Хладни рат КСНУМКС

By Виллиам Блум

Хладни рат 2.0, први део

Прошлог месеца Извештај против империје Донео сам вам најновију авантуру портпаролке америчког Стејт департмента Џен Псаки која покушава да одбрани неодбрањиво. Тада је рекла: „Као питање дугогодишње политике, Сједињене Државе не подржавају политичке транзиције неуставним средствима“, што ме је навело да обавестим своје читаоце: „Ако знате како да контактирате госпођу Псаки, реците јој да има погледајте моју листу више од 50 влада које су Сједињене Државе покушале да сруше од краја Другог светског рата.”

13. марта њен редовни напад на све што је руско укључивао је ову размену са Ассоциатед Пресс писац Метју Ли:

Ли: По овом питању, да ли сте добили нешто више о овом захтеву Вијетнамцима у заливу Кам Ран и о недозвољању Русима да – а не желећи да дозволе – да не желите да тамо пуне гориво у руске авионе?

Псаки: Па, само да буде јасно – а можда јуче нисам био толико јасан, па да покушам поново – то је – наша брига су активности које би они могли да спроводе у региону, а питање је: Зашто су они у региону регион? Не ради се о томе да конкретно допуњују гориво или да кажу Вијетнамцима да им не дозволе да допуне гориво. [нагласак додат]

Ли: Дакле, није било захтева да се престане са доливањем горива, или јесте?

Псаки: Више се ради о забринутостима. Не ради се толико о Вијетнаму колико о њему – колико о забринутостима за које активности би они били у региону.

Ли: У реду. Па, ти – мислим, тамо стално лете амерички авиони.

Псаки: Наравно, постоје.

Ли: Дакле, не желите да руски авиони лете тамо, али је у реду да амерички авиони лете тамо? Мислим, ја само – долази до тачке у којој ви – сугестија је да је све што Руси раде све време свуда некако подло и осмишљено да провоцира. Али не можете – али изгледа да не можете да разумете или прихватите да амерички авиони који лете свуда, укључујући и ту област, сметају Кинезима, на пример, али и Русима. Али увек се сугерише да су амерички летови добри и корисни и да не изазивају напетост, а да летови других људи изазивају напетост. Дакле, можете ли да објасните шта је основа за вашу забринутост да руски летови тамо у области југоисточне Азије подижу тензије?

Псаки: Једноставно нема више детаља у које могу да улазим.

Хладни рат 2.0, ИИ део

Обамина администрација је у суботу објавила серију сателитских снимака за које је рекла да показују да се руска војска придружила побуњеницима у пуном нападу да опколи трупе у области око града. Русија је негирала да је страна у сукобу, а било је немогуће проверити три зрнаста црно-бела сателитска снимка које је на Твитер поставио амерички амбасадор у Украјини Џефри Пајат.
Према Сједињеним Државама, слике које је наручила приватна сателитска компанија Дигитал Глобе, приказују артиљеријске системе и вишецевне бацаче ракета у четвртак у области у близини Дебаљцева.
„Уверени смо да су то руски војни, а не сепаратистички системи“, написао је Пајат на Твитеру. (Вашингтон пост, 15. фебруар 2015.)

Када дође време да се наброје начини на које су Сједињене Државе постепено тонуле у живи песак, полако се претварајући у државу Трећег света, кампања Вашингтона 2014-15 да убеди свет да је Русија више пута нападала Украјину заслужиће да буде близу врх листе. Могу се навести бројни примери попут горе наведених. Да сам и даље џингоистички националиста какав сам одгајан, мислим да бих се сада осећао помало посрамљено због очигледне очигледности свега тога.

За кратку визуелну историју опадања и пада америчке империје, погледајте видео „Империјални распад“ од Цласс Вар Филмс (8:50 минута).

Током Хладног рата 1.0, амерички медији су волели да се подсмевају совјетским медијима због неусклађености са славним стандардима западне штампе. Једна од најчешћих критика била је у вези са две главне руске новине – Правда (што на руском значи „истина“) и Известиа (што значи „вести“). Речено нам је, бескрајно, да „нема истине у томе Правда и нема вести Известиа".

Колико год да сам годинама био циничан у погледу третмана америчких мејнстрим медија према ОДЕ (званично означеним непријатељима), актуелно извештавање о Русији превазилази моја најгора очекивања. Свакодневно сам запањен очигледним занемаривањем било које врсте објективности или правичности у вези са Русијом. Можда је најважнији пример ове пристрасности пропуст да се публика подсети да су САД и НАТО опколили Русију – са државним ударом Вашингтона у Украјини као најновијим примером – и да се Москва, из неког чудног разлога, осећа угроженом због тога. (Потражите на мрежи мапу НАТО база и Русије, са натписом попут: „Зашто сте ставили своју земљу у средину наших база?“)

Хладни рат 2.0, ИИИ део

После убиства руског опозиционог лидера и бившег потпредседника владе Бориса Њемцова у Москви 27. фебруара, Запад је имао дан терена. У распону од јаких инсинуација до директних оптужби за убиство, западни медији и политичари нису пропустили прилику да Владимира Путина третирају као лутку за фудбалске тренинге.

Европски парламент усвојио је резолуцију којом се позива на међународну истрагу о смрти Њемцова и сугерише да би Организација за европску безбедност и сарадњу, Европски савет и Уједињене нације могли да играју улогу у истрази.

Амерички сенатори Џон Мекејн и Линдзи Грем представили су Резолуцију Сената којом се осуђује убиство Њемцова. Резолуција је такође позвала председника Обаму и међународну заједницу да наставе независну истрагу убиства и удвоструче напоре за унапређење слободе говора, људских права и владавине права у Русији. Поред тога, Обама је позвао да настави да санкционише прекршиоце људских права у Руској Федерацији и да повећа подршку САД активистима за људска права у Русији.

Тако је кренуло… по целом Западу.

У међувремену, у истом временском периоду у Украјини, ван проруске области на југоистоку, објављено је следеће:

• Јануар КСНУМКС: Бивши председник локалне владе Харковске области Алексеј Колесник се обесио.
• Фебруар КСНУМКС: Станислав Мелник, члан опозиционе странке (Партиа Регионов), пуцао је у себе.
• Фебруар КСНУМКС: Градоначелник Мелитопоља Сергеј Валтер обесио се неколико сати пре суђења.
• Фебруар КСНУМКС: Александар Бордијуга, заменик директора полиције у Мелитопољу, пронађен је мртав у својој гаражи.
• Фебруар КСНУМКС: Александар Пеклушенко, бивши посланик украјинског парламента и бивши градоначелник Запорожија, пронађен је убијен из ватреног оружја.
• Фебруар КСНУМКС: Михаил Чечетов, бивши члан парламента, члан опозиционе партије (Партиа Регионов), „пао“ је са прозора свог стана на 17. спрату у Кијеву.
• Март КСНУМКС: 32-годишњи тужилац у Одеси Сергеј Мелничук "пао је" у смрт са 9. спрата.

Партија Регионов је директно оптужила украјинску владу за смрт чланова своје партије и апеловала на Запад да реагује на ове догађаје. „Апелујемо на Европску унију, ПССЕ (Парламентарну скупштину Савета Европе) и европске и међународне организације за људска права да одмах реагују на ситуацију у Украјини и дају правну оцену злочиначке радње украјинске владе, која цинично убија своје политичке противнике.”

Из наведеног не можемо закључити да је украјинска влада одговорна за све, или чак било које, од ових смрти. Али не можемо ни закључити да је руска влада одговорна за смрт Бориса Њемцова, упркос америчким медијима и политичарима. Претрагом огромне Некус базе података вести није пронађен ниједан покојник из Украјине осим последњег горе наведеног, Сергеја Мелничука, али ово очигледно није иста особа. Стога се чини да ниједан од смрти на горњој листи није приписан украјинској влади савезника Запада.

Где су захтеви за међународном истрагом било које од смрти? У Сједињеним Државама или у Европи? Где је сенатор Мекејн?

Тортура путем санкција

Дискусије о ограничавању иранског нуклеарног програма трају више од годину дана између Ирана и П5+1 (пет нуклеарних сила Савета безбедности Уједињених нација плус Немачка), на челу са Сједињеним Државама. Током овог периода значајан камен спотицања за постизање споразума биле су изјаве Јукије Амана, генералног директора Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА). ИАЕА је нуклеарни чувар Уједињених нација, а њене инспекције се сматрају кључном заштитном гарнитуром против земаља које користе технологију цивилне нуклеарне енергије за производњу оружја. Амано је доследно оптуживао Иран да није у потпуности и суштински одговорио на питања о „могућим војним димензијама“ садашњих и прошлих нуклеарних активности, или да није обезбедио довољан приступ нуклеарним објектима.

Неуспех Ирана да се у потпуности повинује захтевима ИАЕА подрива напоре Техерана да победи укидање штетних санкција УН, САД и других, које тренутно забрањују страним компанијама да послују са Ираном и ускраћују приступ глобалном финансијском систему. Медијско извештавање о преговорима редовно наглашава Аманове тврдње о недовољном одговору Ирана на захтеве ИАЕА. Стога се вреди распитати ко је овај човек Амано.

2009. године на чело ИАЕА је дошао јапански дипломата Јукија Амано. Оно што западни медији рутински пропуштају да подсете своју публику јесте да је депеша америчке амбасаде из октобра 2009. (коју је Викиликс објавио 2010.) каже да се Амано „потрудио да истакне своју подршку америчким стратешким циљевима Агенције. Амано је у неколико наврата подсетио [америчког] амбасадора да је ... био чврст на америчком суду за сваку кључну стратешку одлуку, од именовања особља на високом нивоу до руковања наводним иранским програмом нуклеарног оружја.

Чак и ако Иран уложи већи напор да задовољи захтеве ИАЕА и Вашингтона по свим питањима, остало би упитно у којој мери и колико брзо би санкције биле уклоњене, посебно у оквиру Конгреса под контролом републиканаца. Ирански специјалиста и писац Герет Портер недавно је написао да „Сједињене Државе и њихови савезници нису уложили никакав напор да сакрију чињеницу да намеравају да одрже 'архитектуру санкција' на снази много година након што је имплементација споразума почела. Прошлог новембра, званичници администрације су објаснили да ће америчке санкције бити уклоњене тек након што Међународна агенција за атомску енергију потврди да се „Техеран придржава услова споразума током дужег временског периода“ како би „задржао утицај на Иран да испоштује споразум'."

Да бисмо ценили изузетан степен притиска и изнуде које Сједињене Државе могу да наметне другој земљи, требало би да размотримо случај Либије у последњој деценији након уништења ПанАм-овог лета 103 1988. године изнад Шкотске. Да би приморао Либију да „прихвати одговорност“ за злочин, Вашингтон је увео тешке санкције Гадафијевом режиму, укључујући забрану међународних летова за Либију и исплату милијарди долара породицама жртава. Либија је на крају „прихватила одговорност“ за злочин, иако је била невина. Колико год то било тешко поверовати, истина је. Прочитајте мој извештај о томе овде.

Чак и након што је Либија прихватила одговорност, и даље су биле потребне године да САД избришу санкције, а није јасно да ли су у време Гадафијеве смрти 2011. све оне биле уклоњене. Једном када нација постане званично проглашен непријатељем империје, методе мучења могу бити изузетне и бескрајне. Куба тренутно преговара о окончању америчких санкција Хавани. Они ће морати да буду изузетно опрезни.

„Као и други њему слични – као што су Дејвид Хоровиц и Кристофер Хиченс – научио је превише на колеџу, а премало од тада. Сам Смитх

Никада нисам био превише импресиониран на који факултет је особа ишла, или чак да ли је уопште похађала колеџ. Горе Видал није похађао ниједан колеџ; није ни ХЛ Менкен; као ни Едвард Сноуден, који је показао веома артикулисан и образован ум. Међу многим другим угледницима који су прескочили факултетско образовање су Џорџ Бернард Шо, Ернест Хемингвеј и Јохан Волфганг фон Гете.

Затим имамо дипломце са колеџа Иви Леагуе као што су Џорџ В. Буш, Барак Обама и Том Котон. Не морам да износим доказе за Бушов мање образован ум; сви смо превише упознати са његовом лепотом. Али Обама је увек изнова парирао Џорџију Боју по глупости и лудости. Мој фаворит, који је користио у најмање пет наврата, је његов одговор на питања зашто његова администрација није процесуирала Буша, Чејнија и друге за мучење и друге ратне злочине: „Више волим да гледам унапред него уназад“. Замислите оптуженог пред судијом који тражи да буде проглашен невиним по таквим основама. То једноставно чини законе, спровођење закона, злочин, правду и чињенице ирелевантним. Замислите Челси Менинг и друге узбуњиваче користећи овај аргумент. Замислите реакцију Барака Обаме на ово, који је постао водећи прогонитељ узбуњивача у америчкој историји.

Да ли је остао неко ко још увек мисли да је Барак Обама нека врста интелектуалног побољшања у односу на Џорџа Буша? Вероватно два типа још увек тако мисле: (1) Они којима је боја много битна; (2) Они који су веома импресионирани способношћу да састављају граматички исправне реченице.

А сада имамо господина Котона, сенатора из Арканзаса и који је дипломирао на додипломским и правним факултетима на Харварду. Он ће нас годинама забављати драгуљима попут његове опаске о „Фаце тхе Натион” (15. март): „Штавише, морамо да се супротставимо покушајима Ирана да тежи регионалној доминацији. Они већ контролишу Техеран и све више контролишу Дамаск и Бејрут и Багдад. А сада и Сана.”

Небеса, Иран контролише Техеран! Ко је знао? Следеће што ћемо чути је да Русија контролише Москву! Сарах Палин, помери се. Наш дечак Цоттон је спреман за Сатурдаи Нигхт Ливе.

белешке

1. Вашингтон пост, 15. фебруар 2015, “Усред сумњи, примирје у Украјини, изгледа, ступа на снагу"
2. РТ, 12. март 2015, “Посланици ЕУ захтевају међународну истрагу о смрти Њемцова"
3. Веб страница Џона Мекејна, Саопштење за јавност, “Сенатори Џон Мекејн и Линдзи Грејем представили резолуцију којом се осуђује убиство руског опозиционог лидера Бориса Њемцова"
4. Истраживање за овај одељак урадила је особа која је одрасла у Совјетском Савезу, а сада живи у Сједињеним Државама.
5. Миддле Еаст Еие, 27. март 2015, “Санкције и судбина нуклеарних преговора"