Дејвид Свансон, јун КСНУМКС, КСНУМКС, Рат је криминал.
Џон Киријаку је предводио операцију ЦИА која је ухапсила, тачније, киднаповала без оптужбе, Абу Зубајду. Џозеф Хикман је помогао да се Абу Зубајда затвори као чувар у Гвантанаму, а касније је био водећи истраживач Зубајде хабеас тим одбране.
Ево неких нагласака из приче о лудом криминалу коју су испричали Хикман и Киријаку у својој новој књизи коју су заједнички написали, Погодни терориста:
Махер Абу Зубаида и Заин Абидин Мохаммед Хусаин звани Абу Зубаидах су две потпуно различите особе. Они и многи други људи користе име Абу Зубајда, са различитим правописима у енглеској транслитерацији са арапског. Породица Зубајда је исељена из палестинског села током Накбе. ЦИА, која је запошљавала више мучитеља него оних који говоре арапски, збунила је двојицу Зубајда. Када се показало да су основне чињенице које је ЦИА имала о животу човека којег је затворила и мучила погрешне, ЦИА није обраћала пажњу.
Махер Абу Зубајда је сарађивао са Ал Каидом 1990-их са адресом у Сан Хозеу, Калифорнија, три блока од шпијуна Ал Каиде Али Мохамеда који је касније признао кривицу за улогу у бомбардовању америчких амбасада у Кенији и Танзанији. Мухамед је „служио“ у египатској и америчкој војсци. Када је америчка војска 1987. сазнала да је Мухамед муслимански екстремиста, уклонила га је из „специјалних снага“, али га је задржала у војсци. Године 1988. Мохамед је искористио одсуство из америчке војске да оде у Авганистан да се бори против Совјета, а потом се поново придружио америчкој војсци.
Махер Абу Зубајда је касније живео у Монтани, проучавајући експлозиве и велику брану, брану Форт Пек. Дан пре напада 11. септембра 2001. на његовом ранчу догодила се експлозија и он је побегао. Ухапшен је 19. септембра 2001. године. Без знања, ЦИА је направила велику операцију да покуша да лоцира другог Абу Зубајду у Пакистану. Дана 28. марта 2002, дан након што је други Абу Зубаидах заплењен у Пакистану, овај је осуђен за незаконито поседовање ватреног оружја и кршење имиграције. Шест месеци касније је депортован. Десет година након тога, 2012., човек у Јордану по имену Махмуд писао је тиму одбране Абу Зубајде до тада у Гвантанаму да је рекао да је Абу Зубајда био у затвору у Јордану 2005. Није могло бити исто човек који је био у Гвантанаму, пошто га је ЦИА зграбила 2002. године, а 2005. године био подвргнут мучењу од стране ЦИА-е у Пољској. Тим одбране је убрзо чуо да је Махмуда убио амерички дрон.
Током 1970-их, 1980-их и 1990-их, ЦИА је финансирала муслиманске екстремисте у Авганистану, укључујући Исламску унију за ослобођење Авганистана, коју је предводио Абдул Расул Сајаф, заједно са шест других великих савеза, а средства су пренета на многе мање групе, укључујући Осаму. бин Ладенове Ал Каиде. Председници Реган, Буш Први и Клинтон су ове групе називали „борцима за слободу“ и „херојима“.
Заин Абидин Мохамед Хусаин звани Абу Зубаидах, човек киднапован, мучен и још увек затворен у Гвантанаму, придружио се Сајјафовој Исламској унији, а не Ал Каиди. Али Саииаф је, уз финансирање САД од 1973. године, помогао у стварању Ал Каиде. Сајаф се састао са председником Реганом и годинама добијао обилна финансијска средства САД за борбу против Совјета у Авганистану, а затим и за обуку бораца у Пакистану да збаце Гадафија у Либији. После 11. септембра 2001, САД су означиле Сајафову „Либијску исламску борбену групу“ као терористичку организацију, али је ЦИА наставила да је финансира све док Гадафи није убијен 10 година касније.
У октобру 2000. године, операција Абле Дангер коју су успоставиле Команда за специјалне операције САД и Одбрамбена обавештајна агенција осумњичиле су три особе у Сједињеним Државама да планирају напад, сва три члана Ал Каиде, а сва тројица су била на обуци у Сајјафовим камповима. Министарство такозване одбране није обраћало пажњу, а ДИА је уништила скоро све информације које је прикупио Абле Дангер. Саииаф је наводно сазнао за планове напада 11. септембра 2001. у фебруару 2001. Одмах након тих напада, САД су му послале десетине милиона долара за борбу против талибана, одредиле га да помогне у писању устава за нови Авганистан, и га је именовао у авганистански парламент, где остаје и данас са непремостивом функцијом члана америчког Конгреса.
Абу Зубајда са несрећним именом придружио се Исламској унији 1991. године. ЦИА је 1993. финансирала групу бораца којима је командовао у Таџикистану. Такође је у то време затражио да се придружи Ал Каиди и одбијен је са образложењем да је имао повреду главе.
ЦИА-ине језичке вештине нису успеле да разликују два Абу Зубајда. ЦИА такође није успела да правилно идентификује кампове за обуку као припадност Исламској унији или Ал Каиди. Поред тога, није направила разлику између куће која се зове Кућа мученика и куће која се зове Кућа мученика, иако је једна од ових кућа била у Авганистану и којом је управљала Ал Каида, док је друга била у Пакистану и водио је Абу Зубајда из Несрећника. Име.
После напада од 11. септембра 2001, Абу Зубајда је кренуо у Авганистан да се бори против инвазије САД. Он тврди да тамо није успео да се бори против САД. Сједињене Државе, без доказа, тврде да јесте. Отворено каже да је намеравао. Тада је сазнао да САД воде велику потрагу за њим. Изјавио је збуњеност, јер није био ни талибани ни Ал Каида, а још мање врхунски вођа Ал Каиде, како су САД тврдиле.
Да је ЦИА ловила погрешног човека, док је Абу Зубајда са везама са Ал Каидом седео у затвору у Монтани, није некако по транзитивним особинама детињастог размишљања, изјава да је овај Абу Зубајда био пацифиста или светац. Борио се против совјетске инвазије на Авганистан и америчке инвазије на Авганистан. Ми пацифисти налазимо грешке у обе ове акције, док америчка влада хвали једну, а осуђује другу ван сваке могућности искупљења.
Такође је могуће да је 1999. овај Абу Зубаидах донекле помогао у неуспелим нападима у Јордану и Сједињеним Државама, названим „миленијумска завера“, за коју Хикман и Киријаку криве Хамас и Хезболах, а не Ал Каиду, позивајући се на Саудијску Арабију. финансирање је усмеравано преко СААР фондације у Херндону у Вирџинији, коју води Аламоуди, човек који је јавно подржавао Хамас и Хезболах, док је такође био гост у Белој кући у неколико наврата пре и после 11. септембра 2001, поред тога што је био „ присталица” предизборне кампање Џорџа Буша.
Али није због тог или било којег другог могућег прекршаја ЦИА у фебруару 2002. уложила огромне напоре да истовремено изврши рацију на четрнаест локација у Пакистану у нади да ће ухватити погрешног човека. Амерички долари пореза уложени у ову смешну операцију далеко издашније него у школе ваше деце. Човек идентификован као Абу Зубајда је умало убијен, једва су га одржали у животу врхунски амерички лекари који су убачени у ту сврху, а затим је скоро убијен кроз опсежну тортуру током година.
Међутим, испитивање овог Абу Зубајде није почело одмах, јер ЦИА-ин центар за „контратероризам” није веровао да је ухапшен прави човек. Када је испитивање почело, „многи у ЦИА-и“, према Хикману и Киријакуу, су се запитали да ли имају праву особу. Такве сумње нису смеле да стану на пут доброј прилици за садистичко људско експериментисање.
Абу Зубаидах је отишао на вишегодишњу турнеју мучења широм света. Тако је почела позната прича о томе да је Али Соуфан из ФБИ-а извукао информације кроз хумано испитивање, ЦИА ништа не научи својом бруталношћу, а ЦИА лаже о тим чињеницама. Мучење, увек противзаконито, почело је пре него што га је председник Џорџ В. Буш „овластио“. Зубаидах је био третиран са пуним избором „одобрених“ (и неких неодобрених) техника мучења: скинут до гола, окован, са капуљачом, ударен о бетон, затворен у малу кутију, претио смрћу, заливен водом, лишен сна, итд.
Тек 6. септембра 2006. Абу Зубајда је стигао у Гвантанамо, где је ЦИА мучење и експериментисање на људима настављено употребом мефлокина, продужене самице и друге бруталности.
Да ли је неко на овој нашој малој планети знао да је Централна „обавештајна” агенција киднаповала погрешну жртву? Изгледа вероватно. Чини се и да је такво сазнање постало кобно стање. Махмуда је наводно убио дрон. Човек кога је Абу Зубајда назвао својим најбољим пријатељем у свом дневнику, Ибн ал-Шејх Ал Либи, мучен је у лажним изјавама које је председник Буш Јуниор користио да оправда напад на Ирак. Ал Либи је умро у либијској затворској ћелији. Неколико недеља касније, човек киднапован заједно са Абу Зубајдом, човек по имену Али Абдулах Ахмед, умро је у ћелији у Гвантанаму. У исто време је „заробљено“ још петнаест мушкараца. Сви су мртви. Халил Ал-Дик, сарадник Абу Зубајде, убијен је - не знамо како - у априлу 2005.
Два леша у гомили која окружује причу о Абу Зубајди од Несрећног имена били су саудијски принчеви, а један пакистански ваздушни маршал. Једна од бриљантних стратегија ЦИА-е за „испитивање“ Абу Зубајде била је да се облачи и претвара да је Саудијац. Уместо да се уплашио ове смицалице, Абу Зубајда је деловао као да је осетио велико олакшање. Рекао је лажним Саудијцима да позову три саудијска званичника. Дао је њихове бројеве телефона. Један од њих тројице био је Ахмед бин Салман бин Абдул Азиз, нећак саудијског краља који је већину свог времена проводио у Сједињеним Државама и био је власник победника дербија Кентакија 2002. године. Други је био главни принц Турки Ал-Фаисал Бин Абдул Азиз који је 1991. године организовао обуку Ал Каиде у Сајафовим камповима. Трећи је био пакистански ваздушни маршал Мусхаф Али Мир. Сва тројица су убрзо умрла („срчани удар“ у 43. години, саобраћајна несрећа и пад авиона у чистом времену).
Шта можемо научити из свега овога? Вероватно није нова либерална уображеност да је све што нам ЦИА каже о Русији јеванђеоска истина изведена из супер озбиљног професионализма и о којој тражење доказа представља издајнички чин.
Сада неколико препирки са овом књигом. Аутори тврде да су признања америчких трупа за злочине у рату против Северне Кореје била сва или углавном лажна признања. Требало би да читају истраживање о том рату који је упоредо са њиховим лепим радом на новијим. Они тврде да је џихад против Совјета у Авганистану био најбољи пример одбрамбеног џихада који постоји, упркос и без помињања Бжежинског. исповест да су САД покренуле рат. Они тврде да се Саудијска Арабија плашила ирачке инвазије 1990. године, што је навело САД да „понуде“ слање трупа. Ово на погрешан начин изоставља чињеницу да су САД генерисано тај страх кроз агресивну употребу лажних сателитских снимака који лажно сугеришу присуство ирачких трупа које није постојало. Аутори такође наводе да су напади 9. септембра били протест америчке подршке Израелу. Они не дају извор за ту изјаву, али ако је веровати изјавама Бин Ладена, мотивација је укључивала то, заједно са бројним другим акцијама САД штетним за муслиманско становништво, укључујући присуство америчких трупа у Саудијској Арабији које је тако великодушно пружено 11.
