Аутор Лоренс Витнер, 7. новембар 2017.
Несмотрени претње нуклеарним ратом Разбацани напред-назад између владе Северне Кореје и САД подсећају ме на догађај у коме сам учествовао у јесен 1961. године, када сам био апсолвент на Колумбија колеџу.
Крајем августа 1961 совјетска влада је објавила да се повлачи из америчко-совјетско-британског мораторијума на тестирање нуклеарног оружја који је зауставио таква тестирања у претходне три године док су три владе покушавале да се договоре о споразуму о забрани тестирања. Наставак тестирања нуклеарног наоружања совјетске владе који је уследио био је врхунац тог октобра његовом експлозијом у атмосфери хидрогенске бомбе од 50 мегатона, најмоћнијег нуклеарног оружја икад детонираног. У међувремену, Кенедијева администрација, одлучна да не буде надмашена у показивању националне „снаге“, брзо је наставила америчка нуклеарна тестирања под земљом и почела да расправља о наставку нуклеарног тестирања САД у атмосфери.
Са становишта многих људи у две земље—заиста, у свету—ово поновно урањање у трку у нуклеарном наоружању било је прилично алармантно. У Колумбији, мој цимер са факултета, Мике Веинберг, и ја сматрали смо цео посао прилично лудим. Нуклеарна тестирања у атмосфери послала су огромне облаке радиоактивних нуклеарних остатака („фаллоут“) у ваздух, доносећи са собом рак и урођене мане за огроман број људи широм света. Поред тога, ови тестови хидрогенских бомби—оружја које се могло произвести са хиљаду пута већом разорном снагом од атомске бомбе која је уништила Хирошиму—били су у припреми за њихову употребу у нуклеарном рату. Чинило се да је ова трка у нуклеарном наоружању трка ка катастрофи.
Као резултат тога, неко време те јесени, Мајк и ја―уочећи летак који најављује путовање студентским аутобусом у Вашингтон, ДЦ како би се супротставио обнављању америчких атмосферских нуклеарних тестова―, закључио је да је дошло време да изађемо на улице и протестујемо. Људи су већ учествовали у антинуклеарним демонстрацијама. Али ми нисмо били међу њима. У ствари, нико од нас никада није учествовао у било каквој кампањи политичког протеста.
Ујутро на студентском путовању у Вашингтон, појавили смо се у нашим оделима (да би импресионирали све владине званичнике који би нас могли видети) у изнајмљеном аутобусу, паркираном поред кампуса Колумбије, само да бисмо се нашли усред прилично боема склоп. Младићи су носили сандале и браде, а жене мрежасте чарапе и дуге плетенице. Ипак, упркос разликама у стилу, формирали смо пријатељску, љубазну групу док смо јурили низ аутопутеве од Њујорка до главног града нације да бисмо се суочили са влашћу владе.
Стигавши у Белу кућу, покупио сам оно што сам сматрао веома паметним знаком („Кенеди, не опонашај Русе!“) са гомиле коју је неко донео и заједно са другим демонстрантима (допуњен другим аутобусом студенти, са квекерског колеџа на Средњем западу), формирали су мали ред који је кружио око неколико стабала испред Беле куће. Мајк и ја, као ревносни нови регрути, кружили смо по цео дан не правећи паузу за ручак или вечеру.
Деценијама сам се освртао на овај подухват као нешто више од теме за забавну анегдоту. На крају крајева, ми и друге мале групе демонстраната нисмо могли имати никаквог утицаја на политику САД, зар не? Затим, средином 1990-их, док сам истраживао у Председничкој библиотеци Џона Ф. Кенедија у Бостону о историји светског покрета за нуклеарно разоружање, наишао сам на интервју за усмену историју са Адријаном Фишером, заменик директора америчке Агенције за контролу наоружања и разоружања. Објашњавао је зашто је Кенеди одложио наставак атмосферских нуклеарних тестова до краја априла 1962, упркос наставку совјетских нуклеарних тестирања током претходних осам месеци. Кенеди је лично желео да настави са овим америчким нуклеарним тестовима, присетио се Фишер, „али је такође препознао да има много људи који ће бити дубоко увређени тиме што ће Сједињене Државе наставити са атмосферским тестирањем. Имали смо људе који су пикирали Белу кућу и било је много узбуђења око тога – само зато што то раде Руси, зашто ми то морамо да радимо? Фишер је закључио: „И то је разлог зашто нисмо наставили са атмосферским тестирањем. Нешто више од годину дана касније, у августу 1963., након интензивног притиска јавности, америчка, совјетска и британска влада потписале су Уговор о делимичној забрани испитивања, забрањујући пробе нуклеарног оружја у атмосфери.
Усред данашње нуклеарне кризе, да ли би амерички Доналд Трамп и Ким Џонг Ун из Северне Кореје били подједнако осетљиви на јавне протесте? Можда је тако; можда не. Али владе — чак и оне на челу са арогантним, ментално нестабилним појединцима — нису непропустљиве за јавно мњење. И ко зна шта ће се догодити ако довољно људи, гласно и јасно, инсистира да је нуклеарни рат једноставно неприхватљив?
Др. Лавренце Виттнер, синдициран ПеацеВоице, је професор историје емеритус на СУНИ / Албани и аутор књиге Суочавање са бомбом (Станфорд Университи Пресс).
