аутор Лоренс Витнер, Рат је криминал, Октобар КСНУМКС, КСНУМКС
Дана 10. септембра 2021. године, током важног дипломатског састанка који је одржан телефоном, амерички председник Џозеф Бајден и председник Кине Си Ђинпинг потврдили су неопходност бољих односа између њихова два народа. Према званични кинески сажетак, Си је рекао да „када Кина и Сједињене Државе сарађују, две земље и свет ће имати користи; када су Кина и Сједињене Државе у конфронтацији, две земље и свет ће патити." Додао је: „Постизање исправног односа је . . . нешто што морамо да урадимо и морамо да радимо добро.”
У овом тренутку, међутим, чини се да су владе два народа далеко од односа сарадње. Заиста, веома сумњичави једни према другима, Сједињене Америчке Државе Кина повећавају своју војну потрошњу, развијање новог нуклеарног оружја, упуштајући се у жестоке свађе око територијална питања, и изоштравање њихових економска конкуренција. Спорови око статуса Тајван и Јужно кинеско море су посебно вероватне жаришта за рат.
Али замислите могућности ако Сједињене Државе и Кина је сарађивати. На крају крајева, ове земље поседују два највећа светска војна буџета и две највеће економије, два су водећа потрошача енергије и имају укупну популацију од скоро 1.8 милијарди људи. Радећи заједно, могли би остварити огроман утицај у светским пословима.
Уместо да се припреми за смртоносну војну конфронтацију – ону која се појавила опасно близу крајем 2020. и почетком 2021. — Сједињене Државе и Кина би могле да предају своје сукобе Уједињеним нацијама или другим неутралним телима као што је Удружење нација југоисточне Азије ради посредовања и решавања. Осим што би спречила потенцијално разорни рат, можда чак и нуклеарни рат, ова политика би омогућила значајно смањење војне потрошње, уз уштеде које би се могле посветити јачању операција УН и финансирању њихових домаћих социјалних програма.
Уместо да две земље опструишу акцију УН за заштиту међународног мира и безбедности, оне би то могле у потпуности да подрже—на пример, ратификацијом УН-а Уговор о забрани нуклеарног оружја.
Уместо да настави као светски највећи емитери гасова стаклене баште, ова два економска гиганта би могла да раде заједно у борби против ескалирајуће климатске катастрофе смањењем свог угљичног отиска и заговарањем међународних споразума са другим државама да учине исто.
Уместо окривљујући једни друге за тренутну пандемију, могли би да раде кооперативно на глобалним мерама јавног здравља, укључујући масовну производњу и дистрибуцију вакцина Цовид-19 и истраживање других потенцијално ужасних болести.
Уместо да се упуштају у расипничко економско такмичење и трговинске ратове, могли би да удруже своје огромне економске ресурсе и вештине како би сиромашнијим земљама обезбедили програме економског развоја и директну економску помоћ.
Уместо проказујући једни друге за кршење људских права, могли су да признају да су обојица тлачили своје расне мањине, да објаве планове за окончање овог малтретирања и обезбеде репарације жртвама.
Иако се чини да је такав преокрет немогућ, нешто отприлике упоредиво догодио се 1980-их, када је америчко-совјетски Хладни рат, који је дуго био главни део међународних послова, дошао до изненадног, неочекиваног краја. У контексту масовног таласа народних протеста против све већег хладног рата и, посебно, све веће опасности од нуклеарног рата, совјетски председник Михаил Горбачов имао је мудрости да увиди да две нације немају шта да добију, а да много изгубе тиме што настављајући путем све веће војне конфронтације. И чак је успео да убеди америчког председника Роналда Регана, који је дуго био ватрени јастреб, али опкољен притиском народа, у вредност сарадње између њихова два народа. Године 1988, са брзом распадом америчко-совјетске конфронтације, Реаган угодно прошетао са Горбачовим московским Црвеним тргом, говорећи радозналим посматрачима: „Одлучили смо да разговарамо једни са другима уместо једни о другима. Ради сасвим добро.”
Нажалост, у наредним деценијама, нови лидери обе нације протраћили су огромне могућности за мир, економску безбедност и политичке слободе које су се отвориле крајем Хладног рата. Али, бар неко време, кооперативни приступ је функционисао сасвим добро.
И опет може.
Имајући у виду тренутно хладно стање у односима између влада Сједињених Држава и Кине, чини се да, упркос обећавајућој реторици на недавном састанку Бајден-Си, оне још нису спремне за однос сарадње.
Али шта ће будућност донети је сасвим друга ствар — посебно ако, као у случају Хладног рата, људи света, усуђујући се да замисле бољи начин, одлуче да је неопходно поставити владе двеју најмоћнијих нације на новом и продуктивнијем курсу.
[Др. Лоренс Витнер (https://www.lawrenceswittner.com/ ) је професор емеритус историје у СУНИ / Албани и аутор Суочавање са бомбом (Станфорд Университи Пресс).]
