Би Винслов Миерс
Ескалирајуће тензије у Украјини изазивају забринутост да би могло доћи до кршења „провале ватре“ између конвенционалног и тактичког нуклеарног оружја потенцијално доступног свим странама у сукобу, са непредвиђеним последицама.
Лорен Тхомпсон објавила је у часопису Форбес (хттп://ввв.форбес.цом/ситес/лорентхомпсон/2014/04/24/фоур-ваис-тхе-украине-црисис-цоулд-есцалате-то-усе-оф-нуцлеар- оружје /) како би украјинска криза могла постати нуклеарна: путем неисправних обавештајних података; преко супротстављених страна које међусобно шаљу мешовите сигнале; кроз претећи пораз за обе стране; или кроз слом команде на бојном пољу.
У свом најједноставнијем облику, сложена украјинска ситуација своди се на опречна тумачења и системе вредности: за Путина је НАТО-ирање Украјине представљало увреду за руску домовину, што није могло остати непризнато, посебно с обзиром на историју поновљене инвазије на Русију од стране сила. Из перспективе Запада, Украјина је имала право као суверена држава да се придружи НАТО-у и ужива његову заштиту, мада се због кризе поставља питање зашто НАТО још увек постоји с обзиром на наше уклањање из хладног рата - бившег хладног рата. Да ли је НАТО бедем против Путиновог оживљеног руског империјализма, или је прекорачење НАТО-а до руских граница првобитни узрок његовог параноичног одговора?
Иако су суверенитет и демократија значајне политичке вредности, треба само преокренути сценарио у Украјини да би се почело разумевати, ако не и саосећати са Путиновим мачо држањем. Најрелевантнији обрнути пример већ се догодио давне 1962. То је наравно кубанска ракетна криза, где су Сједињене Државе осетиле да је њена „сфера утицаја“ неприхватљиво продрла. Изгледа да је међународна заједница 53 године касније научила мало тога што је ушла у ширину уништења.
Украјинска криза је поучан пример зашто би се мало кашњење великих сила да испуне своје обавезе према Уговору о неширењу нуклеарног оружја могло завршити у најгорем сценарију. Наши стратези нису почели да схватају колико присуство оружја са завршетком света поново конфигурише улогу војне силе у решавању планетарних сукоба.
Помоћу ове реконфигурације препознаје се еволуциона биологија мушке (и женске, али углавном мушке) интеракције у сукобу - наших рефлекса борбе или бежања. Владини званичници и коментатори штампе уважавају овај или онај став дипломатски сроченом рационализацијом, али испод све реторике још увек смо у школском дворишту, тучемо се у прса и ричемо попут горила.
Велико је потцењивање рећи да је потребна нова парадигма мушкости. У старом сам мужеван јер штитим свој положај, свој травњак. У новом штитим текући живот на планети као целини. У старим годинама сам веродостојан јер своје претње поткрепљујем мегатонима деструктивне (мада на крају аутодеструктивне) моћи. У новом, признајем да би крутост мојих уверења могла завршити светом. С обзиром да је алтернатива масовна смрт, тражим помирење.
Да ли је могућа таква радикална промена у садашњој клими мушког насиља које тако доминира светским медијима, спортом и видео играма и хиперконкурентним, често корумпираним капитализмом? Али назирућа стварност још кубанских ракетних криза, под претпоставком да их свет преживи, притискаће људе да прошире на планетарни ниво оно што сада значи бити победник, бити заштитник не само породице или нације, већ и планета, дом свега што делимо и ценимо.
Није као да нема преседана за ову нову мушку парадигму. Размислите о Гандхију и Кингу. Да ли су били мршави или слаби? Тешко. Способност проширења идентификације тако да укључује бригу о целој земљи и читавом човечанству лежи у свима нама, чекајући прилике да поприме креативан облик.
Један од недовољно публикованих примера нове парадигме која се појављује у креативним тензијама са старом је Ротари. Ротари су започели бизнисмени. Посао је по природи конкурентан - и често политички конзервативан јер тржишта захтевају политичку стабилност - али вредности Ротари-а превазилазе аспекте школског дворишта у конкуренцији, у корист правичности, пријатељства и високих етичких стандарда који укључују постављање једног питања које подразумева планетарну идентификацију: хоће ли да ли дата иницијатива буде корисна за све заинтересоване? Ротари има више од 1.2 милиона чланова у преко 32,000 клубова између 200 земаља и географских подручја. Преузели су изванредно велик, наизглед немогућ задатак да окончају дечију парализу на планети, и врло су се приближили успеху. Можда ће организације попут Ротари-а постати гимназије у којима ће нова мушка мушка парадигма рвати стару застару. Шта би Ротари могао да учини ако се усуди да преузме крај рата?
Винслов Миерс је аутор књиге „Живјети изван рата: Водич за грађане“ и члан је Савјетодавног одбора Иницијативе за превенцију рата.
