Емануел Пастреицх (директор Азијског института) 8. новембар 2017. Тхе Пеаце Репортt.
Гледајући говоре председника Доналда Трампа и председника Мун Џае-ина у Сеулу током последњих неколико дана дало ми је осећај колико је политика обе земље порасла. Трамп је говорио о свом раскошном голф терену и финој храни у којој је уживао, задржавајући се на сензуалном уживању и претварајући се да милиони недовољно плаћених и незапослених људи у Кореји и Сједињеним Државама не постоје. Хвалио се о прескупој војној опреми коју је Јужна Кореја била принуђена да купи и препустио се хвале за Корејски рат тако удаљен од изазова са којима се суочавају обични људи. Његов говор чак није био „Америка на првом месту“. Било је неуморно „Трамп први“.
А Мун га није изазивао нити га чак ни замерио ни у једној тачки. Није се помињао Трампов бесни расистички језик и његов утицај на Азијате, нити његова дискриминаторска имиграциона политика. Нити је било шта речено о Трамповом жестоком ратном хушкању и његовим безобзирним претњама ратом против Северне Кореје, па чак и прикривеним претњама Јапану у његовом недавном говору у Токију. Не, радна претпоставка иза састанака је била да самит буде механички и отрцан гранд гуигнол за масе, у комбинацији са великим пословима иза сцене за супербогате.
Корејски медији су чинили да сви Американци, и већина Корејаца, подржавају смешну и опасну политику Доналда Трампа, и легитимисали су његову реакционарну политику са одустајањем. Један је остао са утиском да је сасвим у реду да амерички председник запрети превентивним нуклеарним ратом због тестирања ракета Северне Кореје (акција која није у супротности са међународним правом) и нуклеарног оружја (што је Индија урадила уз америчко охрабрење).
Одржао сам кратак говор да понудим још једну визију о томе каква би могла бити улога Сједињених Држава у источној Азији. Учинио сам то јер сам се бринуо да ће многи Корејци отићи од Трампа са утиском да су сви Американци једнако милитантни и безобразно мотивисани профитом.
Иако Трамп можда удара у ратне бубњеве како би уплашио Јапан и Кореју да покупе милијарде долара за оружје које им не треба или не жели, он и његов режим очигледно играју изузетно опасну игру. Постоје снаге дубоко у војсци које су савршено спремне да покрену катастрофалан рат ако им то повећа моћ, и које мисле да само таква криза може одвратити људе од злочиначких акција владе Сједињених Држава и скренути пажњу са надолазеће катастрофа климатских промена.
Емануел Пастреицх
„Алтернативна улога Сједињених Држава у источној Азији“
Видео текст:
Емануел Пастреицх (директор Азијског института)
Новембар 8, 2017
„Алтернативна улога Сједињених Држава у источној Азији.
Говор као одговор на говор Доналда Трампа у Народној скупштини Кореје
Ја сам Американац који је радио више од двадесет година са корејском владом, истраживачким институтима, универзитетима, приватном индустријом и са обичним грађанима.
Управо смо чули говор Доналда Трампа, председника Сједињених Држава, у Корејској националној скупштини. Председник Трамп је изнео опасну и неодрживу визију за Сједињене Државе, као и за Кореју и Јапан, пут који води ка рату и ка масовном друштвеном и економском сукобу, како на унутрашњем тако и на међународном плану. Визија коју нуди је застрашујућа комбинација изолације и милитаризма, и она ће подстаћи у другим нацијама немилосрдну политику моћи без икакве бриге за будуће генерације.
Пре Споразума о безбедности САД и Кореје постојала је Повеља Уједињених нација, коју су потписале Сједињене Државе, Русија и Кина. Повеља Уједињених нација дефинисала је улогу Сједињених Држава, Кине, Русије и других нација као спречавања рата и активног настојања да се реши страшна економска неједнакост која доводи до ратова. Безбедност мора почети ту, са том визијом за мир и сарадњу. Данас нам је потребан идеализам Повеље Уједињених нација, та визија глобалног мира након ужаса Другог светског рата.
Доналд Трамп не представља Сједињене Државе, већ малену групу супербогатих и припадника крајње деснице. Али ти елементи су повећали своју контролу над владом моје земље до опасног нивоа, делом због пасивности толиког броја грађана.
Али верујем да ми, људи, можемо вратити контролу над дијалогом о безбедности, економији и друштву. Ако имамо креативности и храбрости, можемо да изнесемо другачију визију за инспиративну будућност.
Почнимо са питањем безбедности. Корејци су бомбардовани извештајима о нуклеарном нападу из Северне Кореје. Ова претња је била оправдање за ТХААД, за подморнице на нуклеарни погон и било који број других скупих система наоружања који стварају богатство за мали број људи. Али да ли ово оружје доноси сигурност? Сигурност долази из визије, сарадње и храбре акције. Сигурност се не може купити. Ниједан систем наоружања неће гарантовати сигурност.
Нажалост, Сједињене Државе су годинама одбијале да дипломатски ангажују Северну Кореју, а америчка пасивност и ароганција довели су нас до ове опасне ситуације. Ситуација је сада још гора јер Трампова администрација више не практикује дипломатију. Стејт департменту су одузета сва овлашћења и већина нација не зна где да се обрате ако желе да ангажују Сједињене Државе. Изградња зидова, видљивих и невиђених, између Сједињених Држава и света је наша највећа брига.
Бог није дао Сједињеним Државама мандат да заувек остану у Азији. Не само да је могуће, већ и пожељно, да Сједињене Државе смање своје војно присуство у региону и смање нуклеарно оружје и конвенционалне снаге, као први корак ка стварању позитивног циклуса који ће побољшати односе са Северном Корејом, Кина и Русија.
Севернокорејско тестирање ракета није кршење међународног права. Уместо тога, моћне снаге у Сједињеним Државама манипулисале су Саветом безбедности Уједињених нација како би подржале ставове у вези са Северном Корејом који уопште немају смисла.
Први корак ка миру почиње са Сједињеним Државама. Сједињене Државе, моја земља, морају да испоштују своје обавезе према Уговору о неширењу и да почну поново да уништавају своје нуклеарно оружје и да одреде датум у блиској будућности за потпуно уништење свог преосталог нуклеарног оружја. Опасности од нуклеарног рата и наших тајних програма наоружања су скривене од Американаца. Ако буду обавештени о истини, сигуран сам да ће Американци у великој мери подржати потписивање споразума УН о забрани нуклеарног оружја.
Много се немарно причало о томе да Кореја и Јапан развијају нуклеарно оружје. Иако би такве акције за неке могле да изазову краткорочно узбуђење, оне неће донети никакав облик сигурности. Кина је задржала своје нуклеарно оружје испод 300 и била би вољна да га додатно смањи ако се Сједињене Државе посвете разоружању. Али Кина може лако повећати број нуклеарног оружја на 10,000 ако јој прети Јапан или Јужна Кореја. Залагање за разоружање је једина акција која може повећати безбедност Кореје.
Кина мора бити равноправан партнер у било ком безбедносном оквиру за источну Азију. Ако Кина, која се брзо појављује као доминантна глобална сила, буде изостављена из безбедносног оквира, тај оквир ће гарантовано бити ирелевантан. Штавише, Јапан такође мора бити укључен у било који безбедносни оквир. Кроз такву сарадњу морамо да изнесемо најбоље од јапанске културе, њене експертизе о климатским променама и традиције мировног активизма. Застава колективне безбедности не сме да се користи као позив за окупљање ултранационалиста који сањају о „Јапану ратнику“, већ као средство да се изнесу најбољи из Јапана, његови „бољи анђели“. Не можемо препустити Јапан сам себи.
Постоји стварна улога Сједињених Држава у источној Азији, али она се на крају не тиче ракета или тенкова.
Улога Сједињених Држава мора бити радикално трансформисана. Сједињене Државе морају да се фокусирају на координацију како би одговориле на претњу климатских промена. Морамо поново осмислити војску и редефинисати „безбедност“ у ту сврху. Такав одговор ће захтевати сарадњу, а не конкуренцију.
Оваква промена у дефиницији безбедности захтева храброст. Реинтерпретација мисије за морнарицу, војску, ваздухопловство и обавештајну заједницу како би се усредсредила на помоћ грађанима да одговоре на климатске промене и поново изграде наше друштво биће чин који ће захтевати невероватну храброст, можда више храбрости од борбе на бојном пољу. Не сумњам да у војсци има оних који имају ту врсту храбрости. Позивам вас да устанете и захтевамо да се суочимо са претњом климатских промена усред овог гротескног масовног порицања.
Морамо суштински да променимо нашу културу, нашу економију и наше навике.
Бивши амерички шеф пацифичке команде адмирал Сем Локлир изјавио је да климатске промене представљају огромну безбедносну претњу и да је подложан сталним нападима.
Али наши лидери не би требало да гледају на популарност као свој посао. Мање ме брига колико селфија правиш са студентима. Лидери морају идентификовати изазове нашег доба и учинити све што је у њиховој моћи да се директно позабаве тим опасностима, чак и ако то значи огромно самопожртвовање. Као што је једном написао римски државник Марко Тулије Цицерон,
„Непопуларност стечена чињењем онога што је исправно је слава“
Можда ће бити болно за неке корпорације да одустану од уговора вредних више милијарди долара за носаче авиона, подморнице и ракете, али за припаднике наше војске ће им, међутим, дати јасну улогу у заштити наших земаља од највеће претње у историји. нови осећај дужности и посвећености.
Такође су нам потребни споразуми о ограничењу наоружања, попут оних које смо успоставили у Европи 1970-их и 1980-их. Они су једини начин да се одговори на ракете и друго оружје следеће генерације. Морају се преговарати о новим споразумима и протоколима како би колективни одбрамбени системи одговорили на претњу дронова, сајбер ратовања и оружја у настајању.
Такође нам је потребна храброст да се суочимо са мрачним недржавним актерима који изнутра прете нашим владама. Ова битка ће бити најтежа, али важна битка.
Наши грађани морају знати истину. Наши грађани су преплављени неистинама у ово доба интернета, порицањем климатских промена, измишљеним терористичким претњама. Овај проблем ће захтевати посвећеност свих грађана да траже истину и не прихватају згодне лажи. Не можемо очекивати да влада или корпорације ураде овај посао уместо нас. Такође морамо да обезбедимо да медији своју примарну улогу виде у преношењу тачних и корисних информација грађанима, а не у стварању профита.
Основе сарадње Сједињених Држава и Кореје морају бити засноване на размени између грађана, а не на системима наоружања или огромним субвенцијама за међународне корпорације. Потребне су нам размене између основних школа, између локалних невладиних организација, између уметника, писаца и социјалних радника, размене које се протежу годинама и деценијама.
Не можемо се ослонити на споразуме о слободној трговини који првенствено користе корпорацијама и који штете нашем драгоценом окружењу, да би нас окупили.
Уместо тога, треба да успоставимо праву „слободну трговину“ између Сједињених Држава и Кореје. То значи поштену и транспарентну трговину од које ви, ја и наши суседи можемо директно имати користи кроз наше сопствене иницијативе и нашу креативност. Потребна нам је трговина која је добра за локалне заједнице. Трговина би требало да се првенствено односи на глобалну сарадњу и сарадњу између заједница и брига не би требало да буде у вези са огромним капиталним инвестицијама, или са економијом обима, већ са креативношћу појединаца.
Коначно, морамо вратити владу у њену одговарајућу позицију као објективног играча који је одговоран за дугорочно здравље нације и који је овлашћен да се супротстави корпорацијама и да их регулише. Влада мора бити способна да промовише пројекте у науци и инфраструктури који су усмерени на стварне потребе наших грађана у обе земље, а не треба да се фокусира на краткорочне профите малог броја приватних банака. Берзе имају своју улогу, али су маргиналне у креирању националне политике.
Доба приватизације државних функција мора доћи до краја. Морамо да поштујемо државне службенике који своју улогу виде као помоћ људима и да им дају ресурсе који су им потребни. Сви се морамо удружити за заједнички циљ стварања праведнијег друштва и то морамо учинити брзо.
Као што је Конфучије једном написао: „Ако нација изгуби свој пут, богатство и моћ биће срамотне ствари за поседовање. Хајде да радимо заједно на стварању друштва у Кореји и Сједињеним Државама на које можемо бити поносни.
