивим. Били су велики, сложени и мирни. Били су сићушни, номадски и ратоборни. Мало је риме или разлога, јер су културни избори избори које нам не диктирају ни Бог ни Маркс ни „човјечанство“.
У америчкој култури, шта год да 4% човечанства учини погрешно, није кривица тих 4% већ „људске природе“. Зашто САД не могу да се демилитаризују као друга најмилитаризована нација? Људска природа! Зашто САД не могу имати здравствену заштиту за све као што то има већина земаља? Људска природа! Уопштавање мана једне културе, па и оне са Холивудом и 1,000 страних база и ММФ-ом и Светим Владимиром у мане човечанства и самим тим ничије кривице, једноставно није достојно антиимперијалних блогера.
Нисмо морали да дозволимо екстрактивној, потрошачкој, деструктивној култури да доминира светом. Чак и култура која је само мало мање таква не би створила тренутно стање нуклеарног ризика и еколошког колапса. Сутра бисмо могли да пређемо на мудрију, одрживију културу. Наравно да не би било лако. Они од нас који то желе морали би да предузму нешто против страшних људи на власти и оних који слушају њихову пропаганду. Требало би нам много више блогера као што је Џонстон који би осуђивали и разоткривали њихову пропаганду. Али могли бисмо то да урадимо — не постоји ништа што би доказало да то не можемо — и морамо да радимо на томе. И знам да се Џонстон слаже да морамо да радимо на томе. Али рећи људима да је проблем нешто друго него културолошки, говорити људима бесмислице без основа да је то једноставно таква каква је цела врста, не помаже.
Заговарајући укидање рата, стално се наилази на идеју да је рат само начин на који се људи понашају, иако је већина историје и праисторије људи лишена било чега што личи на рат, иако већина људи чини све што може да избегне рат, иако су бројна друштва прошла векове без рата.
Као што је некима од нас тешко замислити свијет без рата или убиства, неким људским друштвима је тешко замислити свијет са тим стварима. Један мушкарац у Малезији, питао га је зашто не би пуцао на стрелце, одговорио је: "Зато што би их убио." Није могао да схвати да је свако могао да убије. Лако је посумњати да му недостаје маште, али колико је лако за нас да замислимо културу у којој готово нико не би изабрао да убије, а рат би био непознат? Било да је лако или тешко замислити, или створити, ово је дефинитивно ствар културе, а не ДНК.
Према миту, рат је „природан“. Ипак, потребна је велика кондиција да би се већина људи припремила за учешће у рату, а велика душевна патња је уобичајена међу онима који су учествовали. Насупрот томе, познато је да ниједна особа није претрпела дубоко морално жаљење или посттрауматски стресни поремећај због ратне депривације — нити због одрживог живота, нити због живота у одсуству нуклеарног оружја.
У изјави о насиљу у Севиљи (пдф), водећи светски научници понашања побијају идеју да је организовано људско насиље [нпр. рат] биолошки детерминисано. Саопштење је усвојио Унеско. Исто важи и за уништавање животне средине.
Надам се да грешим да их обесхрабрује да предузму акцију, говорећи људима да криве све своје врсте, њихову историју и праисторију. Надамо се да је ово само глупи академски спор. Али веома се бојим да није, и да многи људи — чак и ако не сама Џонстонова — који не налазе добре изговоре у Богу или „божанском“ налазе згодан изговор за своје отрцано понашање у преузимању мана доминантну западну културу и окривљујући их на велика опредељења ван било чије контроле.
Заправо ме није брига да ли се људи осећају невиним или кривим. Немам никакав интерес да натерам друге или себе да осетим срамоту. Мислим да може бити оснажујуће знати да је избор наш и да имамо много више контроле над догађајима него што они на власти желе да верујемо. Али углавном желим акцију и истину и мислим да они могу да раде заједно, чак и ако само у комбинацији могу да нас ослободе.
