Давид Свансон, Хајде да пробамо Демократију, Јун КСНУМКС, КСНУМКС
Последњи пут када су амерички председник и британски премијер објавили „Атлантску повељу“, то се догодило у тајности, без учешћа јавности, без Конгреса или парламента. Изложио је планове за обликовање света након завршетка рата у којем је председник САД, али не и Конгрес САД, а не америчка јавност, био посвећен да учествује. Декретом је одредио да ће одређене нације морати да буду разоружане, а друге не. Ипак, она је изнела разне претензије доброте и правичности које су одавно нестале из америчке и британске политике.
Сада долазе Џо и Борис са својом новом краљевском „Атлантском повељом“ коју су издали док су распиривали непријатељство према Русији и Кини, настављајући ратове против Авганистана и Сирије, одбијајући могућност мира са Ираном и залажући се за највећа војна потрошња од дана прве Атлантске повеље. Важно је препознати да ови документи нису закони, нису уговори, нису творевине Атлантског океана или свих нација које се с њим граниче, и да нико не треба да прихвати или да се осећа лоше због облагања кавеза за птице. Такође је вредно приметити погоршање и грубост оваквих изјава у последњих 80 година.
Прва Атлантска повеља лажно је тврдила да тражи „нема увећања, територијалног или другог“, „нема територијалних промена које нису у складу са слободно израженим жељама дотичних народа“, самоуправе и једнаког приступа ресурсима и „побољшаних радних стандарда, економски напредак и социјална сигурност“ за све на земљи. Његови аутори су чак били обавезни да тврде да подржавају мир и да верују „да сви народи света, из реалних, као и из духовних разлога, морају доћи до напуштања употребе силе“. Они су чак хулили на војни буџет, тврдећи да ће „помоћи и подстицати све друге изводљиве мере које ће народима који воле мир олакшати поразни терет наоружања“.
Поновно покретање је мање обучено у универзалистичку доброту. Уместо тога, фокусира се на поделу света на савезнике, с једне стране, и оправдања за трошење оружја, с друге стране: „Ми се обавезујемо да ћемо блиско сарађивати са свим партнерима који деле наше демократске вредности и супротстављати се напорима оних који траже да поткопају наше савезе и институције.” Наравно, ова господа раде за владе које имају мало или нимало „демократских вредности“, које функционишу као олигархије, и којих се – посебно влада САД – плаши велики део света као претње демократији.
„Залагаћемо се за транспарентност, подржавати владавину права и подржавати цивилно друштво и независне медије. Такође ћемо се супротставити неправди и неједнакости и бранити урођено достојанство и људска права свих појединаца.” Ово од америчког председника чијег је државног секретара прошле недеље конгресменка Илхан Омар питала како жртве америчких ратова могу да траже правду с обзиром на противљење САД Међународном кривичном суду, а он није имао одговор. САД су потписнице мањег броја споразума о људским правима од скоро било које друге нације, и највећи су злоупотребитељ вета у Савету безбедности УН, као и највећи продавац оружја и онима које жели да дефинише као „демократије“ и онима које настоји да се супротстави као изван бледа, а да не помињемо да је највећи трошак и учесник у ратовима.
"Радићемо кроз међународни поредак заснован на правилима [онај ко влада даје наређења] да се заједно ухватимо у коштац са глобалним изазовима; прихватити обећање и управљати опасностима нових технологија; промовишу економски напредак и достојанство рада; и омогући отворену и фер трговину међу народима.” Ово од америчке владе која је управо блокирала Г7 да смањи сагоревање угља.
Затим ту је и ово: „[Ми] остајемо уједињени иза принципа суверенитета, територијалног интегритета и мирног решавања спорова. Противимо се мешању путем дезинформација или других злонамерних утицаја, укључујући изборе. Осим у Украјини. И Белорусија. И Венецуела. И Боливија. И — па, ионако на готово свакој локацији у свемиру!
Свет добија признање у новој Атлантској повељи, али тек након велике дозе америчког (и Уједињеног Краљевства)-првољубља: „[Ми] смо решени да искористимо и заштитимо нашу иновативну предност у науци и технологији да подржимо нашу заједничку безбедност и пружимо послови код куће; отварање нових тржишта; да промовише развој и примену нових стандарда и технологија за подршку демократским вредностима; да настави да улаже у истраживање највећих изазова са којима се свет суочава; и да подстакне одрживи глобални развој.”
Затим следи посвећеност рату, а не претварање мира: „[Ми]потврђујемо нашу заједничку одговорност за одржавање наше колективне безбедности и међународне стабилности и отпорности на читав спектар савремених претњи, укључујући сајбер претње [које НАТО и САД имају који се сада називају основама за стварни рат]. Ми смо прогласили наше нуклеарно одвраћање одбрани НАТО-а и све док постоји нуклеарно оружје, НАТО ће остати нуклеарни савез. [Ово само неколико дана пре него што се Бајден и Путин састану како би пропустили да се ангажују у нуклеарном разоружању.] Наши НАТО савезници и партнери ће увек моћи да рачунају на нас, чак и док настављају да јачају сопствене националне снаге. Обавезујемо се да ћемо промовисати оквир одговорног понашања државе у сајбер-простору, контроли наоружања, разоружању и мерама спречавања ширења како бисмо смањили ризик од међународног сукоба [са изузетком подршке било каквим стварним споразумима о забрани сајбер напада или оружја у свемиру или оружја било ког другог врста]. Остајемо посвећени сузбијању терористима који угрожавају наше грађане и интересе [не да знамо како се интерес може терорисати, али смо забринути да Русија, Кина и НЛО можда неће уплашити сваког грађанина].“
„Високи стандарди рада“ у ажурираној повељи постају нешто што ће се „иновирати и такмичити“, а не нешто што треба промовисати на глобалном нивоу. Нестало је сваке посвећености избегавању „повећања, територијалног или другог“, или „територијалних промена које нису у складу са слободно израженим жељама дотичних народа“, посебно на Криму. Недостаје свака посвећеност самоуправи и једнак приступ ресурсима за све на земљи. Одустајање од употребе силе је напуштено у корист посвећености нуклеарном оружју. Идеја да је наоружање терет била би несхватљива, да је била укључена, за публику којој је намењен: оне који профитирају од сталног марша ка апокалипси.
