Општа узбуна је подигнута као одговор на недавно процурели нацрт меморандума секретара Министарства за унутрашњу безбедност Џона Келија у којем су наведени кораци за распоређивање јединица Националне гарде, као и друге мере, широм огромних региона земље у потрази за и притварање осумњичених да су имигранти без докумената у Сједињене Државе. Трампова администрација је покушала да се дистанцира од меморандума, истичући да је реч о документу Одељења за унутрашњу безбедност (ДХС), а не о документу Беле куће. Иако ово само поставља додатна питања о односу Беле куће према остатку савезне извршне власти, такође не успева да уклони забринутост због потенцијалне употребе Националне гарде против милиона чланова нашег друштва. Штавише, поставља дубока питања о томе ко командује Гардом, коме Гарда служи, а осим тога, о улози војних организација у јачању или поткопавању демократије у двадесет првом веку.
Новооткривена забринутост због опасних праваца на које указује допис ДХС-а скреће пажњу на оно што неки од нас годинама тврде – наиме, да би обновљени, реформисани и знатно проширени систем Националне гарде требало да преузме примарну одговорност за америчку безбедност од савремене војске оснивање. Да бисте тамо стигли, биће од помоћи да прођете убрзани курс закона и историје Националне гарде.
„Сједињене Државе нису извршиле инвазију од 1941. године, али су током прошле године јединице Националне гарде биле распоређене у 70 земаља…“
Почнимо са гувернером Арканзаса Асом Хачинсоном, који је на процурели меморандум ДХС-а одговорио изјавом која открива: „Имао бих забринутост у вези са коришћењем ресурса Националне гарде за спровођење имиграције са тренутним одговорностима за распоређивање које наши гардисти имају у иностранству. И други гувернери су изразили сличне забринутости. Оваква супротстављања прекоморских и домаћих распоређивања нам много говоре о уставним и законским оквирима који управљају Националном гардом. Они су ужасан неред.
Устав Сједињених Држава забрањује употребу Националне гарде за инвазију и окупацију других земаља. Уместо тога, члан 1, одељак 8 предвиђа употребу Гарде „за извршавање закона Уније, сузбијање побуна и одбијање инвазија“. Савезни статути донети на основу Устава описују услове под којима се Гарда може, али не сме користити за спровођење домаћег закона. Већина читања тих статута је да они не овлашћују једнострану федерализацију јединица државне страже да лове и притварају оне за које се сумња да су имигранти без докумената. Ипак, што се тиче уставног закона који укључује најмање неколико клаузула о милицији и Повељу о правима, питање је нејасно.
Оно што је јасно је да је закон о Националној гарди тренутно прекршен. Сједињене Државе нису вршиле инвазију од 1941. године, али су током прошле године јединице Националне гарде биле распоређене у 70 земаља, што одражава изјаву бившег министра одбране Доналда Рамсфелда да „Нема шансе да водимо глобални рат против тероризма без гарде и резерва.” Истовремено, потенцијално уставна употреба Гарде против имиграната наишла је на тренутну и широку критику која открива опозицију углавном неспремну да се упусти у дебату о томе шта је Гарда, шта је првобитно требало да буде и шта је могао или би требао бити.
Историја гарде
„Каква је, господине, корист од милиције? То је да се спречи успостављање сталне војске, проклетство слободе... Кад год владе желе да нападну права и слободе народа, оне увек покушавају да униште милицију, како би подигле војску на њиховим рушевинама.” — Амерички представник Елбриџ Џери, Масачусетс, 17. август 1789.
Национална гарда је организована и регулисана милиција Сједињених Држава, а порекло Гарде је од револуционарне државне милиције из 1770-их и 1780-их. Из разних историјских разлога који се односе на колонијалну и претколонијалну историју радикализма радничке и средње класе, револуционарна генерација је у стајаћим војскама препознала смртну претњу републиканској самоуправи. Дакле, Устав предвиђа бројне провере способности савезне владе – а посебно извршне власти – да се ангажује у вођењу рата и употреби војне моћи. Ове уставне провере обухватају лоцирање власти која објављује рат са Конгресом, административни надзор и финансијски надзор војске са Конгресом, овлашћивање председника са канцеларијом врховног команданта само у време рата, и централизацију политике националне одбране око постојећи систем милиције за разлику од велике професионализоване стајаће војске.
У свом првом веку, систем милиције је углавном функционисао и за добро и за зло, како је првобитно замишљено: да одбије инвазију, да сузбије побуну и да спроводи закон. Тамо где милиција није добро функционисала била је у инвазији и окупацији других народа и земаља. Ово је било тачно у ратовима против аутохтоних народа Северне Америке, а посебно је постало очигледно у углавном неуспелим напорима на крају деветнаестог века да се јединице милиције брзо трансформишу у јединице војске за окупације Филипина, Гуама и Кубе. Након тога, са сваким од ратова двадесетог века, од шпанско-америчког рата па надаље, преко светских ратова, хладног рата, америчке окупације Ирака и Авганистана, и такозваног Глобалног рата против тероризма, Американци су искусили све већу национализацију државну милицију Сједињених Држава у Националну гарду и резерве.
Ова трансформација није само пратила успон модерне америчке ратне државе, већ је била неопходан предуслов за то. Тамо где је Абрахам Линколн често цитирао своје прво искуство са јавном функцијом приликом избора за капетана у милицији Илиноиса, избор официра је отишао из праксе америчке војске. Тамо где су различите јединице милиције одбијале да учествују у инвазијама и окупацијама Канаде, Мексика, индијске земље и Филипина, данас би такво одбијање изазвало уставну кризу. Тамо где је 1898. године у америчкој милицији било по осам људи под оружјем за сваког у америчкој војсци, данас је Национална гарда сврстана у резерве Оружаних снага САД. Уништење и инкорпорација традиционалног система милиције био је предуслов за појаву америчког империјализма двадесетог века.
Као инструмент домаћег спровођења закона, трансформација Гарде је била мање потпуна. У деветнаестом веку, јединице јужњачке милиције су сузбиле побуне робова, а северне јединице су пружале отпор ловцима на робове; неке милиције су терорисале слободне Црнце и друге милиције организоване од бивших робова чувале су реконструкцију; неке јединице су масакрирале штрајкаче, а друге су се придружиле штрајковима. Ова динамика се наставила у двадесетом и двадесет првом веку, пошто је гарда коришћена и за порицање и за спровођење грађанских права у Литл Року и Монтгомерију; за сузбијање урбаних побуна и студентских протеста од Лос Анђелеса до Милвокија; да се успостави ванредно стање на протестима СТО у Сијетлу 1999.—и да то одбије током устанка у Висконсину 2011. Председници Џорџ В. Буш и Барак Обама радили су са гувернерима пограничних држава на распоређивању јединица Гарде за контролу граница, али као видели смо током протекле недеље, могућност употребе Гарде за директно хапшење имиграната без докумената наишла је на широк отпор.
Ка демократизованом систему одбране
Несумњиво је добро што је, упркос свему што је учињено Националној гарди, институција Гарде и даље споран терен. Ово је тачно не само у реакцији на допис ДХС-а, већ још више у периодичним организованим напорима оних који служе војску, ветерана, војних породица и пријатеља, адвоката и заговорника демократије да се суоче са незаконитом употребом Гарде. Током 1980-их, гувернери бројних држава оспорили су употребу Гарде за обуку никарагванских контраша. Од 2007-2009, Либерти Трее Фоундатион координирала је двадесет држава „Врати чувару кући!” кампања да се од гувернера захтева да преиспитају законитост налога о федерализацији и да одбију незаконите покушаје слања јединица државне гарде у иностранство. Ови напори нису успели да остваре своје непосредне циљеве, али су отворили критичке јавне дебате које би могле да укажу на пут напред за демократизацију националне безбедности.
У прегледу историје Националне гарде, видимо више примера онога што традиција закона на делу у правној теорији учи: да закон и владавина права делују не само у тексту или у формално-правним институцијама, већ више на начин на који које се право практикује и доживљава широм ширине и дубине друштвеног живота. Ако текст Устава САД додељује ратна овлашћења првенствено Конгресу и државној милицији, али је материјално стање војске конституисано на начин да се овлашћује извршна власт, онда одлуке о рату и миру, као и о јавном реду и грађанске слободе, донеће председник. Да би се демократско друштво појавило и цветало, неопходно је да стварна конституција власти функционише на начин који демократизује. За мене такво признање сугерише низ реформи нашег система националне одбране, укључујући:
- Проширење мисије Националне гарде како би се много експлицитније препознала њена тренутна улога у помоћи у катастрофама, хуманитарним службама, као и новим услугама у очувању, енергетској транзицији, урбаној и руралној реконструкцији и другим критичним областима;
- Реконфигурација Гарде као дела система универзалне услуге у којој учествује сваки грађанин и становник Сједињених Држава током младости—и која је, заузврат, део компакта који обезбеђује бесплатно јавно високо образовање и друге грађанске услуге;
- Обнављање гласања, укључујући избор официра, у систем Националне гарде;
- Реструктурирање финансирања и регулисање Гарде како би се осигурало да државне јединице уђу у ратне операције само као одговор на инвазију, како је предвиђено Уставом;
- Сразмерно реструктурирање Оружаних снага САД у подређености и служби систему Гарде;
- Усвајање амандмана на ратни референдум, као што је предложено 1920-их након Првог светског рата и 1970-их на крају Вијетнамског рата, који захтева национални референдум пре него што Сједињене Државе уђу у било какав неодбрамбени сукоб; и
- Значајно повећање активног стварања мира као питање америчке политике, делимично кроз ојачане и демократизоване Уједињене нације, тако да САД троше најмање десет пута више на стварање услова за мир него на припремање за могућност рата .
Има оних који кажу да ништа од овога не иде довољно далеко, истичући да је рат већ стављен ван закона разним уговорима чији су потписници Сједињене Државе, посебно пактом Келог-Брианд из 1928. Они су, наравно, у праву. Али такви уговори, попут Устава који их чини „Врховним законом земље“, уживају правну снагу само у стварном конституисању власти. Демократизован систем одбране је најсигурнија гаранција и за мир и за демократију. Широко распрострањено запрепашћење јавности потенцијалним распоређивањем Националне гарде у сврху спровођења имиграције би стога требало да постане полазна тачка за далеко фундаменталније истраживање и дебату о томе како се конституишемо као народ за заштиту и одбрану наших права и слобода .
