Ницолас ЈС Давиес, 12. октобра 2020
Американци имају посла са предстојећим општим изборима, пандемијом која нас је убила преко 200,000 XNUMX, и корпоративним вестима чији се пословни модел изродио продаји различитих верзија „Тхе Трумп Схов“Њиховим оглашивачима. Па ко има времена да обрати пажњу на нови рат око пола света? Али с толико света погођеног 20 година Ратови које воде САД и последичне политичке, хуманитарне и избегличке кризе, не можемо себи приуштити да не обратимо пажњу на ново опасно избијање рата између Јерменије и Азербејџана због Нагорно-Карабах.
Јерменија и Азербејџан су се борили а крвави рат над Нагорно-Карабахом од 1988. до 1994. године, до краја којих је најмање 30,000 људи убијено, а милион или више је побегло или протерано из својих домова. До 1994. године јерменске снаге окупирале су Нагорно-Карабах и седам околних округа, све међународно признате као делови Азербејџана. Али сада се рат поново разбуктао, стотине људи је убијено, а обе стране гранатирају цивилне циљеве и тероришу цивилно становништво.
Нагорно-Карабах је вековима била етнички јерменска регија. Након што је Перзијско царство 1813. године Уговором из Гулистана препустило овај део Кавказа Русији, први попис становништва десет година касније идентификовао је становништво Нагорно-Карабаха као 91% Јермена. Одлука СССР-а о додељивању Нагорно-Карабаха Азербејџанској ССР 1923. године, као и одлука о додељивању Крима Украјинској ССР 1954. године, била је административна одлука чије су опасне последице постале јасне тек када је СССР почео да се распада крајем 1980-их.
1988. године, одговарајући на масовне протесте, локални парламент у Нагорно-Карабаху гласао је 110-17. Године за захтев за његово премештање из Азербејџанске ССР у Јерменску ССР, али је совјетска влада одбила тај захтев и међуетничко насиље ескалирало. 1991. године, Нагорно-Карабах и суседна регија Шахумијан са већинском Јерменском државом одржали су референдум о независности и прогласили независност од Азербејџана као Република Артсакх, његово историјско јерменско име. Када се рат завршио 1994. године, Нагорно-Карабах и већи део територије око њега били су у јерменским рукама, а стотине хиљада избеглица побегло је у оба смера.
Сукоба има од 1994. године, али садашњи сукоб је најопаснији и најсмртоноснији. Од 1992. године дипломатске преговоре о решавању сукоба водила је „Минск Гроуп, “Коју је формирала Организација за европску сарадњу и безбедност (ОЕБС), а предводиле Сједињене Државе, Русија и Француска. 2007. године Минск група се у Мадриду састала са јерменским и азербејџанским званичницима и предложила оквир за политичко решење, познато као Мадридски принципи.
Мадридски принципи би вратили пет од дванаест округа Схахумиан провинције Азербејџану, док би пет округа Наборно-Карабах и два округа између Нагорно-Карабаха и Јерменије гласали на референдуму да одлуче о својој будућности, за коју би се обе странке обавезале да прихвате резултате. Све избеглице имале би право да се врате у своје старе домове.
Иронично, један од најгласнијих противника мадридских принципа је Арменски национални комитет Америке (АНЦА), група лобија за јерменску дијаспору у Сједињеним Државама. Подржава јерменске претензије на читаву спорну територију и не верује Азербејџану да ће поштовати резултате референдума. Такође жели да се де фацто влади Републике Артсакх дозволи да се придружи међународним преговорима о својој будућности, што је вероватно добра идеја.
С друге стране, азербејџанска влада председника Илхама Алијева сада има потпуну подршку Турске за њен захтев да се све јерменске снаге морају разоружати или повући из спорног региона, који је и даље међународно признат као део Азербејџана. Турска наводно плаћа џихадске плаћенике из турске окупиране сјеверне Сирије да иду да се боре за Азербејџан, подижући баук сунитских екстремиста погоршавајући сукоб између хришћанских Јермена и углавном шиитских муслимана Азера.
На први поглед, упркос овим тврдим позицијама, овај брутални бесни сукоб требало би да буде могуће решити поделом спорних територија између две стране, као што су покушали мадридски принципи. Чини се да састанци у Женеви и сада у Москви напредују ка прекиду ватре и обнављању дипломатије. У петак, 9. октобра, двојица супротстављених министри спољних послова састали су се први пут у Москви, на састанку уз посредовање руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, а у суботу су се договорили о привременом примирју ради опоравка тела и размене заробљеника.
Највећа опасност је да би Турска, Русија, САД или Иран требало да виде неку геополитичку предност у ескалацији или укључивању у овај сукоб. Азербејџан је започео своју тренутну офанзиву уз потпуну подршку турског председника Ердогана, који се чини да је користи за демонстрацију обновљене моћи Турске у региону и јачање своје позиције у сукобима и споровима око Сирије, Либије, Кипра, истраживања нафте у источном Медитерану и регион уопште. Ако је то случај, колико дуго то мора трајати пре него што је Ердоган изнео своје становиште и може ли Турска контролисати насиље које изазива, као што то тако трагично није успела у Сирији?
Русија и Иран немају шта да добију, а све да изгубе од ескалирајућег рата између Јерменије и Азербејџана, и обоје позивају на мир. Популарни јерменски премијер Никол Пасхиниан дошао на власт након јерменске 2018. године “Велвет Револутион”И следио је политику несврставања између Русије и Запада, иако је Јерменија део руске ЦСТО војни савез. Русија је посвећена одбрани Јерменије ако је нападну Азербејџан или Турска, али је јасно ставила до знања да се та обавеза не односи на Нагорно-Карабах. Иран је такође уско повезан са Јерменијом него Азербејџаном, али сада је свој Становништво Азербејџана је изашао на улице подржавајући Азербејџан и протестујући због пристрасности њихове владе према Јерменији.
Што се тиче деструктивне и дестабилизујуће улоге коју Сједињене Државе уобичајено играју на ширем Блиском Истоку, Американци би се требали чувати било каквих америчких напора да искористе овај сукоб у сврху самоуслуживања САД-а. То би могло укључивати подгревање сукоба како би се поткопало поверење Јерменије у савезништво са Русијом, како би се Јерменија увукла у западније, про-НАТО поравнање. Или би САД могле да погоршају и искористе немире у иранској азербејџанској заједници као део свог „максимални притисак”Кампања против Ирана.
На било који предлог да САД експлоатишу или планирају да искористе овај сукоб за своје циљеве, Американци би требало да се сете народа Јерменије и Азербејџана чији се животи изгубљени или уништени сваки дан на који овај рат бесни и треба да осуди и супротстави се сваком напору да продужи или погорша њихов бол и патњу због америчке геополитичке користи.
Уместо тога, САД би требало да у потпуности сарађују са својим партнерима у ОЕБС-овој групи из Минска како би подржали прекид ватре и трајни и стабилни преговарачки мир који поштује људска права и самоопредељење свих људи Јерменије и Азербејџана.
Ницолас ЈС Давиес је независни новинар, истраживач за ЦОДЕПИНК и аутор Крв на нашим рукама: америчка инвазија и уништење Ирака.
