By Мел Гуртов
Као што се очекивало, Стални арбитражни суд у складу са Конвенцијом УН о поморском праву (УНЦЛОС) пресудио је 12. јула у корист тужбе Филипина да прогласе кинеске територијалне захтеве у Јужном кинеском мору (СЦС) незаконитим. * У сваком конкретном случају, суд је утврдио да су кинеске тврдње — дефинисане такозваном „линијом са девет цртица“ — на експанзивну поморску зону и њене подморске ресурсе незаконите, те да су стога њени пројекти мелиорације и изградње на острвима задиру у о искључивој економској зони Филипина. Иако се пресуда није односила на питање суверенитета над острвима СХС, она је разјаснила гранични спор. Пресудом је Кина такође проглашена кривом за наношење штете морском окружењу изградњом вештачких острва, за незаконито мешање у филипинско пецање и истраживање нафте и за „отежавање“ спора са Филипинима својим грађевинским активностима. (Текст пресуде је на https://www.scribd.com/document/318075282/Permanent-Court-of-Arbitration-PCA-on-the-West-Philippine-Sea-Arbitration#download).
Кина је одредила свој одговор пре много месеци. Министарство спољних послова прогласило је одлуку арбитражног суда „ништавом и без обавезујуће снаге“. У саопштењу се понављају претензије Кине на суверенитет над острвима СХС. Тврдило је да је став Кине у складу са међународним правом, што је гледиште које се тешко подудара са њеним порицањем надлежности арбитражног суда, а још мање његовом одлуком. Кина је посвећена директним преговорима са заинтересованим странама и мирном решавању спорова, наводи се у саопштењу; али „што се тиче територијалних питања и спорова о разграничењу мора, Кина не прихвата никаква средства за решавање спорова треће стране или било које решење наметнуто Кини“ (Синхуа, 12. јул 2016, „Потпуна изјава.“)
Све у свему, био је то лош дан на суду за Народну Републику. Иако обећава да се неће придржавати пресуде, што значи да ће Кина наставити да милитаризује спорна острва и брани своје „кључне интересе“ тамо — њена морнарица је одржала прве вежбе бојеве ватре у СЦС дан пре одлуке суда — у центру пажње о тврдњи Кине да је „одговорна велика сила“. Председник Си Ђинпинг је 2014. године указао да Кина треба да има „своју спољну политику великих сила са посебним карактеристикама“, коју је назвао „шест упорних“ (лиуге јианцхи). Ови принципи би наводно створили „нови тип међународних односа“ и укључивали су идеје као што су „сарадња и вин-вин“, главни глас за земље у развоју и одбрана међународне правде. Али шест упорних је такође укључивало „да никада не напуштамо наша легитимна права и интересе“ (зхенгданг куании), што је пречесто изговор за деловање на начине који су директно супротни међународној одговорности. (Види: http://world.people.com.cn/n/2014/1201/c1002-26128130.html.)
Кинески лидери су сигурно очекивали да ће потписивање и ратификација УНЦЛОС-а бити од користи за земљу. То би демонстрирало посвећеност Кине међународним споразумима, показало да Кина поштује поморска права других (посебно њених суседа у југоисточној Азији), као и легитимисало своја права и олакшало подморско истраживање ресурса. Али договори не испадну увек онако како се очекивало. Сада када се закон окренуо против њега, Кинези изненада траже да дисквалификују УНЦЛОС суд и поново протумаче намеру конвенције. Мало влада вероватно ће подржати такво назадовање.
САД, иако су увек подржавале став Филипина, овде немају чему да навијају. Прво, САД нису ни потписале ни ратификовале УНЦЛОС, и стога су у слабој позицији да аргументују у своје име или апелују на међународно право и „систем заснован на правилима“ када владе прекрше било који од њих (као што је руска заузимање Крима). Друго, као и Кина, САД су увек имале мутан поглед на међународно право када су у питању „национални интереси“. Било да се ради о Међународном суду правде или било ком другом међународном суду, САД никада нису прихватиле идеју обавезне јурисдикције, и заправо су се често понашале као да је ослобођен од закона и правила. Стога, такође као и Кина, одговорност САД као велике силе не обухвата доследно поштовање и придржавање међународних уговора и конвенција, међународних правних тела (као што је Међународни кривични суд) или међународних правних норми (као што су оне које се тичу неинтервенције, геноцида). и мучење). (Види: ввв.ецономист.цом/блогс/демоцрациинамерица/2014/05/америца-анд-интернатионал-лав.) И САД и Кина, једном речју, говоре, али не иду у шетњу—осим ако закон не служи њиховој политици.
И то је права лекција овде — неодговорност великих сила, њихов себичан приступ међународном праву и ограничени капацитет правних институција да ограниче њихово понашање. Можда ће се у случају СХС Кина и Филипини, сада под новим председником, вратити за преговарачки сто и постићи договор који заобилази увек тешко питање суверенитета. (Погледајте мој последњи пост на ову тему: https://mgurtov.wordpress.com/2016/06/11/post-119-too-close-for-comfort-the-dangerous-us-china-maritime-dispute/.) Било би лепо; али не би се бавио основним проблемом како се понашање које се придржава закона може промовисати и спроводити у често анархичном свету.
*Суд, чији је рад на случају СХС почео 2013. године, чине судије из Гане, Пољске, Холандије, Француске и Немачке.
