Демонстранти машу палестинским, либанским и Хезболаховим заставама и држе слику лидера Хезболаха Хасана Насралаха током палестинског скупа солидарности у Либану. Кредит: ГЕТТИ ИМАГЕС
Медеа Бењамин и Ницолас ЈС Давиес, World BEYOND WarНовембар КСНУМКС, КСНУМКС
Док државни секретар Ентони Блинкен махнито кружи по Блиском истоку покушавајући да спречи да израелски сукоб у Гази прерасте у регионални рат, Сједињене Државе је такође послао две ударне групе носача авиона, једна маринска експедициона јединица и 1,200 додатних војника на Блиски исток као „одвраћање“. Једноставним језиком, Сједињене Државе прете да ће напасти све снаге које дођу у одбрану Палестинаца из других земаља у региону, уверавајући Израел да може наставити некажњено да убија у Гази.
Али ако Израел истраје у овом геноцидном рату, претње САД могу бити немоћне да спрече друге да интервенишу. Од Либана до Сирије, Јемена, Ирака и Ирана, могућности ширења сукоба су огромне. Чак Алжир каже да је спремна да се бори за слободну Палестину, на основу једногласног гласања у њеном парламенту 1. новембра.
Владе Блиског истока и њихов народ већ виде Сједињене Државе као страну у израелском масакру у Гази. Дакле, свака директна војна акција САД ће се сматрати ескалацијом на страни Израела и већа је вероватноћа да ће изазвати даљу ескалацију него да је одврати.
Сједињене Државе се већ суочавају са овом тешкоћом у Ираку. Упркос годинама ирачких захтева за уклањањем америчких снага, најмање 2,500 америчких војника остаје у Ваздухопловна база Ал-Асад у западној провинцији Анбар, Ваздухопловна база Ал-Харир, северно од Ербила у Ирачком Курдистану, и још једну малу базу на аеродрому у Ербилу. Постоје "неколико стотина” НАТО трупе, укључујући Американце, саветују ирачке снаге НАТО мисија Ирак (НМИ), са седиштем у близини Багдада.
Дуги низ година, америчке снаге у Ираку биле су увучене у рат ниског степена против Снага народне мобилизације (ПМФ) које је Ирак формирао за борбу против ИСИС-а, углавном од шиитских милиција. Упркос својим везама са Ираном, наоружане групе Ката'иб Хезболах, Аса'иб Ахл ал-Хак и други ПМФ често су игнорисали иранске позиве да деескалирају нападе на америчке снаге. Ове ирачке групе не поштују вођу иранских снага Кудс генерала Есмаила Каанија толико високо као што су то чиниле генерала Сулејманија, тако да је Сулејманијево убиство од стране Сједињених Држава 2020. смањен Способност Ирана да обузда милиције у Ираку.
После једногодишњег примирја између америчких и ирачких снага, израелски рат у Гази покренуо је нову ескалацију овог сукоба и у Ираку и у Сирији. Неке милиције су се преименовали у Исламски отпор у Ираку и почеле да нападају америчке базе 17. октобра. После 32 напада на америчке базе у Ираку, још 34 у Сирији и 3 америчка ваздушна удара у Сирији, америчке снаге су извеле ваздушни напади против две базе Ката'иб Хезболаха у Ираку, једне у провинцији Анбар и једне у Јурф Ал-Насру, јужно од Багдада, 21. новембра, убивши најмање девет милиционера.
Амерички ваздушни удари су подстакли а бесни одговор од портпарола ирачке владе Басама ал Авадија. „Оштро осуђујемо напад на Јурф Ал-Наср, погубљен без знања владиних агенција“, рекао је ал-Авади. „Ова акција је очигледно кршење суверенитета и покушај дестабилизације безбедносне ситуације... Недавни инцидент представља јасно кршење мисије коалиције у борби против ДАЕШ-а (ИСИС) на тлу Ирака. Позивамо све стране да избегавају једностране акције и да поштују суверенитет Ирака…”
Како се ирачка влада плашила, Исламски отпор у Ираку је одговорио на америчке ваздушне нападе са два напада на ваздушну базу Ал Харир 22. новембра и још неколико 23. новембра. Они су са неколико дронова напали ваздушну базу Ал-Асад, извели још један напад дроном на америчку базу на аеродрому Ербил, а њихови савезници у Сирији напали су две америчке базе преко границе у североисточној Сирији.
Осим прекида ватре у Гази или потпуног повлачења САД из Ирака и Сирије, не постоји одлучна акција коју САД могу да предузму и која би зауставила ове нападе. Дакле, ниво насиља у Ираку и Сирији ће вероватно расти све док траје рат у Гази.
Још једна страшна и искусна војна сила која се супротставља Израелу и Сједињеним Државама је војска Хути у Јемену. Дана 14. новембра, Абдул-Малек ал-Хоутхи, лидер Хути владе у Јемену, затражио је од суседних земаља да отвори ходник преко њихове територије да би његова војска кренула да се бори против Израела у Гази.
То је рекао заменик секретара за информације Хути Насреддин Амер Њузвик да ако имају начин да уђу у Палестину, не би оклевали да се придруже борби против Израела: „Имамо борце који броје стотине хиљада храбрих, чврстих, обучених и искусних у борби“, рекао је Амер. „Они имају веома снажно уверење, а њихов животни сан је да се боре против циониста и Американаца.
Превоз стотина хиљада јеменских војника да се боре у Гази било би готово немогуће уколико Саудијска Арабија не отвори пут. То се чини мало вероватним, али Иран или неки други савезник би могао да помогне да се мањи број превезе ваздухом или морем да се придружи борби.
Хути већ дуги низ година воде асиметрични рат против окупатора предвођених Саудијском Арабијом и развили су оружје и тактику коју би могли да примене против Израела. Убрзо након ал-Хоутијеве изјаве, јеменске снаге у Црвеном мору укрцана брод у власништву, преко фиктивних компанија, израелског милијардера Абрахама Унгара. Брод, који је био на путу из Истанбула за Индију, задржан је у јеменској луци.
Хути су такође лансирали серију дронова и пројектила према Израелу. Док многи чланови Конгреса покушавају да прикажу Хути као обичне марионете Ирана, Хути су заправо независна, непредвидива сила коју други актери у региону не могу да контролишу.
Чак и НАТО савезници Турској је тешко да остане посматрач, с обзиром на широку подршку јавности Палестини. Турски председник Ердоган био је међу првим међународним лидерима који су се оштро изјаснили против израелског рата у Гази, експлицитно га називајући масакр и рекавши да је то износило геноцид.
Турске групе цивилног друштва предводе а кампања да пошаљу хуманитарну помоћ у Газу на теретним бродовима, храбривши се у могућој конфронтацији попут оне која се догодила 2010. када су Израелци напали Флотилу слободе, убивши 10 људи на броду Мави Мармара.
На либанској граници имају Израел и Хезболах спроведено свакодневне размене ватре од 7. октобра, убивши 97 бораца и 15 цивила у Либану и 9 војника и 3 цивила у Израелу. Око 46,000 либанских цивила и 65,000 Израелаца расељено је из пограничног подручја. Израелски министар одбране Јоав Галан упозорио 11. новембра „Оно што радимо у Гази, можемо и у Бејруту“.
Како ће Хезболах реаговати ако Израел настави свој брутални масакр у Гази након кратке паузе или ако Израел прошири масакр на Западну обалу, где је већ убијен још најмање 237 Палестинаца од 7. октобра?
У говору 3. новембра, лидер Хезболаха Хасан Насралах се уздржао од објаве новог рата Израелу, али је упозорио да су „све опције на столу“ ако Израел не оконча свој рат у Гази.
Док се Израел припремао да паузира своје бомбардовање 23. новембра, ирански министар иностраних послова Хосеин Амирабдолахјан одржао је састанке у Катару, прво са Насралахом и либанским званичницима, а затим и са лидером Хамаса Исмаилом Ханије.
У јавна изјава, рекао је Амирабдолахиан, „наставак прекида ватре може спречити даље ширење обима рата. На састанку са вођама отпора сазнао сам да ће, ако се израелски ратни злочини и геноцид наставе, бити спроведен тежи и компликованији сценарио отпора.
Амирабдоллахиан већ упозорио 16. октобра да „вође отпора неће дозволити ционистичком режиму да ради шта хоће у Гази, а затим да оде на друге фронтове отпора.
Другим речима, ако Иран и његови савезници верују да Израел заиста намерава да настави свој рат против Газе све док не уклони Хамас са власти, а затим да своју ратну машину олабаве против Либана или његових других суседа, они би радије да се боре са ширим рат сада, присиљавајући Израел да се бори против Палестинаца, Хезболаха и њихових савезника у исто време, уместо да чека да Израел нападне једног по једног.
На жалост, Бела кућа не слуша. Следећег дана, председник Бајден је наставио да подржава завет Израела да ће наставити уништавање Газе након њене „хуманитарне паузе“, рећи то покушај елиминације Хамаса је „легитиман циљ“.
Безусловна подршка Америке Израелу и бескрајно снабдевање оружјем успели су само да Израел претворе у неконтролисану, геноцидну, дестабилизујућу силу у срцу крхког региона који је већ разбијен и трауматизован деценијама ратовања САД. Резултат је земља која одбија да призна своје границе или границе својих суседа, и одбацује било каква ограничења својих територијалних амбиција и ратних злочина.
Ако акције Израела доведу до ширег рата, САД ће се наћи са неколико савезника спремних да уђу у сукоб. Чак и ако се избегне регионални сукоб, америчка подршка Израелу већ је нанела огромну штету угледу САД у региону и шире, а директно учешће САД у рату учинило би га изолованијим и импотентнијим од претходних несрећа у Вијетнаму, Авганистану и Ирак.
Сједињене Државе још увек могу да избегну ову судбину инсистирањем на тренутном и трајном прекиду ватре и повлачењу израелских снага из Газе. Ако Израел не пристане на то, САД морају да поткрепе ову позицију моменталном обуставом испорука оружја, војне помоћи, Израелски приступ америчким залихама оружја у Израелу и дипломатској подршци израелском рату против Палестине.
Приоритет америчких званичника мора бити да зауставе израелски масакр, избегну регионални рат и склоне се с пута како би друге нације могле да помогну у преговорима о стварном решењу окупације Палестине.
Медеа Бењамин и Ницолас ЈС Давиес су аутори Рат у Украјини: Осмишљавање бесмисленог сукоба, објавио ОР Боокс у новембру 2022.
Медеа Бењамин је суоснивач ЦОДЕПИНК фор Пеацеи аутор неколико књига, укључујући Унутар Ирана: права историја и политика Исламске Републике Иран.
Ницолас ЈС Давиес је независни новинар, истраживач за ЦОДЕПИНК и аутор Крв на нашим рукама: Америчка инвазија и уништавање Ирака.
