Фотографија: Економски клуб Њујорка
Медеа Бењамин и Ницолас ЈС Давиес, World BEYOND WarЈануар КСНУМКС, КСНУМКС
Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, познат по чврстој подршци Украјини, Недавно открио је свој највећи страх од ове зиме једном ТВ интервјуеру у његовој родној Норвешкој: да би борбе у Украјини могле да измакну контроли и да постану велики рат између НАТО-а и Русије. „Ако ствари крену наопако“, упозорио је свечано, „могу да крену ужасно наопако“.
Било је то ретко признање од стране некога тако укљученог у рат, и одражава дихотомију у недавним изјавама између политичких лидера САД и НАТО-а с једне стране и војних званичника с друге стране. Чини се да су цивилни лидери и даље посвећени вођењу дугог, отвореног рата у Украјини, док су војни лидери, као што је амерички председавајући Здруженог генералштабова генерал Марк Миллеи, проговорили и позвали Украјину да „искористи тренутак” за мировне преговоре.
Пензионисани адмирал Мајкл Мален, бивши председавајући Здруженог генералштаба, први је проговорио, можда тестирајући воде за Миллеи, говорећи АБЦ Невс да би Сједињене Државе требало да „учине све што је у њиховој моћи да покушају да дођу до стола како би решиле ову ствар“.
Асиа Тимес пријавио да други војни лидери НАТО-а деле Милијево мишљење да ни Русија ни Украјина не могу да остваре потпуну војну победу, док француске и немачке војне процене закључују да ће јача преговарачка позиција коју је Украјина стекла својим недавним војним успесима бити кратког века ако не обрати пажњу Милеин савет.
Па зашто се војни лидери САД и НАТО-а тако хитно изјашњавају да одбаце одржавање своје централне улоге у рату у Украјини? И зашто виде такву опасност ако њихови политички шефови промаше или игноришу њихове знаке за прелазак на дипломатију?
Ранд Цорпоратион коју је наручио Пентагон студирати објављено у децембру, под насловом Одговор на руски напад на НАТО током рата у Украјини, даје назнаке о томе шта Миллеи и његове војне колеге сматрају тако алармантним. Студија испитује америчке опције за одговор на четири сценарија у којима Русија напада низ НАТО циљева, од америчког обавештајног сателита или складишта оружја НАТО-а у Пољској до већих ракетних напада на ваздушне базе и луке НАТО-а, укључујући америчку ваздушну базу Рамштајн и луке Ротердам.
Сва ова четири сценарија су хипотетичка и заснована на руској ескалацији ван граница Украјине. Али анализа аутора открива колико је фина и несигурна линија између ограничених и пропорционалних војних одговора на руску ескалацију и спирале ескалације која може да се измакне контроли и доведе до нуклеарног рата.
Последња реченица закључка студије гласи: „Потенцијал за нуклеарну употребу додаје тежину америчком циљу избегавања даље ескалације, циљу који би могао изгледати све критичнији након ограниченог руског конвенционалног напада. Ипак, други делови студије говоре против деескалације или мање пропорционалних одговора на руске ескалације, засноване на истој забринутости око америчког „кредибилитета“ који је довео до разорних, али на крају узалудних рунди ескалације у Вијетнаму, Ираку, Авганистану и другим изгубљеним ратови.
Амерички политички лидери се увек плаше да ће њихови непријатељи (сада укључујући и Кину), ако не одговоре довољно снажно на непријатељске акције, закључити да њихови војни потези могу пресудно утицати на америчку политику и натерати Сједињене Државе и њихове савезнике да се повуку. Али ескалације изазване таквим страховима доследно су довеле само до још одлучнијих и понижавајућих пораза САД.
У Украјини, забринутост САД у вези са „кредибилитетом“ је појачана потребом да својим савезницима покажу да је члан 5 НАТО-а – који каже да ће се напад на једну чланицу НАТО-а сматрати нападом на све – заиста водонепропусна посвећеност њиховој одбрани.
Дакле, америчка политика у Украјини је ухваћена између потребе за репутацијом да застраши своје непријатеље и подржи своје савезнике с једне стране, и незамисливих опасности од ескалације у стварном свету, с друге стране. Ако амерички лидери наставе да се понашају као што су радили у прошлости, фаворизујући ескалацију уместо губитка „кредибилитета“, они ће флертовати са нуклеарним ратом, а опасност ће се само повећавати са сваким заокретом ескалационе спирале.
Како одсуство „војног решења“ полако осване ратницима из фотеља у Вашингтону и престоницама НАТО-а, они тихо увлаче помирљивије ставове у своје јавне изјаве. Најважније, они своје раније инсистирање да Украјина мора бити враћена на границе из периода пре 2014. године, што значи повратак целог Донбаса и Крима, замењују позивом Русији да се повуче само на позиције пре 24. фебруара 2022. Русија је раније пристала да на преговорима у Турској у марту.
Амерички државни секретар Антони Блинкен Рекао Валл Стреет Јоурнал је 5. децембра рекао да је циљ рата сада „да се врати територија која је одузета [Украјини] од 24. фебруара“. Тхе ВСЈ пријавио да је „два европска дипломата... рекла [саветник САД за националну безбедност Џејк] Саливан препоручио да тим господина Зеленског почне да размишља о својим реалним захтевима и приоритетима за преговоре, укључујући преиспитивање свог наведеног циља да Украјина поврати Крим, који је припојен 2014. .”
In још један чланак, Тхе Валл Стреет Јоурнал цитира немачке званичнике који кажу: „они верују да је нереално очекивати да ће руске трупе бити у потпуности протеране са свих окупираних територија“, док су британски званичници дефинисали минималну основу за преговоре као спремност Русије да се „повуче на положаје заузео је 23. фебруара“.
Једна од првих акција Ришија Сунака као британског премијера крајем октобра била је да министар одбране Бен Волас позове руског министра одбране Сергеја Шојгуа по први пут од руске инвазије у фебруару. Волас је рекао Шојгуу да Велика Британија то жели деескалирати сукоб, значајан помак у односу на политику бивших премијера Бориса Џонсона и Лиз Трус. Главни камен спотицања који држи западне дипломате од стола за мир је максималистичка реторика и преговарачке позиције председника Зеленског и украјинске владе, на којима је од априла да се неће задовољити ништа осим пуног суверенитета над сваким инчем територије коју је Украјина поседовала пре 2014.
Али тај максималистички став је сам по себи био изузетан преокрет у односу на позицију коју је Украјина заузела на преговорима о прекиду ватре у Турској у марту, када је пристала да одустане од своје амбиције да се придружи НАТО-у и да не буде домаћин страних војних база у замену за руско повлачење у своје положаје пред инвазију. На тим разговорима Украјина је пристала преговарати будућност Донбаса и да одложити коначну одлуку о будућности Крима до 15 година.
Финанциал Тимес је разбио прича тог мировног плана од 15 тачака 16. марта и Зеленског објаснио „споразум о неутралности“ свом народу у националној ТВ емитованој 27. марта, обећавајући да ће га поднети на национални референдум пре него што ступи на снагу.
Али онда је британски премијер Борис Џонсон интервенисао 9. априла да поништи тај споразум. Он је Зеленском рекао да су Велика Британија и „колективни Запад“ „дугорочни у томе“ и да ће подржати Украјину да води дуги рат, али да неће потписати никакве споразуме које је Украјина склопила са Русијом.
Ово помаже да се објасни зашто је Зеленски сада толико увређен предлозима Запада да би требало да се врати за преговарачки сто. Џонсон је од тада срамотно поднео оставку, али је оставио Зеленског и народ Украјине да држе своја обећања.
У априлу је Џонсон тврдио да говори у име „колективног Запада“, али само су Сједињене Државе јавно прихватиле слично положај, Док је Француска, Nemačkoj Италија сви су позвали на нове преговоре о прекиду ватре у мају. Сада је и сам Џонсон направио о-фаце, писајући у Оп-Ед за Тхе Валл Стреет Јоурнал 9. децембра само да „руске снаге морају бити потиснуте назад на де факто границу од 24. фебруара“.
Џонсон и Бајден су направили ломове западне политике према Украјини, политички се залепили за политику безусловног, бесконачног рата који војни саветници НАТО-а одбацују из најразличитијих разлога: да би избегли трећи светски рат који је завршио сам Бајден обећао да се избегне.
Лидери САД и НАТО-а коначно предузимају мале кораке ка преговорима, али критично питање са којим ће се свет суочити 2023. је да ли ће зараћене стране сести за преговарачки сто пре него што спирала ескалације катастрофално измакне контроли.
Медеа Бењамин и Ницолас ЈС Давиес су аутори Рат у Украјини: Осмишљавање бесмисленог сукоба, коју је објавио ОР Боокс у новембру 2022.
Медеа Бењамин је суоснивач ЦОДЕПИНК фор Пеацеи аутор неколико књига, укључујући Унутар Ирана: права историја и политика Исламске Републике Иран.
Ницолас ЈС Давиес је независни новинар, истраживач са ЦОДЕПИНК-ом и аутор часописа Крв на нашим рукама: Америчка инвазија и уништавање Ирака.
