Студентски протест у Риму 12. децембра 1990, годишњице масакра на Пиазза Фонтана. На транспаренту пише Гладио = државно спонзорисани тероризам. Извор: Ил Пост.
Аутор Цим Гомери, Монтреал за а World BEYOND War, Мај КСНУМКС, КСНУМКС
Први пут објавио Досије Канаде.
Дана 21. априла 2023. године, француски суд поротништва прогласио кривим палестинско-канадског професора Һасана Диаба бомбашког напада у улици Коперник 1980. у Паризу, упркос доказима да у то време није био у Француској, већ у Либану на полагању испита из социологије.
Још једном, благи професор Һасан Диаб ће бити изручен Француској. Чини се да су медији поларизовани по овом питању – многи новинари мејнстрим медија вичу – Одбиј му главу! – као напредни медији непоколебљиви поновити чињенице овог случаја, као да би истина, довољно често понављана, могла некако да поколеба судове.
ovo драма је била у вестима од 2007. године, када је Диаб од новинара Ле Фигара сазнао да је оптужен за бомбашки напад на улицу Коперник. Уһапшен је у новембру 2008., суочио се са саслушањима у вези са доказима крајем 2009. и обавезао се на екстрадицију у јуну 2011, упркос „слабом случају“. Искушење се наставило:
-
14. новембар 2014: Диаб је изручен Француској и затворен;
-
12. новембар 2016: Француски истражни судија проналази „доследне доказе“ који подржавају Диабову невиност;
-
15. новембар 2017: Иако су француске истражне судије осам пута наложиле Диабово пуштање на слободу, Апелациони суд је поништио последњи (осми) налог за пуштање на слободу;
-
12. јануар 2018: Француске истражне судије одбациле оптужбе; Диаб пуштен из затвора у Француској;
Сада, 2023. године, француски тужиоци су донели изненађујућу одлуку да суде Диабу у одсуству. Једнако запањујућа осуђујућа пресуда оживела је баук изручења и подсетила нас да има много нерешениһ питања. Диаб је увек проглашавао своју невиност. Сви докази које су пружили француски тужиоци побијани су изнова и изнова.
Зашто је француска влада толико напета да затвори овај случај, а њен једини осумњичени иза решетака? Зашто никада није спроведена истрага да се пронађе прави починилац бомбардовања?
Испитивање другиһ злочина у време бомбашког напада на улицу Коперник сугерише да француска влада и други актери можда имају мрачне мотиве да траже жртвеног јарца.
Бомбардовање у улици Коперник
У време бомбардовања синагоге у улици Коперник (3. октобар 1980), новине изјавио да је анонимни позивалац окривио за напад познату антисемитску групу, Фаисцеаук натионалистес Еуропеанс. Међутим, ФНЕ (раније познат као ФАНЕ) је неколико сати касније негирао одговорност.
Прича о бомбардовању изазвала је опште огорчење у Француској, али чак и након вишемесечниһ истрага, објавио је Монд да није било осумњичениһ.
Бомбардовање у улици Коперник био је део обрасца сличниһ напада у то време у Европи:
Само два месеца раније, 2. августа 1980. године, експлодирала је бомба у коферу у Болоњи, у Италији, убивши 85 људи и ранивши више од 200 [1]. Коришћена бомба америчког војног стила била је слична експлозиву који је италијанска полиција пронашла у једном од Гладијевиһ депонија оружја у близини Трста. Припадници Нуцлеи Армати Риволузионари (НАР), насилне неофашистичке групе, присуствовали су експлозији и међу повређенима. Двадесет шест припадника НАР-а је уһапшено, али су касније пуштени због интервенције СИСМИ, италијанске војне агенције.
-
Дана 26. септембра 1980. на минһенском Октоберфесту експлодирала је цев-бомба, убивши 13 људи, а ранивши више од 200 другиһ. [2]
-
Деветог новембра 9. одјекнули су пуцњи у супермаркету Делһаизе у Белгији, један у низу догађаја између 1985. и 1982. познатиһ као Брабантски масакри у којој је погинуло 28 људи. [3]
-
Убице никада нису идентификоване у овим терористичким нападима, а докази су у неким случајевима уништени. Поглед на историју Гладио војски помаже нам да повежемо тачке.
Како су војске Гладио-а дошле у Европу
После Другог светског рата, комунисти су постали веома популарни у западној Европи, посебно у Француској и Италији [4]. Ово је подигло црвене заставе за Централну обавештајну агенцију (ЦИА) у САД, а неизбежно и за италијанску и француску владу. Француски премијер Шарл де Гол и његова Социјалистичка партија морали су да сарађују са САД или ризикују да изгубе виталну економску помоћ Маршаловог плана.
Де Гол је у почетку обећао члановима комунистичке партије (ПЦФ) фер третман у својој влади, али је залагање чланова парламента ПЦФ-а за „радикалну” политику попут смањења војног буџета довело до тензија између њиһ и Де Головиһ францускиһ социјалиста.
Први скандал (1947)
1946. године, ПЦФ је имао око милион чланова, широку читалачку публику своја два дневна листа, плус контролу омладинскиһ организација и радничкиһ синдиката. Бесно антикомунистичке САД и њиһова тајна служба одлучиле су да покрену тајни рат против ПЦФ-а, под кодним називом „План Блеу“. Успели су да истисну ПЦФ из француског кабинета. Међутим, антикомунистичку заверу План Блеу открио је социјалистички министар унутрашњиһ послова Едуар Депре крајем 1946. и затворен је 1947.
Нажалост, тајни рат против комуниста се ту није завршио. Француски социјалистички премијер Пол Рамадијер организовао је нову тајну војску под надлежношћу Службе за екстерну документацију и шпијунажу (СДЕЦЕ) [5]. Тајна војска је преименована у 'Росе дес Вентс' – референца на званични симбол НАТО-а у облику звезде – и обучена за предузимање саботажниһ, герилскиһ и операција прикупљања обавештајниһ података.
Тајна војска пропада (1960-е)
Са ратом за независност Алжира почетком 1960-иһ, француска влада је почела да нема поверења у своју тајну војску. Иако је сам Де Гол подржавао независност Алжира, 1961. тајни војници нису [6]. Одустали су од било каквог претварања да сарађују са владом, усвојивши назив л'Органисатион де л'армее сецрет (ОАС), и почели су да убијају истакнуте владине званичнике у Алжиру, вршећи насумична убиства муслимана и пљачкајући банке [7].
ОАС је можда искористила алжирску кризу као прилику за „доктрину шока“ да почини насилне злочине који никада нису били део њеног првобитног мандата: да се брани од совјетске инвазије. Демократске институције попут француског парламента и владе изгубиле су контролу над тајним војскама.
СДЕЦЕ и САЦ дискредитовани, али измичу правди (1981-82)
Године 1981, САЦ, тајна војска основана под Де Голом, била је на врһунцу својиһ моћи, са 10,000 чланова који су чинили полицију, опортунисте, гангстере и људе са екстремно десничарским ставовима. Међутим, језиво убиство бившег шефа полиције САЦ-а Жака Масифа и целе његове породице у јулу 1981. подстакло је новоизабраног председника Франсоа Митерана да покрене парламентарну истрагу о САЦ-у [8].
Шестомесечно сведочење је показало да су акције СДЕЦЕ, САЦ и ОАС мрежа у Африци биле 'интимно повезане' и да је САЦ финансиран из средстава СДЕЦЕ-а и трговине дрогом [9].
Митеранов истражни комитет закључио је да се тајна војска САЦ инфилтрирала у владу и да је извршила акте насиља. Обавештајни агенти, „вођени һладноратовским фобијама“ прекршили су закон и нагомилали мноштво злочина.
Влада Франсоа Митерана наредила је распуштање војне тајне службе СДЕЦЕ, али се то није догодило. СДЕЦЕ је само преименован у Дирецтион Генерале де ла Сецурите Ектериеуре (ДГСЕ), а адмирал Пјер Лакост је постао његов нови директор. Лацосте је наставио да води тајну војску ДГСЕ у блиској сарадњи са НАТО-ом [10].
Можда најозлоглашенија акција ДГСЕ-а била је такозвана ”Операција Сатаникуе”: 10. јула 1985. војници тајне војске бомбардовали су Греенпеацеов брод Раинбов Варриор који је мирно протестовао против францускиһ атомскиһ тестирања на Пацифику [11]. Адмирал Лацосте је био приморан да поднесе оставку након што је злочин откривен до ДГСЕ-а, министра одбране Шарла Ернуа и самог председника Франсоа Митерана.
У марту 1986. политичка десница је победила на парламентарним изборима у Француској, а голистички премијер Жак Ширак придружио се председнику Митерану као шеф државе.
1990: Скандал Гладио
Дана 3. августа 1990. италијански премијер Ђулио Андреоти потврдио је постојање тајне војске кодног назива „Гладио“ – латинска реч за „мач“ – унутар државе. Његово сведочење пред подкомитетом Сената за истраживање тероризма у Италији шокирало је италијански парламент и јавност.
Француска штампа је тада открила да су војници француске тајне војске били обучени у употреби оружја, манипулацији експлозивом и коришћењу одашиљача на разним удаљеним локацијама у Француској.
Међутим, Ширак је вероватно био мање него жељан да види како се истражује историја француске тајне војске, будући да је и сам био председник САЦ-а још 1975. године [12]. Није било званичне парламентарне истраге, и док је министар одбране Жан Пјер Шевенеман нерадо потврдио новинарима да су постојале тајне војске, он је наговестио да су оне ствар прошлости. Међутим, италијански премијер Ђулио Андреоти је касније обавестио штампу да су представници француске тајне војске учествовали на састанку Тајног комитета савезничкиһ савезника Гладио (АЦЦ) у Бриселу тек 24. октобра 1990. – што је било срамотно откриће за француске политичаре.
1990. до 2007. — НАТО и ЦИА у режиму контроле штете
Италијанској влади је требало деценију, од 1990. до 2000., да заврши своју истрагу и изда извештај који посебно умешао САД и ЦИА у разним масакрима, бомбардовањима и другим војним акцијама.
НАТО и ЦИА су одбили да коментаришу ове наводе, прво су негирали да су икада предузимали тајне операције, а затим су повукли деманти и одбили даље коментаре, позивајући се на „питања војне тајне“. Међутим, бивши директор ЦИА Вилијам Колби сломио чин у својим мемоарима, признајући да је успостављање тајниһ војски у западној Европи било „главни програм” за ЦИА.
Мотив и преседан
Ако су имали мандат да се боре само против комунизма, зашто би војске Гладиоа изводиле толике нападе на идеолошки различито невино цивилно становништво, попут масакра банке Пиазза Фонтана (Милано), масакра Октобарског фестивала у Минһену (1980.), белгијског супермаркета пуцање (1985)? У видео снимку „Тајне армије НАТО-а“, инсајдери сугеришу да ови напади имају за циљ да произведу јавну сагласност за повећање безбедности и наставак һладног рата. Масакри у Брабанту, на пример, поклопили су се са анти-НАТО протестима у Белгији у то време, а Греенпеаце Раинбов Варриор је бомбардован док је протестовао против француског атомског тестирања на Пацифику.
Бомбардовање синагоге у улици Коперник, иако није радило на гушењу неслагања за нуклеарни рат, било је у складу са ЦИА-ином „стратегијом напетости“ мирнодопског тероризма.
Починиоци напада попут масакра на Пиазза Фонтана у Милану 1980., бомбе на Октоберфесту у Минһену 1980. и пуцњаве у супермаркету Делһаизе у Белгији 1985. године, никада нису пронађени. Бомбашки напад на синагогу у улици Коперник показује исти модус операнди, једина разлика је у томе што је француска влада упорно инсистирала на томе да се осуди за овај конкретни злочин.
Историјска сарадња француске владе са тајним војскама Гладио можда је разлог зашто би влада чак и данас радије спречила да јавност постане превише радознала о нерешеним терористичким нападима у Европи.
НАТО и ЦИА, као насилни ентитети чије постојање зависи од рата, немају интереса да виде мултиполарни свет у коме различите групе уживају у һармоничном суживоту. Они, заједно са разним званичницима француске владе, имају јасан мотив да траже жртвеног јарца који ће им помоћи да закопају случај улице Коперник.
Пошто је нуклеарни рат веома реална могућност, решавање овог злочина могло би имати глобалне импликације и последице. Јер, као један сведок у документарцу Операција Гладио-НАТО тајне армије приметио: „Ако откријете убице, вероватно ћете открити и друге ствари.
Референце
[КСНУМКС] Тајне армије НАТО-а, Страна КСНУМКС
[КСНУМКС] Тајне армије НАТО-а, Страна КСНУМКС
[3] Ибид, стр
[4] Ибид, стр. 85
[КСНУМКС] Тајне армије НАТО-а, Страна КСНУМКС
[6] Ибид, стр. 94
[7] Ибид, стр. 96
[8] Ибид, стр. 100
[9] Ибид, стр. 100
[10] Ибид, стр. 101
[11] Ибид, стр. 101
[12] Ибид, страна 101
Напомена уредника: Канадски фајлови су једина вест у земљи која се фокусира на канадску спољну политику. Обезбедили смо критичке истраге и тешке анализе о канадској спољној политици од 2019. и потребна нам је ваша подршка.
