Давид Свансон, World BEYOND WarНовембар КСНУМКС, КСНУМКС
Примедбе из овај вебинар.
Понекад само из забаве покушавам да схватим у шта треба да верујем. Дефинитивно треба да верујем да могу да бирам шта да верујем на основу онога што ми је драго. Али такође треба да верујем да имам дужност да верујем у праве ствари. Мислим да би требало да верујем у следеће: Највећа опасност на свету је погрешна политичка партија у нацији у којој живим. Друга највећа претња свету је Владимир Путин. Трећа највећа претња свету је глобално загревање, али се њиме баве просветни радници и камиони за рециклажу и хуманитарни предузетници и посвећени научници и бирачи. Једна ствар која уопште није озбиљна претња је нуклеарни рат, јер је та опасност угашена пре неких 30 година. Путин је можда друга највећа претња на Земљи, али то није нуклеарна претња, то је претња цензуром ваших налога на друштвеним мрежама и ограничавањем ЛГБТК права и ограничавањем ваших могућности куповине.
Други пут само зато што сам мазохиста застанем и покушам да схватим у шта заправо верујем - шта се чини да је заправо исправно. Верујем да су опасност од нуклеарног рата/нуклеарне зиме и опасност од климатског колапса биле познате деценијама, а човечанство је учинило да елиминише било који од њих. Али речено нам је да један заправо не постоји. Речено нам је да је други веома стваран и озбиљан, тако да морамо да купимо електричне аутомобиле и да твитујемо смешне ствари о ЕкконМобилу. Речено нам је да је рат оправдана владина активност, у ствари неоспорна. Али уништавање животне средине је неоправдан гнев против којег морамо да радимо ствари против као појединци и потрошачи и гласачи. Чини се да је реалност да су владе — и углавном веома мали број влада — и то значајно кроз припрему и вођење ратова — главни разарачи животне средине.
Ово је наравно неприкладна мисао јер сугерише потребу за колективним деловањем. Размишља као активиста, чак и мисли да само размишља о томе шта се заправо дешава и долази до неизбежне чињенице да нам је потребан масовни ненасилни активизам, да нас коришћење правих сијалица у нашим кућама неће спасити, да лобирање код наших влада док навијање за њихове ратове нас неће спасити.
Али ова линија размишљања не би требало да буде толико шокантна. Ако је оштећење Земље проблем, онда не би требало да буде изненађење да су бомбе и пројектили, мине и меци – чак и када се користе у свето име демократије – део проблема. Ако су аутомобили проблем, да ли треба да се чудимо што су борбени авиони такође помало проблематични? Ако треба да променимо начин на који третирамо Земљу, можемо ли заиста бити зачуђени да бацање огромног процента наших ресурса у рушење и тровање Земље није решење?
Састанак ЦОП27 је у току у Египту — 27. годишњи покушај да се глобално реши проблем климатског колапса, при чему је првих 26 потпуно пропало, а рат дели свет на начин који спречава сарадњу. Сједињене Државе шаљу чланове Конгреса да прогурају нуклеарну енергију, која је одувек била бипродукт и тројански коњ за нуклеарно оружје, као и такозвани „природни гас“ који није природни, већ је гас. Па ипак, ограничења емисија чланова Конгреса се чак и не разматрају. НАТО учествује на састанцима баш као да је влада и део решења, а не проблема. А Египат, наоружан истим корпорацијама као и НАТО, је домаћин шараде.
Рат и припреме за рат нису само јама у коју трилиона долара који се могу користити за спречавање штете по животну средину, али и главни директни узрок штете по животну средину.
Милитаризам је испод 10% укупних глобалних емисија фосилних горива, али довољно је да владе желе да га држе ван својих обавеза — посебно одређене владе. Емисије гасова стаклене баште америчке војске су веће од оних у већини читавих земаља, што их чини појединачни највећи институционални кривац, гори од било које појединачне корпорације, али не гори од разних читавих индустрија. Шта тачно војска ослобађа, било би лакше сазнати са захтевима за извештавање. Али знамо да је то више од бројних индустрија чије се загађење третира веома озбиљно и решава климатским споразумима.
Штети од војног загађења треба додати и оно од произвођача оружја, као и огромна разарања у ратовима: изливање нафте, пожари нафте, потопљени танкери, цурење метана итд. У милитаризму говоримо о врху уништавач земље и воде и ваздуха и екосистема — као и климе, као и главна препрека глобалној сарадњи на клими, као и примарна понора за средства која би могла да иду у заштиту климе (знатно више од половине америчких пореских долара , на пример, ићи у милитаризам — више од целокупне економије већине земаља).
Као резултат захтева које је америчка влада поставила у последњем сату током преговора о споразуму из Кјота из 1997. године, војне емисије гасова стаклене баште су изузете из преговора о клими. Та традиција је настављена. Париски споразум из 2015. оставио је смањење војних емисија гасова стаклене баште на дискрецију појединачних нација. Оквирна конвенција УН о климатским променама обавезује потписнице да објављују годишње емисије гасова стаклене баште, али извештавање о војним емисијама је добровољно и често није укључено. Ипак, нема вишка Земље коју би уништили војним емисијама. Постоји само једна планета.
Покушајте да размислите шта би било најгоре да урадите и бићете близу тога да приступ буде веома напредан, наиме да се користе војска и ратови за решавање климатских промена, уместо да их елиминишете за решавање климатских промена. Изјављивање да климатске промене изазивају рат промашује реалност да људска бића изазивају рат, и да ако не научимо да решавамо кризе ненасилно, само ћемо их погоршати. Третирање жртава климатског колапса као непријатеља пропушта чињеницу да ће климатски колапс окончати живот за све нас, чињеница да је климатски колапс оно о чему треба размишљати као о непријатељу, о рату о којем треба размишљати као о непријатељу, култура деструкције којој се треба супротставити, а не група људи или комад земље.
Главна мотивација иза неких ратова је жеља да се контролишу ресурси који трују земљу, посебно нафту и гас. У ствари, покретање ратова од стране богатих нација у сиромашним није у корелацији са кршењем људских права или недостатком демократије или претњама тероризма или утицајем климатских промена, али има јаку корелацију са присуство уља.
Рат наноси највећи део еколошке штете тамо где се дешава, али и уништава природно окружење војних база у страним и домаћим земљама. Америчка војска је највећа светска земљопосједник са 800 страних војних база у 80 земаља. Америчка војска је трећи највећи загађивач водених путева САД-а. Велика већина великих локација еколошких катастрофа у Сједињеним Државама су војне базе. Еколошки проблем милитаризма крије се наочиглед.
