Поништи полицију, Поништи војску

Медеа Бењамин и Ницолас ЈС Давиес, Јуне КСНУМКС, КСНУМКС

1. јуна, председник Трумп је претио да ће распоредити америчке војне снаге против мирних демонстраната Блацк Ливес Маттер-а у градовима широм Америке. Трумп и гувернери држава на крају су распоредили најмање 17,000 војника Националне гарде широм земље. У главном граду државе Трумп је распоредио девет јуришних хеликоптера Блацкхавк, хиљаде војника Националне гарде из шест држава и најмање 1,600 Војне полиције и борбених снага активне дужности из 82. ваздухопловне дивизије, с писаним налозима за паковање бајонета.

Након недељу дана сукобљених наредби током којих је Трумп тражио 10,000 војника у главном граду, трупе активне дужности коначно су наређене назад у своје базе у Северној Каролини и Њујорку 5. јуна, пошто је мирна природа протеста користила војску сила је очигледно сувишна, опасна и неодговорна. Али Американци су били тешко шокирани од стране тешко наоружаних трупа, сузавца, гумених метака и тенкова који су америчке улице претворили у ратне зоне. Они су такође били шокирани када су схватили колико је лако председнику Трампу, с властитим рукама, прикупити тако застрашујућу силу.

Али не би требало да се чудимо. Дозволили смо нашој корумпираној владајућој класи да изгради најразорнију ратну машину у историји и да је стави у руке несретног и непредвидивог председника. Док су протести против полицијске бруталности преплавили улице наше нације, Трумп се осјећао оснаженим да окрене ову ратну машину против нас - и можда ће бити вољан да то поново учини ако буду спорни избори у новембру.

Американци добијају мали укус ватре и беса који америчка војска и њени савезници редовно намећу људима у иностранству, од Ирака и Авганистана, до Јемена и Палестине, и застрашивања, коју осећају људи Ирана, Венецуеле, Северне Кореје и друге земље које су дуго живеле под америчким претњама да ће их бомбардовати, напасти или извршити напад.

За Афроамериканце, последња рунда беса коју су изазвале полиција и војска само је ескалација рата ниског степена који су амерички владари водили против њих вековима. Од ужаса ропства преко изнајмљивања осуђеника после грађанског рата до система апартхејда Џима Кроуа до данашње масовне криминализације, масовног затварања и милитаризоване полиције, Америка је увек третирала Афроамериканце као сталну нижу класу коју треба експлоатисати и „држати на свом месту“ са онолико силе и бруталности колико је то потребно.

Данас је најмање четири пута већа вероватноћа да ће црни Американци бити убијени од стране полиције него белци Американци и шест пута већа вероватноћа да ће бити бачени у затвор. За црне возаче је три пута већа вероватноћа да ће бити претресени и дупло већа вероватноћа да ће бити ухапшени током заустављања саобраћаја, иако полиција има више среће да пронађе кријумчарену робу у аутомобилима белаца. Све ово доводи до расистичког полицијског и затворског система, са Афроамериканцима као главним метама, чак и док су америчке полицијске снаге све више милитаризоване и наоружане од стране Пентагона.

Расистички прогон се не завршава када Афроамериканци изађу кроз затворску капију. У 2010, трећина Афроамериканаца је имала осуђујућу пресуду за кривично дело, затварајући врата за посао, становање, помоћ студентима, програме заштите као што су СНАП и готовинска помоћ, а у неким државама и право гласа. Од првог „станка и претреса“ или заустављања саобраћаја, Афроамериканци се суочавају са системом дизајнираним да их зароби у трајно другоразредно грађанство и сиромаштво.

Баш као што народ Ирана, Северне Кореје и Венецуеле пати од сиромаштва, глади, болести која се може спречити и смрти као и намеравани резултати бруталних америчких економских санкција, системски расизам има сличне ефекте у САД-у, држећи Афроамериканце у изузетном сиромаштву, са двоструким стопа смртности белаца и школа које су подједнако одвојене и неједнаке као када је сегрегација била законита. Те основне разлике у здравственом и животном стандарду изгледају као главни разлог зашто Афроамериканци умиру од Цовид-19 више него двоструко више него што имају Бели Американци.

Ослобађање неоколонијалног света

Док је амерички рат против црначког становништва код куће сада изложен целој Америци – и целом свету – да га види, жртве америчких ратова у иностранству и даље су скривене. Трамп је ескалирао ужасне ратове које је наследио од Обаме, бацивши више бомби и пројектила за 3 године него што су то урадили Буш ИИ или Обама у својим првим мандатима.

Али Американци не виде застрашујуће ватрене кугле бомби. Они не виде мртва и осакаћена тела и рушевине бомбе које оставе за собом. Амерички јавни дискурс о рату готово се потпуно вртио око искустава и жртва америчких трупа, који су, на крају крајева, чланови наше породице и комшије. Попут двоструког стандарда између бијелих и црних живота у САД-у, постоји сличан двоструки стандард између живота америчких трупа и милиона милиона жртава и уништених живота на другој страни сукоба које оружане снаге САД-а и америчко оружје ослобађају друге земаља.

Када умировљени генерали говоре против Трумпове жеље за распоређивањем активних снага на америчке улице, требали бисмо схватити да они бране управо овај двоструки стандард. Иако је испразнила америчку благајну да изврши ужасно насиље над људима у другим земљама, иако није успела да "победи" у ратовима чак и по својим збуњеним условима, америчка војска је задржала изненађујуће добру репутацију у америчкој јавности. То је у великој мјери изузело оружане снаге од растућег јавног гађења према системској корупцији других америчких институција.

Генерали Маттис и Аллен, који су излазили против Трумповог распоређивања америчких трупа против мирних демонстраната, добро разумеју да би најбржи начин да се уништи јавни „тефлонски“ углед војске био да се шире и отвореније размештају против Американаца унутар Сједињених Држава.

Баш као што разоткривамо трулеж у америчким полицијским снагама и позивамо на одбрану полиције, тако морамо изложити трулеж у спољној политици САД-а и позвати на одбрану Пентагона. Амерички ратови против људи у другим земљама вођени су истим расизмом и економским интересима владајуће класе као и рат против Афроамериканаца у нашим градовима. Предуго смо пуштали да нас цинични политичари и пословни лидери раздвајају и владају, финансирајући полицију и Пентагон над стварним људским потребама, кочећи нас једни против других код куће и воде нас у ратове против наших суседа у иностранству.

Двоструки стандард који посвећује животе америчких трупа над оним људима чије земље бомбардирају и нападају једнако је цинично и смртоносно као и онај који цени беле животе над црнима у Америци. Док скандирамо „Црна животна материја“, требало би да укључимо животе црнаца и смеђих људи који свакодневно умиру од америчких санкција у Венецуели, животе црнаца и смеђих људи које експлодирају америчке бомбе у Јемену и Авганистану, животе људи боје у Палестини који су сузавцем, тукли и пуцали израелским оружјем које финансирају амерички порески обвезници. Морамо бити спремни да покажемо солидарност са људима који се бране од насиља које спонзорише САД, било у Миннеаполису, Њујорку и Лос Анђелесу, или Авганистану, Гази и Ирану.

Прошле недеље су нам пријатељи широм света дали величанствен пример како изгледа оваква међународна солидарност. Од Лондона, Копенхагена и Берлина до Новог Зеланда, Канаде и Нигерије људи су се излили на улице како би показали солидарност са Афроамериканцима. Они разумеју да САД лежи у срцу расистичког политичког и економског међународног поретка који и даље доминира светом 60 година након формалног завршетка западног колонијализма. Они разумеју да је наша борба њихова борба, и требало би да разумемо да је њихова будућност такође наша будућност.

Као што други стоје са нама, исто тако морамо да стојимо са њима. Заједно морамо искористити овај тренутак да пређемо од инкременталне реформе до стварне системске промјене, не само унутар САД-а, већ у цијелом расистичком, неоколонијалном свијету који контролира америчка војска.

Медеа Бењамин је суоснивачица ЦОДЕПИНК-а за мир и ауторица неколико књига, укључујући Инсиде Иран: Реална историја и политика Исламске Републике Иран. Ницолас ЈС Давиес је независни новинар, истраживач ЦОДЕПИНК-а и аутор књиге Блоод Он Оур Хандс: Америцан Инвасион анд Деструцтион оф Ирак