Бескрајни рат је катастрофално (али профитабилно) предузеће

Аутор Лоренс Вилкерсон, 11. фебруар 2020

od Одговорна државна летјелица

„Колапс либијске државе имао је последице по читав регион, са токовима људи и оружја који су дестабилизовали друге земље широм Северне Африке. Ова изјава долази из недавног извештаја групе Соуфан, под насловом „Борба око приступа либијским залихама енергије“ (24. јануар 2020.). 

Слушаш ли, Барак Обама?

„У овом граду [Вашингтону, ДЦ] постоји пристрасност према рату“, рекао је председник Обама мени и неколицини других окупљених у Рузвелтовој соби Беле куће 10. септембра 2015, скоро седам година од његовог председничког мандата. Тада сам мислио да посебно мисли на трагичну грешку коју је направио придруживши се интервенцији у Либији 2011. године, наводно спроводећи Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација 1973.

Обамин државни секретар Џон Кери седео је одмах поред председника док је Обама говорио. Сећам се да сам се у то време питао да ли држи предавања Керију, као и да сам се жалио на сопствену одлуку, јер је Кери у то време био прилично отворен о већем учешћу САД у још једном бесконачном рату тада — и још увек — који се дешава у Сирији. Обама, међутим, очигледно није имао ништа од тога.

Разлог је тај што је интервенција у Либији довела не само до језиве смрти либијског лидера Моамера Гадафија — и покренула брутално и континуирано војно освајање за титулу „који влада Либијом“, већ је позвала спољне силе из целог Медитерана да придружите се борби и ослободите дестабилизирајући ток избеглица преко тог унутрашњег мора — такође је ставило оружје из једног од највећих светских складишта оружја у руке група као што су ИСИС, Ал-Каида, Лашкар е-Таиби и друге . Поред тога, многа од тог некадашњег либијског оружја коришћена су у Сирији управо у том тренутку.

Пре него што мало похвалимо Обаму што је научио лекцију и самим тим није одлучио да интервенише у Сирији на значајнији начин, морамо да поставимо питање: Зашто председници доносе тако катастрофалне одлуке као што су Ирак, Либија, Сомалија, Авганистан и сутра можда Иран?

Председник Двајт Ајзенхауер одговорио је на ово питање, добрим делом, 1961: „Никада не смемо дозволити да тежина ове комбинације [војно-индустријски комплекс] угрози наше слободе или демократске процесе. … Само будни и образовани грађани могу натерати да се огромна индустријска и војна машинерија одбране правилно повеже са нашим мирољубивим методама и циљевима.”

Једноставно речено, данас Америка није састављена од будног и образованог грађанства, а Комплекс који је Ајзенхауер тако прецизно описао је у ствари, и то на начине које ни Ајзенхауер није могао да замисли, угрожава наше слободе и демократске процесе. Комплекс ствара „пристрасност“ коју је описао председник Обама.  Штавише, данас Конгрес САД подстиче Комплекс — 738 милијарди долара ове године плус невиђен фонд од скоро 72 милијарде долара више — до те мере да је налог Комплекса о рату постао неисцрпан, вечан и, како је Ајзенхауер такође рекао, „ осећа се у сваком граду, свакој државној кући, свакој канцеларији савезне владе.”

Што се тиче „будног и образованог грађанства“, што је резултат не само на дуге стазе који се може приписати одговарајућем образовању, већ иу краткорочном и средњем року који је у принципу усађен од стране одговорног и способног „Четвртог сталежа“, постоји страшни неуспех такође. 

Комплекс за већину својих подлих сврха поседује медије који су важни, од рекордних новина нације, Њујорк тајмса, преко модерног органа главног града, Вашингтон поста, до банер папира финансијске заједнице, Тхе Валл Стреет Јоурнал. Сви ови листови углавном никада нису добили одлуку за рат који им се није допао. Тек када ратови постану „бескрајни“, неки од њих проналазе своје друге гласове — и тада је касно.

Да их штампано новинарство не надмашује, мејнстрим ТВ кабловски медији приказују главе које говоре, од којих су неке плаћене од стране чланова Комплекса или су провели свој професионални живот у њему, или обоје, да би понтификовали о разним ратовима. Опет, они проналазе своје критичке гласове тек када ратови постану бесконачни, очигледно су изгубљени или у застоју и коштају превише крви и блага, а бољи рејтинг лежи на страни опозиције према њима.

Генерал маринаца Смедли Батлер, двоструки добитник Медаље части, једном је признао да је био „злочинац за капитализам“. Прикладан опис Батлеровог времена у раним данима 20. века. Данас би, међутим, сваки војни професионалац вредан своје соли и као грађанин — попут Ајзенхауера — морао да призна да су и они злочинци за Комплекс — сигурно члан капиталистичке државе који носи карте, али онај чији је једини сврха, осим максимизирања профита акционара, је олакшавање смрти других од стране државе. 

Како другачије тачно описати мушкарце — а сада и жене — који носе вишеструке звезде који непрестано иду пред народне представнике у Конгресу и траже све више и више долара пореских обвезника? А чиста шарада фонда за бљузгавице, званично познатог као фонд за ванредне операције у иностранству (ОЦО) и који би требало да буде искључиво за операције у ратним позориштима, чини фарсу од војног буџетског процеса. Већина чланова Конгреса би требало да обеси главе од срамоте због онога што су дозволили да се дешава сваке године са овим фондом за бљузгање.

А речи министра одбране Марка Еспера у Центру за стратешке и међународне студије ове недеље, наводно изговорене да илуструју „ново размишљање“ у Пентагону у вези са буџетирањем, не сугеришу никакве назнаке стварне промене у буџету војске, већ само нови фокус – онај који обећава да неће умањити готовинске издатке већ да ће их повећати. Али с правом, Еспер указује на то где лежи део кривице док уверљиво оптужује Конгрес да додаје на већ надувене буџетске захтеве Пентагона: „Већ две и по године говорим Пентагону да наши буџети неће бити бољи – они су ту где јесу – и зато морамо да будемо много бољи чувари долара пореских обвезника. … И знате, Конгрес у потпуности стоји иза тога. Али онда постоји тај тренутак у времену када удари у њихово двориште, и ви морате да прођете кроз то.”

„Онај тренутак у времену када им удари у двориште“ је само мало прикривена оптужба да чланови Конгреса често додају захтеве Пентагона за буџет како би обезбедили свињетину за своје матичне округе (нико није бољи у овоме од Сената Лидер већинске већине Мич Меконел, који је током својих много година у Сенату обезбедио милионе долара пореских обвезника — укључујући и одбрану — за своју матичну државу Кентаки како би обезбедио своју дуговечну власт у тој земљи. А ни он није шаљивџија у примању новца од Одбрамбени сектор у касу своје кампање. Меконел би се, међутим, можда разликовао од осталих чланова Конгреса по начину на који се враћа у Кентаки и отворено се хвали огромним количинама свињског меса које годишње доноси у своју државу како би надокнадио своје све лошије оцене анкете). 

Али Еспер је наставио на много речитији начин: „Ми смо у овом тренутку. Имамо нову стратегију. …Имамо велику подршку Конгреса. … Морамо сада да премостимо овај јаз између система из доба хладног рата и борбе против побуњеника, ниског интензитета у последњих десет година, и да направимо овај скок у конкуренцију великих сила са Русијом и Кином – Кином пре свега.”

Ако је стари хладни рат донео понекад рекордне војне буџете, можемо очекивати да ће нови хладни рат са Кином премашити те износе за редове величине. А ко је то одлучио да нам је ипак потребан нови хладни рат?

Не тражите даље од Комплекса (из којег Еспер долази, не случајно, као један од врхунских лобиста за Раитхеон, звезданог члана Комплекса). Један од сине куа нон-а Комплекса је оно што је научио из скоро пола века хладног рата са Совјетским Савезом: ништа на свету се не исплати тако лепо и доследно од продужене борбе са великом силом. Дакле, нема јачег, моћнијег заговорника новог хладног рата са Кином — и бацити Русију у мешавину за додатне доларе — од Комплекса. 

Међутим, на крају крајева, сама идеја да САД морају годишње да троше више новца на своју војску од следећих осам нација у свету заједно, од којих су већина савезници САД, требало би да покажу чак и несвесном и не тако опрезном грађанству да нешто озбиљно није у реду. Извести нови хладни рат; нешто још увек није у реду.

Али очигледно је моћ Комплекса једноставно превелика. Рат и још више рата је будућност Америке. Као што је рекао Ајзенхауер, „тежина ове комбинације“ у ствари угрожава наше слободе и демократске процесе.

Да бисмо ово експлицитно разумели, потребно је само да испитамо узалудне покушаје у последњих неколико година да се поврати моћ за вођење рата од извршне власти, гране која је, када је опремљена моћи да води рат, као што нас је упозорио Џејмс Медисон, највише вероватно ће донети тиранију.

Медисон, право „перо“ у процесу писања Устава САД, побринуо се да ратну моћ стави у руке Конгреса. Без обзира на то, од председника Трумана до Трампа, скоро сваки амерички председник га је узурпирао на овај или онај начин.

Недавни покушаји одређених чланова Конгреса да искористе ову уставну моћ једноставно да уклоне Америку из бруталног рата у Јемену, пали су на страшну моћ Комплекса. Није важно што бомбе и пројектили Комплекса падају на школске аутобусе, болнице, погребне поворке и друге безопасне цивилне активности у тој ратом разореној земљи. Долари се сливају у касу Комплекса. То је оно што је битно. То је све што је битно.

Доћи ће дан обрачуна; увек постоји у односима нација. Имена светских империјалних хегемона неизбрисиво су урезана у историјским књигама. Од Рима до Британије, тамо су забележени. Нигде, међутим, није забележено да је неко од њих и данас са нама. Сви су отишли ​​на сметлиште историје.

Тако ћемо и ми ускоро, предвођени Комплексом и његовим бескрајним ратовима.

Лоренс Вилкерсон је пензионисани пуковник војске Сједињених Држава и бивши начелник штаба државног секретара Сједињених Држава Колина Пауела.